• It's just a ride! •

Intervju koji sledi je snimljen u Štokholmu marta 1985-e godine. Po prvi put je ovde prezentovan na engleskom jeziku.  Razgovor koji je ovde predstavljen je vođen marta 1985-e godine u Štokholmu. U to vreme je Tarkovski radio na svom, kako se kasnije ispostavilo, poslednjem filmu, dubokoj metafizičkoj raspravi čiji je naslov Žrtva bio značajan koliko i naslov njegovog prethodnog filma. Bio je zaštićen od novinara i radoznalaca velikom grupom saradnika i pomoćnika, i naš je intervju održan većinom zato što je Tarkovski znao da će se susresti sa nekim iz Poljske, zemlje bliske njegovom srcu, čija je dostignuća i transformacije u ranim osamdesetim on pozdravio, kao što je sam priznao, sa velikom radošću, brigom i nadom. Tako je ovo postalo više od običnog intervjua koji je veliki autor dao novinarima. Razgovor je, umesto dogovorenog jednog sata, trajao čitava četiri u toku kojih smo se premestili iz Stokholmske zgrade televizije u dom Tarkovskog. Razočaran ner...

Stalker : “Let everything that’s been planned come true. Let them believe. And let them have a laugh at their passions. Because what they call passion actually is not some emotional energy, but just the friction between their souls and the outside world. And most important, let them believe in themselves. Let them be helpless like children, because weakness is a great thing, and strength is nothing. When a man is just born, he is weak and flexible. When he dies, he is hard and insensitive. When a tree is growing, it’s tender and pliant. But when it’s dry and hard, it dies. Hardness and strength are death’s companions. Pliancy and weakness are expressions of the freshness of being. Because what has hardened will never win.” „Neka se ostvari sve što je planirano. Neka poveruju. I neka se ismevaju nad svojim strastima. Jer, to što nazivaju strašću nije duševna energija... ...već samo trenje između duše i spoljnog sveta. I najvažnije,  neka veruju u sebe... ...neka se osećaju...

Zaista je jako malo filmova koji mogu da me i približno dirnu i uzbude kao što je to „Ogledalo“ A.A. Tarkovskoga. Uvek sam se pitao šta je tajna tog za mene jedinstvenog filma u dosadašnjoj istoriji kinematografije? Da li je to njegov neponovljivi, čudni i zavodljivi ritam? Ritam nostalgije, rekao bih. Ili su to predivno osmišljena Andrjušina kadriranja ili prefinjeno odabrana muzika J.S.Baha, Đ.B.Pergolezija i H. Persla, u koju su umešani stihovi magične lepote Andrejevog oca?

Prijatelj sa karakterističnim -?¿- me je pitao o tome da li iko, danas, snima filmove kao Tarkovski… …. teško da neko može da napravi film u duhu Tarkovskoga. Mislim da niko i ne pokušava tako nešto. Bio je tako specifičan, izgradio je neku svoju estetiku koja je neponovljiva i koja je funkcionisala samo kod njega. Ona kuća gori i izgori za 8 minuta (onoliko koliko svetlost putuje sa Sunca do Zemlje) u jednom jedinom kadru a početni kadar u istom filmu traje preko 10 minuta… Gorčakov nosi sveću u Nostalgiji u kadru od 9 minuta…a sve to ne deluje dosadno. Naprotiv, pažnja gledaoca se time povećava. Sjajno je razvio tu opciju „produženog kadra“ kojom se služio, recimo, Kurosava. Minimalizam u svojim filmovima duguje Bresonu, a Žrtva ima nečeg zajedničkog, ne samo zbog snimatelja, mesta radnje i jezika kojim se govori, sa Bergmanom.

„Nisam baš navikao na nastupe kao što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali pošto ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom toga što Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto se na ovo odlučujem ovde. Sam fakt mog učešća na ovom festivalu ima, po mom mišljenju, potpuno apokaliptičan karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. Međutim, u poslednje vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan.