• It's just a ride! •

Najbolji prijatelji su joj divlje životinje, kupa se sa krokodilima, a slon je njen „brat“! Ona je sasvim obična devojcica, neobičnih interesovanja, mala francuskinja po imenu Tipi Degre odrasla u divljinama Afrike. Njeni roditelji su fotografi divljih životinja i vrlo brzo nakon rođenja Tipi je pokazala nesvakidašnju sposobnost formiranja veza sa divljim životinjama. Odrasla je sa njima i uspela je da ostane živa i zdrava, a životinje nisu ni na koji način bile ukroćene ili obučavane. Njenu neobičnu družinu čine: slon Ebu, leopard zvani J&B, krokodili, mladi lavovi, žirafa, mungos, noj, merkati, zebra, šita, zmija, džinovka žaba i kameleoni. Osim što Tipi nije bila svesna razlike između nje i „drugara“, same životinje su prijateljski odgovarale na svaki njen pogled i dodir. Negde u daljini bi se gubilo svako roditeljsko „nemoj“, Titi je potpuno slobodno prilazila životinjama i igrala se sa njima. Nakon 20 godina roditelji su odlučili da se vrate u Pariz, upisali s...

Neću reći stih Tišina narasta sama Morao sam biti tih Medju tišinama Zgrčen je iskona muk Izmedju potiljka i vedja Mrtvih reči struk Klizi niz ledja ... Vek je kako uzrih I zvona tupo zvone Tišine bruse stih Preduboke su one ...

Poznato je da srpski političari ne znaju da se ponašaju. Nažalost. Parada je pokazala primitivizam srpskih političara. Problem je imao Milošević. On je sve strane političare držao za kretene. Neki su manji, a neki veći kreteni. To mije je u oktobru 1993. godine rekao Dejvid Boajer, američki čovek za Balkan, na jednoj privatnoj večeri u Ženevi, koji je odlično znao Miloševića.

 "Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje." ~ Magi "Vetar diše gde hoće a glas njegov čujes a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide" ~ Jovan 3.8 "Ostavljam svakom da živi prema svojoj naravi i slažem se da ljudi umiru prema onome što smatraju da je dobro s tim da meni dozvoljavaju da živim sa svojom istinom" ~ Spinoza Ove dve misli se nalaze između onoga od čega zavisim a ne znam šta je a zavisim celim svojim ustrojsvom između neke moje stečene istine i poštenja prema samoj sebi.

Oduvijek imam nekakav ranac, ništa više od parčeta tkanine ili kože vezane u čvor. Moja vreća, važan saputnik, stvari, kad je otvoren svijet definiše svojim sadržajem – protok, jedinstven, voljen. Ovaj neobičan naramak je uvijek bila moja podrška, moj srećni teret. Još sam i otkrila da nije pametno vezati se za suvenire koji se nalaze u njemu. Čim se fokusiram na određeni predmet, zaturim ga ili on jednostavno nestane.

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati. Na meni ćeš se raspasti. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama. Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati. Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom. Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom. Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće. Miroslav Mika Antić

Beogradski Odisej, beogradski Džejms Din, beogradski Baskijat... Iz perspektive Srbije desetih godina dvadeset prvog veka teško je zamisliti umetničku ličnost i urbanu pojavu kakav je bio Dušan Gerzić Gera (1961–1998). Bio je jedan od  spiritus movens -a beogradske likovne, primenjene,  body art , radio, klupske i muzičke scene osamdesetih godina prošlog veka. Radio je kao grafički dizajner i fotograf za većinu novotalasovskih bendova tog vremena. Jedan je od prvih umetnika koji se kod nas bavio  body artom . Oslikavao je članove benda EKV, kao i posetioce koncerata i disko klubova po Beogradu i, nešto kasnije, Njujorku. Uvek u pokretu, nomadski je živeo u velikim svetskim metropolama. Beograd ga nije zadržao, ali se nekako uvek vraćao u rodni grad.

Izgubljena za one koji žive na drugim rekama. Kada nema sunca slična je suncu. U zaborav sliva ovu vodu koja zvezde bunca. Bezuspešan joj trud bezuspešan joj trud da bude ptica nad prazninom i svud; samo je vodo-pad dok ptice padaju u svoju pesmu koju ne shvataju. Pitam njeno sunce koliko je sati Pitam joj obale kuda me to vode Pitam njene ptice kako da se vratim Pitao bih reku ali reka ode. Znam je mada me tada nije bilo. Videh neizrecive silaske svetlosti u njene vode i u moje kosti. Dan nam je uzrok noći, padu krila. Cvet umesto lampe unosim joj u noć prostor po meri moga srca i moć reči koja zadržavajući razdaljinu ostade u podsvesti gde bol svaki minu. Pitam njeno sunce koliko je sati Pitam joj obale kuda me to vode Pitam njene ptice kako da se vratim Pitao bih reku ali reka ode. Branko Miljković

Intervju koji sledi je snimljen u Štokholmu marta 1985-e godine. Po prvi put je ovde prezentovan na engleskom jeziku.  Razgovor koji je ovde predstavljen je vođen marta 1985-e godine u Štokholmu. U to vreme je Tarkovski radio na svom, kako se kasnije ispostavilo, poslednjem filmu, dubokoj metafizičkoj raspravi čiji je naslov Žrtva bio značajan koliko i naslov njegovog prethodnog filma. Bio je zaštićen od novinara i radoznalaca velikom grupom saradnika i pomoćnika, i naš je intervju održan većinom zato što je Tarkovski znao da će se susresti sa nekim iz Poljske, zemlje bliske njegovom srcu, čija je dostignuća i transformacije u ranim osamdesetim on pozdravio, kao što je sam priznao, sa velikom radošću, brigom i nadom. Tako je ovo postalo više od običnog intervjua koji je veliki autor dao novinarima. Razgovor je, umesto dogovorenog jednog sata, trajao čitava četiri u toku kojih smo se premestili iz Stokholmske zgrade televizije u dom Tarkovskog. Razočaran ner...