• It's just a ride! •

  Devet godina je prošlo od kada sam prvi put razgovarala sa istoričarem, direktorom Instituta za sistemske strateške studije Andrejem Iljičem, tada on nije bio poznat kod nas, a danas se njegove analize budno prate i sa uvažavanjem se citiraju njegovi stavovi. U tradiciji velikih ruskih filozofa istorije i istraživača društveno-političkih teorija, a pred prelomnim trenutkom svetske istorije, njegova analiza je još dublja i obuhvatnija, stoga smo pokušali da se u razgovoru krećemo u širim okvirima i dođemo do uobličene slike sveta koji se prestrojava.

Petar Mamonov sve više liči na oca Anatolija koga je glumio u filmu „Ostrvo“. Živi daleko od svetske taštine u zabačenom selu Efanovo, moli se, opšti sa Bogom više nego sa ostatkom sveta. I samo povremeno pravi koncerte na kojima svira voljen rok-en-rol. Skandal majstor i provokator u mladosti, osnivač jedne od najboljih rok grupa SSSR-a „Zvuci Mu“ jako se promenio. Zašto i kako se to desilo Petar Nikolajevič je pričao Nataliji Nikolajčik uoči svog 60. rođendana. Šta se desilo, kako sam došao do vere? Otkud znam? Patio sam, umirao, bio na samrti, hteo da živim. Opametio se. Počeo da spasavam sebe. Prvo telo. Onda sam i na dušu počeo da mislim. Ponekad mi je veoma teško, jer se treba savladati: strasti ključaju, kipe – užas, upomoć! Tada se molim: „Gospode pomiluj!“ Pomaže. Ne sećam se svoje prošlosti, osim kao u bunilu, da bila je potpuno bunilo. Ne sećam se jučerašnjeg dana i neću da pamtim. Okrenut sam napred. Večnost je preda mnom. Dan je prošao i ja sam bliže Bogu. S Njim op...

Ako zaboravimo na sukob hrišćanske i islamske antropologije i istinu da taj sukob proističe, između ostalog, iz ideje da islam nije prošao kroz renesansu, kako tvrdi nobelovac Harold Pinter, ne preostaje nam ništa drugo nego da budemo solidarni sa svima koji su u stanju da se šale, da nas nasmeju i učine nam život lepšim. „Ne pucajte u pijanistu” , bio je naslov Trifoovog filma i ujedno vrhunac surovog poetskog izraza. Šezdesetih godina to je zvučalo šokantno. Od filma Fransoa Trifoa i njegove poetike danas je ostalo samo sjećanje. Ljudski život u holivudskim filmovima vrijedi, u najboljem slučaju, koliko i metak ispaljen direktno u ljudski mozak, a krv je, od pojave Kventina Tarantina, tekla u kantama – to su potoci i rijeke prosute crvene boje koja,nažalost, kada se uz novu texnologiju pojavi na platnu, djeluje žešće i više plaši nego krv u životu. Danas najčešće izaziva podsmjeh.

Jovan Joca Jovanović rođen je 31. maja 1940. u Beogradu, gde je diplomirao režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Bio je panker pre panka i uvek je izazivao burne reakcije u javnosti zbog čega je do dana današnjeg ostao izuzetno provokativna ličnost u filmskim krugovima, pa čak i onim alternativnijim. Za njega je oduvek važila neka posebna priča, dok je on nastojao da bude trn u oku svima kod kojih „nanjuši“ neku vrstu licemerja i dilentatizma, što je u filmskoj umetnosti čest slučaj. Zbog toga je još od prvih filmskih koraka imao problema sa svojim radovima, ali nije odustajao da raskrinkava sve tamne kutke naše socijalističke stvarnosti sve do ranih devedesetih. Jovana Jovanovića nazivali su “naš najbolji filmski reditelj“ (I.Bjelica), “verovatno naš najveći umetnik“ (M.Petrović), “reditelj sa originalnim filmskim rukopisom” (D. Ješić)… On je i pisac scenarija, snimatelj,montažer i producent svojih filmova. Jovanovićevi „kultni i neprevazidjeni filmovi...