• It's just a ride! •

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koju su negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko ume ...

Onaj ko danas namerava da se suprotstavi laži i neznanju i da piše istinu, mora da prevaziđe najmanje pet teškoća. Mora da ima hrabrost da piše istinu, iako se ona svuda potiskuje, pamet da je prepozna , iako se ona svuda prikriva, umeće da je učini upotrebljivom kao oružje, promišljenost da izabere one u čijim rukama istina postaje delotvorna , lukavstvo da je među njima proširi . Za one koji pišu pod fašističkim režimom ove teškoće su velike, ali one postoje i za sve one koji su prognani i izbegli, pa čak i za one koji pišu u zemljama s građanskim slobodama. Hrabrost da se piše istina Izgleda podrazumljivo da pisac istinu treba da piše tako da je ne potiskuje i ne prešućuje i da ne piše ništa što je neistinito. Ne sme se savija pred moćnima, ali ne sme ni da obmanjuje slabe. Naravno da je jako teško ne savijati se pred moćnima, kao što i obanjivanje slabih može biti vrlo udobno. Ne dopadati se posednicima znači odreći se poseda. Raditi bez naknade pod tim okolnostima zna...

Ako zaboravimo na sukob hrišćanske i islamske antropologije i istinu da taj sukob proističe, između ostalog, iz ideje da islam nije prošao kroz renesansu, kako tvrdi nobelovac Harold Pinter, ne preostaje nam ništa drugo nego da budemo solidarni sa svima koji su u stanju da se šale, da nas nasmeju i učine nam život lepšim. „Ne pucajte u pijanistu” , bio je naslov Trifoovog filma i ujedno vrhunac surovog poetskog izraza. Šezdesetih godina to je zvučalo šokantno. Od filma Fransoa Trifoa i njegove poetike danas je ostalo samo sjećanje. Ljudski život u holivudskim filmovima vrijedi, u najboljem slučaju, koliko i metak ispaljen direktno u ljudski mozak, a krv je, od pojave Kventina Tarantina, tekla u kantama – to su potoci i rijeke prosute crvene boje koja,nažalost, kada se uz novu texnologiju pojavi na platnu, djeluje žešće i više plaši nego krv u životu. Danas najčešće izaziva podsmjeh.

Jovan Joca Jovanović rođen je 31. maja 1940. u Beogradu, gde je diplomirao režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Bio je panker pre panka i uvek je izazivao burne reakcije u javnosti zbog čega je do dana današnjeg ostao izuzetno provokativna ličnost u filmskim krugovima, pa čak i onim alternativnijim. Za njega je oduvek važila neka posebna priča, dok je on nastojao da bude trn u oku svima kod kojih „nanjuši“ neku vrstu licemerja i dilentatizma, što je u filmskoj umetnosti čest slučaj. Zbog toga je još od prvih filmskih koraka imao problema sa svojim radovima, ali nije odustajao da raskrinkava sve tamne kutke naše socijalističke stvarnosti sve do ranih devedesetih. Jovana Jovanovića nazivali su “naš najbolji filmski reditelj“ (I.Bjelica), “verovatno naš najveći umetnik“ (M.Petrović), “reditelj sa originalnim filmskim rukopisom” (D. Ješić)… On je i pisac scenarija, snimatelj,montažer i producent svojih filmova. Jovanovićevi „kultni i neprevazidjeni filmovi...

Mene ne zanima kako zaradjujes za život. Ja želim da znam za čim žudis i da li se usudjujes da sanjaš o tome da ispuniš čežnju svoga srca. Mene ne zanima koliko godina imaš. Ja želim da znam da li ces rizikovati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog snova, zbog avanture koja se zove biti živ. Mene ne zanima koje planete utiču tvoj Mesec. Ja želim da znam da li si dodirnula središte spostvene tuge, da li su te životna razočarenja otvorila ili si se skvrčila i zatvorila iz straha od daljeg bola! Želim da znam možeš li sedeti sa bolom, sa bolom mojim ili svojim, ne meškoljeći se da ga prikrijes ili umanjis ili izbrišeš. Želim da znam možes li drugovati sa radošću, sa radošću mojom ili svojom; Možes li se prepustiti divljem plesu i dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju i ne upozoravati nas da budemo pažljivi, da budemo realistični, niti da se setimo svih ljudskih ograničenja. Mene zanima da li je priča koju mi kazuješ iskrena. Ja želim da znam može...

Prilikom pokrštavanja Slovena hrišćanski misionari služili su se različitim metodama kako bi naterali narod da prihvati novu religiju. Metode su se često menjale, one uspešne širene su dalje i usvajali su ih ostali misionari kojima do tad nisu bile poznate ili su širili hrišćanstvo na nepopularan način. Prvi misionari, dolazeći kod polapskih Slovena, sledili su jevanđelje po Luki i isticali dobrovoljno siromaštvo. Bili su pocepani i prašnjavi, prosili su po ulicama slovenskih gradova izazivajuću čuđenje i sažaljenje lokalnog stanovništva. Gordim i ponosnim Slovenima prosjaci kao izaslanici bogova nisu mogli predstavljati uzor, niti je neko hteo da sledi religiju prosjaka i sluga. Videvši da takva metoda nema mnogo uspeha misionari se odlučuju za potpuno drugačiji pristup.