• It's just a ride! •

Consuelo Velázquez Prelepu pesmu 'Besame mucho' napisala je Konsuelo Velaskez , meksička pijanistkinja i kompozitor, 1940. godine. Bila je inspirisana klavirskim komadom iz svite Gojeskas španskog kompozitora Enrike Granadosa. Kasnije je ovaj komad postao čuvena arija iz istoimene opere. Prema rečima same Velaskezove, ovu pesmu je napisala iako se jos uvek nije ljubila. Emilio Tuero prvi je snimio ovu pesmu. Pesma je doživela bezbroj izvodjenja i obrada. Bitlsi su je obradili više puta kao i Džim Dorsi, Luis Miguel, Cesaria Evora, Andrea Bočeli, Majkl Buble i mnogi drugi.

Kada ostaneš sama sa sobom i kad ti se smeju svetla s` ulice, a ti bezbrižna, očiju umornih napusti ovaj svet sivih i sumornih. Pređi most, preskoči hladnu reku, zagrli vetar i postani zmaj, šaren ko poljsko cveće, crven i plav, poželi neka osvane dan za nezaborav. Iz pustog sna ne budi se! Zaboravi na zlo što vreba iz mraka, zaboravi, i javi mi da si dobro, javi mi da smo spremni, javi mi da smo zdravi, pravi i hrabri, da još ima stida i bojazni u nama da još uvek sumnjaš, i da znaš da još uvek znaš da uroniš i da isplivaš. autor: Srdjan Petrović

Kakve li su tvoje misli dok ja smišljam kako da te pitam za njih za te misli sakrivene iza tvoga mirisnog lica na koje se privikavam Eto ležiš Evo ležim oko nas je besposlena romantika nož u zidu i haljina tvoja njime samo meni na videlu prikovana

Više se ne sećam ni kad je zadnji put duvala Ima tri meseca Prođe Sveti Nikola i Nova godina. Vrlo dobro je znam i uvek osetim U kostima Ne bih rekao nikada da faliće mi vetar.. Pa prekrstim ruke sam i gledam Nešto čitam, pratim rad Prijatelja u rascepu između svoga dobra i mog zla Sive slike iz prošlog vremena Da l' se vidi išta- parkiraj čekić iznad temena pa tras Ja ne vredim ništa...

Neću reći stih Tišina narasta sama Morao sam biti tih Medju tišinama Zgrčen je iskona muk Izmedju potiljka i vedja Mrtvih reči struk Klizi niz ledja ... Vek je kako uzrih I zvona tupo zvone Tišine bruse stih Preduboke su one ...

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati. Na meni ćeš se raspasti. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama. Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati. Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom. Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom. Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće. Miroslav Mika Antić

Izgubljena za one koji žive na drugim rekama. Kada nema sunca slična je suncu. U zaborav sliva ovu vodu koja zvezde bunca. Bezuspešan joj trud bezuspešan joj trud da bude ptica nad prazninom i svud; samo je vodo-pad dok ptice padaju u svoju pesmu koju ne shvataju. Pitam njeno sunce koliko je sati Pitam joj obale kuda me to vode Pitam njene ptice kako da se vratim Pitao bih reku ali reka ode. Znam je mada me tada nije bilo. Videh neizrecive silaske svetlosti u njene vode i u moje kosti. Dan nam je uzrok noći, padu krila. Cvet umesto lampe unosim joj u noć prostor po meri moga srca i moć reči koja zadržavajući razdaljinu ostade u podsvesti gde bol svaki minu. Pitam njeno sunce koliko je sati Pitam joj obale kuda me to vode Pitam njene ptice kako da se vratim Pitao bih reku ali reka ode. Branko Miljković

Okrutnost ima ljudsko srce a ljubomora ljudsko lice užas, čoveka božansko obličje a usamljenost ljudske odore. Odore ljudske od gvožđa su skovane obličje ljudsko od vatre je, lice ljudsko peć je ognjena zapečaćena a srce ljudsko klisura je gladna autor: William Blake

U dnu oka, tamo gde san spava, video sam šta duša skriva: Tamo je ljubav živa, tamo je miris tela, tamo je dodir, toplina, tamo je u dnu oka duša vidljiva. autor: AndorKnez

Više nije magičan svet Više nije magičan svet. Ostavili su te. Više nećeš deliti jasan mesec ni tihe vrtove. I odveć nema meseca koji nije ogledalo prošlosti, kristal samoće, sunce agonija. Zbogom zajedničke ruke i hramovi što ljubav je približavala. Danas samo imaš odano pamćenje i puste dane. Niko ne gubi (ponavljaš uzaludno) sudbinu koju nema i koju nije imao nikad, ali biti hrabar nije dovoljno da bi se naučio umetnosti zaborava. Jedan simbol, jedna ruža te razara i može te ubiti jedna gitara. • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • Neću biti srećan Neću biti srećan. Možda nije važno. Postoji toliko drugih stvari na svetu, jedan bilo koji trenutak je dublji i drukčiji od mora. Život je kratak i iako su sati tako dugi, neka tama nas vreba, smrt, to drugo more, ta druga strela što nas oslobađa sunca i meseca i ljubavi. Blagoslov koji si mi dao i koji si mi oteo mora da je obrisan; i što je bilo sve mora da je ništa. Jedino što ...

...19.januara 1809. rođen je najznačajniji predstavnik američkog romantizma, njemu u čast ... Još u detinjstvu ja ne bejah drugima sličan niti gledah drugima slično. Nije htela duša da pije s opšteg vrela s izvora istog nisam pio ni svoju tugu zanos čio ne mogah srcu svom da dam i sve što voleh - voleh sam. Tad u detinjstvu u dan prvi burnog života mog provrve iz svih dubina dobra i zla ta tajna što me večno grizla iz bujice, iz svežeg zdenca iz planinskog venca crvenog iz sunca koje sni vrh mene u jesen boje pozlaćene iz munje čija plamne strela kraj mog je puta proletela iz bure kojom sav se oblih i oblaka što dobi oblik ne muteći plavet tu visoku demona nekog u oku mom.

Zamisli zebnju mlade reke   kad prvi joj vijug s izvora kreće,  svesna da više se u svome veku  vratiti domu nikada neće.  Neznano kuda sudba je goni,  sila sve jača je svakoga trena,  srce je vuče izvoru njenom  al nazad više povratka nema.