Oct 27, 2014

„Živi Mogli“ – devojčica sa najlepšim fotografijama iz detinjstva!

Najbolji prijatelji su joj divlje životinje, kupa se sa krokodilima, a slon je njen „brat“! Ona je sasvim obična devojcica, neobičnih interesovanja, mala francuskinja po imenu Tipi Degre odrasla u divljinama Afrike.


Njeni roditelji su fotografi divljih životinja i vrlo brzo nakon rođenja Tipi je pokazala nesvakidašnju sposobnost formiranja veza sa divljim životinjama. Odrasla je sa njima i uspela je da ostane živa i zdrava, a životinje nisu ni na koji način bile ukroćene ili obučavane.

Njenu neobičnu družinu čine: slon Ebu, leopard zvani J&B, krokodili, mladi lavovi, žirafa, mungos, noj, merkati, zebra, šita, zmija, džinovka žaba i kameleoni.

Osim što Tipi nije bila svesna razlike između nje i „drugara“, same životinje su prijateljski odgovarale na svaki njen pogled i dodir. Negde u daljini bi se gubilo svako roditeljsko „nemoj“, Titi je potpuno slobodno prilazila životinjama i igrala se sa njima.

Nakon 20 godina roditelji su odlučili da se vrate u Pariz, upisali su devojčicu u državnu školu, ali odrastanje sa životinjama nije moglo da se poredi sa druženjem sa ljudima, pa se Tipi ubrzo vratila u Afriku i imala je kućno obrazovanje. Danas je režiser i radi brojne emisije o divljim životinjama na Diskoveri programu.


Pogledajte sjajne fotografije detinjstva devojčice „u džungli“:

Oct 25, 2014

Izvini ...

Ako sam odškrinuo okna Tvoje kelije, oprosti. Ne zalazim u tuđe tišine, one zalaze u mene. Zato ćutim samo, a kada progovorim, o gorčinama zborim. Očigledno, sasvim nespretno…

Ako sam se nadneo nad Tvojim nebom, oprosti. Ne naseljavam sobom tuđu zemlju, ona naseljava mene. Zato šćućuren tihujem na sopstvenom ostrvu i ma gde zakoračio obrem se u bespuće i odjek. I zalutam.

Ako sam u Tvoju leju zagazio, oprosti. Ne obdelavam tuđi vrt, on obdelava mene. Zato procvetam i pelinom i božurom a kada prkosom zamirišem izdahnem već narednog trena. Svedok si.

Duboke tišine

Neću reći stih
Tišina narasta sama
Morao sam biti tih
Medju tišinama


Zgrčen je iskona muk
Izmedju potiljka i vedja
Mrtvih reči struk
Klizi niz ledja ...


Vek je kako uzrih
I zvona tupo zvone
Tišine bruse stih
Preduboke su one ...

Oct 21, 2014

Branko Dragaš: Diplomatija


Poznato je da srpski političari ne znaju da se ponašaju.

Nažalost.

Parada je pokazala primitivizam srpskih političara.




Problem je imao Milošević. On je sve strane političare držao za kretene. Neki su manji, a neki veći kreteni. To mije je u oktobru 1993. godine rekao Dejvid Boajer, američki čovek za Balkan, na jednoj privatnoj večeri u Ženevi, koji je odlično znao Miloševića.


Oct 20, 2014

Oct 19, 2014

Hans Magnus Enzensberger, "Je li tu nečeg bilo?”

"Bilo je nečeg dobrog, ranije, negde drugde. Šteta što je tako teško setiti se nečeg dobrog. Znati kako je stvarno bilo. Koliko je bilo stvarno. Bilo je, čini mi se, nešto sasvim obično, čudesno. Ja sam ga, čini mi se, video, ili omirisao, ili dodirnuo. Ali, da li je bilo veliko ili malo, novo ili staro, svetlo ili tamno, to više ne znam. Samo da je bilo bolje, mnogo bolje od ovoga što je sada, to još znam."

~ Hans Magnus Enzensberger, "Je li tu nečeg bilo?”

Oct 18, 2014

Margita Magi Stefanović: Mačke zažmure kad gledaju u budućnost



 "Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje." ~ Magi


"Vetar diše gde hoće a glas njegov čujes a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide"
~ Jovan 3.8



"Ostavljam svakom da živi prema svojoj naravi i slažem se da ljudi umiru prema onome što smatraju da je dobro s tim da meni dozvoljavaju da živim sa svojom istinom"

~ Spinoza



Ove dve misli se nalaze između onoga od čega zavisim a ne znam šta je a zavisim celim svojim ustrojsvom između neke moje stečene istine i poštenja prema samoj sebi.


Nick Cave & The Bad Seeds - The Ship Song


Oct 16, 2014

Indijski rubini, Peti Smit

Oduvijek imam nekakav ranac, ništa više od parčeta tkanine ili kože vezane u čvor. Moja vreća, važan saputnik, stvari, kad je otvoren svijet definiše svojim sadržajem – protok, jedinstven, voljen.


Ovaj neobičan naramak je uvijek bila moja podrška, moj srećni teret. Još sam i otkrila da nije pametno vezati se za suvenire koji se nalaze u njemu. Čim se fokusiram na određeni predmet, zaturim ga ili on jednostavno nestane.


Oct 15, 2014

Kroj, Miroslav Mika Antić

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.



Miroslav Mika Antić

Dečak u vremenu - Dušan Gerzić Gera

Beogradski Odisej, beogradski Džejms Din, beogradski Baskijat... Iz perspektive Srbije desetih godina dvadeset prvog veka teško je zamisliti umetničku ličnost i urbanu pojavu kakav je bio Dušan Gerzić Gera (1961–1998).


Bio je jedan od spiritus movens-a beogradske likovne, primenjene, body art, radio, klupske i muzičke scene osamdesetih godina prošlog veka. Radio je kao grafički dizajner i fotograf za većinu novotalasovskih bendova tog vremena. Jedan je od prvih umetnika koji se kod nas bavio body artom. Oslikavao je članove benda EKV, kao i posetioce koncerata i disko klubova po Beogradu i, nešto kasnije, Njujorku. Uvek u pokretu, nomadski je živeo u velikim svetskim metropolama. Beograd ga nije zadržao, ali se nekako uvek vraćao u rodni grad.

Izgubljena za one koji žive, Branko Miljković

Izgubljena za one koji žive
na drugim rekama. Kada nema sunca
slična je suncu. U zaborav sliva
ovu vodu koja zvezde bunca.
Bezuspešan joj trud bezuspešan joj trud
da bude ptica nad prazninom i svud;
samo je vodo-pad dok ptice padaju
u svoju pesmu koju ne shvataju.


Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.


Znam je mada me tada nije bilo.
Videh neizrecive silaske svetlosti
u njene vode i u moje kosti.
Dan nam je uzrok noći, padu krila.
Cvet umesto lampe unosim joj u noć
prostor po meri moga srca i moć
reči koja zadržavajući razdaljinu
ostade u podsvesti gde bol svaki minu.


Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.




Branko Miljković

Andrej Tarkovski: Zanima me problem unutrašnje slobode

Intervju koji sledi je snimljen u Štokholmu marta 1985-e godine. Po prvi put je ovde prezentovan na engleskom jeziku. 


Razgovor koji je ovde predstavljen je vođen marta 1985-e godine u Štokholmu. U to vreme je Tarkovski radio na svom, kako se kasnije ispostavilo, poslednjem filmu, dubokoj metafizičkoj raspravi čiji je naslov Žrtva bio značajan koliko i naslov njegovog prethodnog filma. Bio je zaštićen od novinara i radoznalaca velikom grupom saradnika i pomoćnika, i naš je intervju održan većinom zato što je Tarkovski znao da će se susresti sa nekim iz Poljske, zemlje bliske njegovom srcu, čija je dostignuća i transformacije u ranim osamdesetim on pozdravio, kao što je sam priznao, sa velikom radošću, brigom i nadom. Tako je ovo postalo više od običnog intervjua koji je veliki autor dao novinarima. Razgovor je, umesto dogovorenog jednog sata, trajao čitava četiri u toku kojih smo se premestili iz Stokholmske zgrade televizije u dom Tarkovskog. Razočaran nerazumevanjem kojim su najčešće rezultirali njegovi kontakti sa ljudima na zapadu, bio je očito srećan da razgovara sa nekim “odande”. Preko dva sata razgovora su snimana i prepisana u nastavku ovog teksta. To je jedna od poslednjih izjava Tarkovskog ove dužine, ubrzo nakon toga vest o njegovoj bolesti je počela da se širi po svetu.

Kao da je bilo nekad

Da li je sve u našim rukama
kao nekada davno?
Da li je svet na svojim nogama
kao nekada davno?

Ako lišće što pada
nije dovoljan znak
ako vetar sto zviždi
nije dovoljan znak
ja ću pokriti lice ovim rukama
da mi ne vidiš oči
kada gledaš u mrak

Da li je dah u našim grudima
kao nekada davno?
Da li je krv u našim srcima
kao nekada davno?

Ako perje na steni
nije dovoljan znak
ako sunce na vodi
nije dovoljan znak
ja ću pokriti lice ovim rukama
da mi ne vidiš oči
kada gledaš u mrak ...