Jan 26, 2015

Herman Hese: Srećan je ko ume da voli

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju.



Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koju su negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi.




Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva – jedno. I volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav. Sreća je ljubav, samo ljubav. Srećan je ko ume da voli. Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalazi svoje biće i svoj život. Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli. Ali voleti i želeti nije isto.

Ljubav je želja koja je postala mudra; ljubav ne želi da poseduje, želi samo da voli. Zato je bio srećan filozof koji je ljubav prema svetu negovao u svojim mislima i na taj način uvek nešto novo saznavao. Ali ja nisam bio filozof.

…Sve nesreće ovog sveta, pa i ona koju sam nosio u sebi, proizašle su iz nedostatka ljubavi. Sa tog stanovišta, načela Novog zaveta odjednom su mi se učinile istinitim i dubokim. „Dok ne postanete kao deca“ ili „Carstvo nebesko je u vama.“

Bertolt Brecht: Pet teškoća u pisanju istine

Onaj ko danas namerava da se suprotstavi laži i neznanju i da piše istinu, mora da prevaziđe najmanje pet teškoća. Mora da ima hrabrost da piše istinu, iako se ona svuda potiskuje, pamet da je prepozna, iako se ona svuda prikriva, umeće da je učini upotrebljivom kao oružje, promišljenost da izabere one u čijim rukama istina postaje delotvorna, lukavstvo da je među njima proširi. Za one koji pišu pod fašističkim režimom ove teškoće su velike, ali one postoje i za sve one koji su prognani i izbegli, pa čak i za one koji pišu u zemljama s građanskim slobodama.


Hrabrost da se piše istina

Izgleda podrazumljivo da pisac istinu treba da piše tako da je ne potiskuje i ne prešućuje i da ne piše ništa što je neistinito. Ne sme se savija pred moćnima, ali ne sme ni da obmanjuje slabe. Naravno da je jako teško ne savijati se pred moćnima, kao što i obanjivanje slabih može biti vrlo udobno. Ne dopadati se posednicima znači odreći se poseda. Raditi bez naknade pod tim okolnostima znači i odreći se rada, a odbiti priznanje od strane moćnih često znači i odreći se priznanja uopšte. Za to je potrebna hrabrost.

Jan 13, 2015

Emir Kusturica: Strah i džins nikada ne izlaze iz mode

Ako zaboravimo na sukob hrišćanske i islamske antropologije i istinu da taj sukob proističe, između ostalog, iz ideje da islam nije prošao kroz renesansu, kako tvrdi nobelovac Harold Pinter, ne preostaje nam ništa drugo nego da budemo solidarni sa svima koji su u stanju da se šale, da nas nasmeju i učine nam život lepšim.




„Ne pucajte u pijanistu”, bio je naslov Trifoovog filma i ujedno vrhunac surovog poetskog izraza. Šezdesetih godina to je zvučalo šokantno. Od filma Fransoa Trifoa i njegove poetike danas je ostalo samo sjećanje. Ljudski život u holivudskim filmovima vrijedi, u najboljem slučaju, koliko i metak ispaljen direktno u ljudski mozak, a krv je, od pojave Kventina Tarantina, tekla u kantama – to su potoci i rijeke prosute crvene boje koja,nažalost, kada se uz novu texnologiju pojavi na platnu, djeluje žešće i više plaši nego krv u životu. Danas najčešće izaziva podsmjeh.

Jovan Joca Jovanović - Najzabranjeniji reditelj u Titovoj Jugoslaviji


Jovan Joca Jovanović rođen je 31. maja 1940. u Beogradu, gde je diplomirao režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju.

Bio je panker pre panka i uvek je izazivao burne reakcije u javnosti zbog čega je do dana današnjeg ostao izuzetno provokativna ličnost u filmskim krugovima, pa čak i onim alternativnijim. Za njega je oduvek važila neka posebna priča, dok je on nastojao da bude trn u oku svima kod kojih „nanjuši“ neku vrstu licemerja i dilentatizma, što je u filmskoj umetnosti čest slučaj. Zbog toga je još od prvih filmskih koraka imao problema sa svojim radovima, ali nije odustajao da raskrinkava sve tamne kutke naše socijalističke stvarnosti sve do ranih devedesetih.

Jovana Jovanovića nazivali su “naš najbolji filmski reditelj“ (I.Bjelica), “verovatno naš najveći umetnik“ (M.Petrović), “reditelj sa originalnim filmskim rukopisom” (D. Ješić)… On je i pisac scenarija, snimatelj,montažer i producent svojih filmova.

Jovanovićevi „kultni i neprevazidjeni filmovi“ (M.Marić) bili su prikazivani i nagradjivani na brojnim domaćim i stranim festivalima ( Njujorku, Berlinu, Oberhauzenu, Londonu, Parizu, Beču, Manhajmu, Štokholmu ). Njegovi filmovi su takodje prikazivani na domaćim i stranim televizijama ( Nemačka, Francuska, Švedska ). Predstavljao je Jugoslovenski film na Bijenalu mladih u Parizu svojim filmovima „Izrazito ja“(1967) i „Kolt 15 GAP“ (1970).

Jovanovićev diplomski film ( na katedri filmske režije Fakulteta Dramskih Umetnosti u Beogradu ) “Izrazito ja” nagradjen je na filmskom festivalu mladih autora u Njujorku kao najbolji strani film svih žanrova, od strane žirija kojim je predsedavao S. Spilberg. Film je distribuiran u S.A.D-u.

Jan 12, 2015

Želim ...

Mene ne zanima kako zaradjujes za život.
Ja želim da znam za čim žudis i da li se usudjujes
da sanjaš o tome
da ispuniš čežnju svoga srca.

Mene ne zanima koliko godina imaš.
Ja želim da znam da li ces rizikovati da ispadneš budala zbog
ljubavi, zbog snova,
zbog avanture koja se zove biti živ.

Mene ne zanima koje planete utiču tvoj Mesec.
Ja želim da znam da li si dodirnula središte spostvene tuge, da li
su te životna razočarenja otvorila ili si se skvrčila
i zatvorila iz straha od daljeg bola!
Želim da znam možeš li sedeti sa bolom,
sa bolom mojim ili svojim,
ne meškoljeći se da ga prikrijes ili umanjis ili izbrišeš.
Želim da znam možes li drugovati sa radošću, sa radošću
mojom ili svojom;
Možes li se prepustiti divljem plesu i
dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju i ne
upozoravati nas da budemo pažljivi, da budemo realistični,
niti da se setimo svih ljudskih ograničenja.


Mene zanima da li je priča koju mi kazuješ iskrena.
Ja želim da znam možes li razočarati druge da bi bila iskrena
prema samoj sebi;
možeš li podneti optužbu izdaje i ne izdati spostvenu dušu.
Ja želim da znam možeš li biti verna te stoga dostojna poverenja.
Želim da znam možeš li videti lepotu čak i ako nije
lepa svaki dan.

Mene ne zanima gde živiš ili koliko para imaš.
Ja želim da znam možeš li se dići posle noći bola i očaja,
Iscrpljena, satrta do srži, i uraditi ono što se mora uraditi za decu.
Mene zanima ko si ti i kako si se obrela ovde.
Ja želim da znam hoćeš li stati u središte ognja zajedno samnom
i ne ustuknuti.

Mene ne zanima gde si ili šta si ili sa kim studirala.
Ja želim da znam šta je to što te drži iznutra,
u trenucima kada se sve ostalo ruši.
Ja želim da znam možeš li biti sama sa sobom; i da li zaista
voliš društvo u kome se nadješ u trenucima praznine.

SLOM SLOVENSKE VERE I PRIHVATANJE HRIŠĆANSTVA: Skrivene metode pokrštavanja kako bi naterali narod da prihvati novu religiju


Prilikom pokrštavanja Slovena hrišćanski misionari služili su se različitim metodama kako bi naterali narod da prihvati novu religiju. Metode su se često menjale, one uspešne širene su dalje i usvajali su ih ostali misionari kojima do tad nisu bile poznate ili su širili hrišćanstvo na nepopularan način.


Prvi misionari, dolazeći kod polapskih Slovena, sledili su jevanđelje po Luki i isticali dobrovoljno siromaštvo. Bili su pocepani i prašnjavi, prosili su po ulicama slovenskih gradova izazivajuću čuđenje i sažaljenje lokalnog stanovništva. Gordim i ponosnim Slovenima prosjaci kao izaslanici bogova nisu mogli predstavljati uzor, niti je neko hteo da sledi religiju prosjaka i sluga. Videvši da takva metoda nema mnogo uspeha misionari se odlučuju za potpuno drugačiji pristup.