Verner Hercog izmedju činjenica i fikcije

Hercogov pokušaj da najzad dođe do istine koju je definisao kao neuhvatljivu podseća na kobne avanture vizionara koje je mitologizovao kroz celu karijeru, navodi Lauri Presli, predavač sa Stenforda, pišući o knjizi "Budućnost istine" nemačkog režisera i pisca. 

Verner Hercog je 1970. ili 1971. godine pratio dve gluve i slepe žene na njihovom prvom letu avionom. Ovaj izlet i jeste bio Hercogova ideja: da se razonode letenjem malom cesnom sa četiri sedišta povodom rođendana jedne od njih, ali i da on zabeleži njihove reakcije za film koji je snimao pod naslovom Zemlja tišine i tame. Snimak od tog poslepodneva pokazuje i mnogo toga što će postati zaštitni znak Hercogovog stila u narednih pola veka: drski gambit na granici eksploatacije, opsesija vidom i egzistencijalnom usamljenošću i potraga za poezijom u ekstremnim iskustvima ljudi. To je zadivljujuće filmsko delo. Bez obzira na to koliko sam ga puta gledao, ono uvek uspeva da me preplavi snažnim spletom misli i osećanja koje je teško pretočiti u reči. Baš kao i sa samim letom, čovek mora to da doživi da bi znao o čemu se radi, a čak i tada je teško odupreti se osećanju da ste se susreli sa nečim ljudskim što ipak prevazilazi naše sposobnosti da to iskažemo govorom. Kao da potvrđuje ovakav utisak, Hercog, čiji su prepoznatljivi glas i filozofski komentari postali najupečatljiviji element i njega kao čoveka, a i njegovog dela, ovde ćuti. Čak ni ne pita posle kako je bilo.

I to će postati karakteristično za Hercogov opus: potraga za nedokučivom transcendencijom izvan granica običnog, što on naziva „ekstatičnom istinom“. Hercog je opsednut idejom istine i decenijama insistira na tome da ga upravo to suštinski zanima u svim njegovim filmovima. Ovo može da zvuči pretenciozno kad to kaže jedan od najvećih mitotvoraca našeg vremena, koji nikada nije krio činjenicu da dokumentarce dosoljava domaštavanjima, režiranim scenama i pogrešno pripisanim citatima, a jednom je opisao Fickaraldo kao svoj najbolji dokumentarni film. Ali istina koju Hercog ima na umu sličnija je istini poezije nego golim činjenicama i opštem shvatanju koje on ismeva kao „istinu računovođa“. 

U manifestu iz 1999. godine je naveo: „U kinematografiji postoje dublji slojevi istine, a postoji i nešto što se zove poetska, ekstatična istina. Ona je tajanstvena i nedokučiva, a može da se dosegne samo kroz izmišljanje, maštu i stilizaciju“.

Ideja da umetnik, čak i dokumentarista, meša činjenice sa fikcijom, danas nije toliko radikalna kao što je možda bila na vrhuncu pravca cinema verité. Pa ipak, pitanja istine i njenog odnosa sa stvarnošću su neodložnija i mučnija nego ikada. Stizanje do dubokih istina pomoću veštih laži može da se učini manje privlačnim ili smelim u eri dipfejka[1]. Provokacija koju je Hercog često ponavljao, da samo „prevarant, lažov koji zna o čemu govori, kaže istinu“, gubi deo svog kontrakulturnog šarma kada se prevaranti sa margina društva presele u centre moći, a prodavanje magle postane uobičajena pojava. 

Šta je onda to po čemu se ovaj autor, koji se drži ličnog, neempirijskog viđenja istine i ne pati od skrupula kad je reč o laganju ako će time ubediti publiku u stvarnost te vizije, razlikuje od teoretičara zavere i propagandista koji pokušavaju da obmanu javnost sličnim sredstvima? Kako razlikovati ono što Hercog opisuje kao spremnost da u filmovima iskoristi „kolektivnu volju da budemo prebačeni u carstvo poezije, ludila i čiste radosti pripovedanja“ od mračnijih, opasnijih pokušaja da se ta volja usmeri ka političkim projektima i kolektivnom ludilu? 


Odgovor se čini očiglednim. Hercog pravi osobene filmove o vrstama istine koje se mogu naći u pećinskim crtežima, letu ski-skakača i ljudima koje su proždrali medvedi, dok današnji propagandisti, potpomognuti veštačkom inteligencijom, pokušavaju da pomoću banalne estetike vesti sa kablovskih televizija i društvenih mreža izmanipulišu gledaoce da zauzmu određeni politički stav. Ali to je isuviše jednostavno; voleli bismo da možemo da kažemo nešto više o tome kako razlikovati vizionare i o tome šta jednu duboku istinu čini istinitijom od druge. Čini se da Hercog uviđa ovu nezgodnu situaciju. Napisao je knjigu Budućnost istine (koju je sjajno preveo Majkl Hofman) da bi sam sebe objasnio, ili bar da bi napravio otklon između svog životnog dela i onoga što se uopšteno smatra jednom od najakutnijih opasnosti po društvo i demokratiju danas. To je knjiga za koju je godinama obećavao da će je napisati da bi obrazložio ideal ekstatične istine kojim se rukovodi, na koji je ranije mogao samo da ukaže i pređe preko njega uz reči da bi mu bila potrebna cela knjiga da to objasni. E, sada smo dobili tu knjigu. 


Budućnost istine podeljena je u 11 poglavlja sa naslovima poput „Šta je istina?“, „Filozofski pokušaji“, „Lažne vesti: kratka istorija“, „Ekstatična istina“, „Doba postistine“ i „Budućnost istine“, koji obećavaju da će pružiti uvid u Hercogovo viđenje ekstatične istine i da će, postavljajući se nasuprot savremenim temama, možda baciti malo svetla iz neočekivanog ugla na naše zajedničke nevolje. 

Avaj, ono što iz ovih poglavlja dobijamo je potpuno splasnuće uzbuđenja najavljenih u naslovima, i to ne zato što je ekstatična istina nešto što suštinski ne može da se opiše rečima, to možda i jeste tako, nego zato što se autor jedva i trudi da to pokuša. 


Bilo bi van pameti zahtevati iscrpan traktat o prirodi istine od umetnika koji je ceo život proveo stvarajući intuitivnu magiju slikama, a poznat je po tome što sam sebe objašnjava Helderlinovim stihom da je „čovek bog dok sanja, prosjak dok razmišlja“. Ali, pošto se odlučio na to da napiše knjigu razmišljanja na tu temu, voleli bismo u najmanju ruku da vidimo da je to makar pokušao. Bar malo vragolije. A ono što uglavnom dobijamo umesto toga jesu odlomci preuzeti iz prethodnih knjiga i intervjua, prilagođeni i prepakovani u tako tanušnu i sklepanu formu u kojoj niti ima koherencije argumenata niti konstalacije kolaža i aforizama, tako da se stiče utisak da je knjiga završena da bi se ispunila ugovorna obaveza ili da bi se finansirao predstojeći film. 


Ovo je razočenje, ne samo zato što je pre dve godine Hercog objavio vrhunsku knjigu, originalnu poput njegovih najboljih filmova, memoare Svako za sebe i Bog protiv svih (takođe u prevodu Hofmana). Hercogovi memoari su izuzetno delo koje dokazuje da je on savršeno sposoban da u prozi izazove sav onaj čudesni sjaj i ekscentrično prosvetljenje iz svojih filmova. U tim memoarima su desetine mesta koje mnogo više rasvetljavaju pitanje istine (uz mnogo toga još) nego ovaj šturi nastavak, a nisu preneti kroz objašnjenje, nego kroz priču i sliku, što pokazuje koliko su slike i pripovedanje neophodni za Hercogovo poetsku evokaciju sveta koji nadilazi njegov domašaj. Evo, na primer, Hercoga sa 16 godina, na moru sa nekim lokalnim ribarima pored nepristupačne obale Hora Sfakiona na Kritu: 

"Nada mnom kugla kosmosa, sa zvezdama za koje sam osećao da mogu da ih dohvatim i uberem; sve me je njihalo u beskrajnoj kolevci. A ispod mene, jarko osvetljena karbidnom lampom, bila je dubina okeana, kao da je svod nebeski s njom činio jedinstvenu sferu. Umesto zvezda, bila su tu jata blistavih srebrnastih riba. Ušuškan u kosmosu bez premca, iznad, ispod, svud unaokolo, u tišini bez ijedne reči, zapanjio sam se u čudu. Bio sam siguran da sam tada i tamo saznao sve što se može saznati. Otkrila mi se moja sudbina… Bio sam sasvim ubeđen da neću dočekati osamnaesti rođendan jer, obasjanom takvom milošću kakvom sam tad bio obasjan, za mene više nikada nije moglo biti nečega nalik običnom vremenu." 

Onima koje zanimaju Hercogovi stavovi o ekstatičnoj istini bolje će proći ako pročitaju njegove memoare ili intervju sa Polom Kroninom obima dovoljnog za celu knjigu objavljenu pod naslovom Verner Hercog: Vodič za zbunjene, bez obzira na činjenicu da se dobar deo onih prethodnih knjiga ponovo pojavljuje u ovoj. 


Cela poglavlja sastavljena su od anegdota iz memoara koje su prepričane, ili proširene, bez novih otkrića i zaključaka, a ponajmanje o lažnim vestima ili budućnosti istine, kao što je unapred obećano. (Iako je, ruku na srce, njegova priča o tome koliko Majk Tajson neizmerno zna o Merovinzima toliko dobra da je vredi ponoviti.) Zapažanja u knjizi o prirodi istine takođe su prežvakana skoro od reči do reči iz prethodnih dela, što ostavlja prilično umrtvljujuć utisak, jer provokacije jednog vizionara počinju da zvuče više kao inertni slogani nego kao pažljivo (pa čak i nesputano) promišljanje te teme. 


Svetla tačka knjige, a možda i njena skrivena pouka, jeste poglavlje od dva pasusa o svinji na Siciliji koja je upala u kanalizaciju, ostala tamo zarobljena i na kraju promenila oblik tela da bi se prilagodila svom zatočeništvu, nakon čega sledi razmišljanje o kolosalnoj količini rodoskvrnuća koja bi bila potrebna da bi se dospelo do Alfa Kentaura. Ispostavlja se, međutim, da se i ova priča već pojavila u štampi najmanje dva puta: jednom u zapisu iz dnevnika iz 1979. godine koji je objavio Paris rivju 2009. godine pod prikladnim naslovom „Sam jezik se opire“, i ponovo u širem izboru iz njegovih dnevnika objavljenom iste godine pod naslovom Osvajanje beskorisnog.


Hercog se ekstatičnoj istini najviše približava pri razmatranju njenog mesta u „eri post-istine“ u poglavlju o novim sposobnostima veštačke inteligencije da proizvodi “fiktivne ‘istine'”. To je jedno od retkih poglavlja koja su, čini se, napisana namenski za ovu knjigu, što ukazuje na to da je Hercog svestan izazova koji današnje nestalne epistemološke plime postavljaju pred ideal prema kom se upravlja. Ali umesto da se uhvati u koštac sa tim pitanjem, ili da barem iznese svoj stav o njemu, Hercog nudi kratak katalog stvari u kojima su LLM[2] sasvim solidni, navodi nekoliko odvratnih pesama koje je napisala veštačka inteligencija, a zatim naglo završava obaveštenjem čitaocu da je fotografija generisana pomoću veštačke inteligencije nedavno pobedila na međunarodnom fotografskom konkursu. 


Ne kaže ništa o mogućnosti da LLM proizvede bilo šta istinski originalno; niti o činjenici da on zapravo ne živi, ne opaža niti razume svet čijim znacima manipuliše probabilistički; kao ni o ogromnim ekološkim troškovima korišćenja ovih alata da bi se zamenilo bazično ljudsko razmišljanje, što bi, reklo bi se, trebalo da zabrine čoveka koji s pravom opisuje težnju ka kolonizaciji drugih planeta kao moralno groteskno napuštanje jedine nastanjive planete koju ćemo ikada imati. A šteta, jer bismo voleli da znamo šta Verner Hercog misli o svemu tome. 


Najblagonaklonije gledano, neuspeh ove knjige da postigne ono što se njom htelo sugeriše nam da nam možda i nije potrebno objašnjenje Hercogovog viđenja istine, a svakako da možda i sam Hercog ne želi da razume na šta misli kad kaže „ekstatična istina“ iz bojazni da bi time ugasio potrebu za traganjem za njom.

Očigledno je da je Hercogu zaista stalo upravo do tog traganja i to toliko da mu se cilj, istina, čini zanemarljivo nevažnim u poređenju s tim. To je isto tako mogla da bude i autentičnost, lepota, transcendencija ili nešto sasvim izmišljeno, sve dok se nudi kao nedostižno odredište. 


U poglavlju „Filozofski pokušaji“, Hercog piše: „Sama potraga, približavajući nas neotkrivenoj istini, omogućava nam da učestvujemo u nečemu suštinski nedostižnom, a to je istina“. Da je u pitanju bilo ko drugi, želeli bismo da znamo na čemu zasniva stav da je baš ova tvrdnja o prirodi istine istinita po sebi, ali kod Hercoga takva pitanja promašuju poentu. Postojanje nedostižne, ekstatične istine je postulat vere koji opravdava i strukturira njegovo životno delo. 


Poput onog drugog velikog vizionara, Don Kihota, Hercog je proveo život upuštajući se u iskušenja i patnje čiji apsurd služi samo da pojača njegovu posvećenost potrazi, svedočeći o stvarnosti njenog neuhvatljivog, neotkrivenog cilja. Ko bi izdržao takve nedaće, ne možemo a da se ne zapitamo, da u toj viziji nema neke stvarnosti, da nema nečeg istinitog u toj ekstatičnoj istini? Ali ako je to neka vrsta istine, onda je to istina u koju se mora verovati, ali se ne može spoznati. To je možda nešto što možemo da naslutimo u filmovima i memoarima, ali će to biti veoma teško (ako ne i nemoguće) definisati i opisati rečima i pisanjem, a ne samo ukazivati na to. 


Hercogov pokušaj da najzad dođe do istine koju je definisao kao neuhvatljivu podseća na kobne avanture nepopravljivih vizionara koje je mitologizovao kroz celu svoju karijeru; ljudi koji se tako nepokolebljivo drže svoje ideje o tome kakve bi stvari trebalo da budu da se čini kako ih ta ideja uzdiže iznad besmisla postojanja čak i dok ih ona u isti taj besmisao potapa neizbežnom propašću zbog hibrisa. Ipak, kada se vratim zaključnom poglavlju knjige Budućnost istine i u njemu pronađem svega dve rečenice najispraznijih floskula, ne pomislim na Fickaralda ili Agirea, već na onaj Helderlinov odlomak koji Hercog rado recituje. Pun citat gradi drugačiju sliku: „O, čovek je bog dok sanja, a prosjak dok razmišlja; a kada zanosa nestane, on stoji tu kao svojeglavi sin kog je otac isterao iz kuće i gleda onih par bednih novčića što mu ih je samilost dala za put“. 


Hercog se mnogo puta bacio u svet na početku takvog putovanja, svojeglav, bez novca, u neizvesnosti kuda bi ga ono moglo odvesti. I mnogo puta se vratio sa čudesima u rukama. Nadajmo se da ova knjiga označava početak jednog putovanja, a ne njegov kraj. 

PIše: Lauri Presli 
Izvor: The Nation 
Prevod: Matija Jovandić 



*** [1] Obmana stvorena uz pomoć tehnologije (prim. prev) 
[2] Od engleskog: Large Language Models (veliki jezički modeli), tip veštačke inteligencije obučen na ogromnim količinama teksta da bi razumeo, generisao i predviđao ljudski jezik. Na primer, ChatGPT, Gemini, Claude… (prim. prev)