Oct 16, 2012

Od 'zlatne milijarde', homoseksualizma preko izgladnjivanja do smanjenja porodjaja

Engleska vlada se još pre nekoliko godina obrušila na majke i očeve koji vole svoju decu. Kako vlasti misle – ‘glavni prekršioci mira i ekološke harmonije su upravo porodice u kojima ima mnogo dece’

Činjenicu da vlasti Velike Britanije, koje su već sapštile da podržavaju zvanične brakove homoseksualaca, nameravaju da izraz „muž i žena“ u zvaničnim dokumentima zamene terminom „partneri“ kako bi se „sačuvala prava seksualnih manjina“, zapadna štampa je objavila u proleće ove godine.

Zamena termina se vrši u okviru kampanje za legalizaciju tzv. istopolnih brakova. Aktivisti seksualnih manjina, za neumesne izjave o kojima krivično pravo Velike Britanije već predviđa višegodišnju zatvorsku kaznu, govore i o nacrtu izmena u britanskom zakonodavstvu u vezi sa regulisanjem porodično-bračnih odnosa. Kako oni to vide, postoje situacije u kojima je korišćenje termina „muž i žena“ u cilju označavanja supružnika „neprihvatljivo“.



Takođe, kako saopštava „Telegraf“, predlaže se zabrana korišćenja izraza „majka i otac“ u zvaničnim dokumentima…. Engleska vlada se još pre nekoliko godina obrušila na majke i očeve koji vole svoju decu. Kako vlasti misle – „glavni prekršioci mira i ekološke harmonije su upravo porodice u kojima ima mnogo dece“.
Ubrzo posle te izjave britanski psihijatri su napravili anonimnu anketu među članovima parlamenta Velike Britanije. Istraživanje je pokazalo da njegov svaki peti član pati od psihičkog rastrojstva, što englesko zakonodavstvo jednostavno ne dozvoljava. U skladu sa sa tim istraživanjem član parlamenta koji ima problema sa psihičkim zdravljem obavezan je da vrati punomoćja bez mogućnosti da obnovi svoj rad u parlamentu.

Međutim, inicijatori ankete – Opštepartijska parlamentarna grupa za psihičko zdravlje (All Party Parliamentary Group on Mental Health), Kraljevski koledž psihijatara (Royal college of psychiatrists) i niz dobrovoljnih institucija – postavili su za cilj da ubede britansku vladu da je „takva diskriminacija nedopustiva“ i pozvali su da se prespita „zastareli“ zakon, pošto su izjavili sledeće, bukvalno: „Rezultati ankete govore o smanjenju demokratije. Članove parlamenta i „perove“ ne treba zbunjivati zbog njihovih ličnih osećanja. A sada su oni prinuđeni da zbog predrasuda, neznanja i straha kojima su obavijene psihičke bolesti – ćute“! Međutim – ne ćute svi.


Trovanje velikih porodica po teritoriji Maglovitog Albiona traje sa uspehom ne samo godinu dana. Logika engleskih činovnika kaže da „porodice sa više dece treba da se smatraju za ekološke prekršioce prava, baš kao i oni koji voze velike automobile i ne brinu o preradi plastičnih kesa“. Takva upozorenja se navode u izveštaju britanskog Fonda za optimizaciju stanovništva (Optimum Population Trust), koji je objavljen još u prvoj polovini 2007.godine. Kako kaže dokument, smanjenje nataliteta će „pomoći da se smanji izbacivanje ugljenmonoksida“. Kako bi se izbegle „neizbežne promene klime“ autori pozivaju svaku britansku porodicu da se ograniči na rađanje samo jednog deteta. Prema rečima komentatora, „po apsurdnosti ovakav poziv potseća na izjavu britanskih vlasti u toku jake krize zbog nedostatka vode.


Gradonačelnik Londona, Ken Livingston (Kenneth Livingstone) se zbog štednje vode za piće obratio stanovnicima grada, pozivajući ih da ne ispiraju WC-šolje. On je od londonaca tražio da ne koriste rezervoar za vodu u WC-u posle „male nužde“. Međutim, mada je kriza s vodom prošla i neobične inicijative su ostale samo kao prošlost, u Evropi koja odumire poziv da se ne množimo izgleda vrlo neobično. Kada dvomilijardijska Kina uvodi politiku „jedna porodica – jedno dete“ takva se mera još i može razumeti. Ali kada se 60-milionska Engleska plaši prenaseljenosti zbog pogoršanja ekologije, postavlja se pitanje psihičkog zdravlja nacije i, još važnije – njenog rukovodstva“.


Na žalost, navedeno pitanje za sada ostaje bez razumnog odgovora. Zaista bez razloga. Na primer, pre nekoliko godina ćerka Margaret Tačer je napisala knjigu memoara (2008), u kojoj je ispričala o progresivnom slabljenju svesti svoje majke „«A Swim-On Part in the Goldfish Bowl: a Memoir» (naziv je igra reči i izraza, koju je teško prevesti, otprilike: „Zamka akvarijuma za zlatne ribice: memoari“ ili „Čitavog života plivanje pred očima sveta: uspomene“. Jer „čelična ledi“ je dok je bila premijer Engleske izjavljivala da je radi efikasnosti ekonomije na teritoriji SSSR-a dovoljno da živi 15 miliona ljudi. Kao, svet ima samo jedan kotao za dobijanje potrebne energije, njegova zapremina ne može da se poveća, a da se deli na jednake delove sa skoro 200 država je besmisleno. Jer ako u Africi ili na prostoru Zajednice Nezavisnih Država svaka porodica bude imala sve što joj treba za život, bez toga će ostati i Zapad i već pominjana Engleska, jer ona, za razliku od SSSR-a i nekih post-sovjetskih republika, ne predstavlja zemlju koja na svojoj teritoriji ima sve što smatra joj treba. (Ova tema je vrlo dovitljivo izložena u publikacijama i izvanrednoj knjizi A.Parševa „Zašto Rusija nije Amerika. Knjiga za one koji ostaju u njoj“).


U Maglovitom Albionu se već više od jednog veka vodi briga kako da se „pomogne“ državama sa brojnošću stanovništva koja je, sa gledišta onoga, što zemljaci Margaret Tačer smatraju za „efikasnu ekonomiju“, preterana. Iako mnogi misle da se socijal-darvinizam rodio u Engleskoj kao rezultat prenosa Darvinovih ideja u društvo, u stvari je sve bilo obrnuto. „Otac-osnivač“ je prirodi pripisao tendencije koje su u njegovo vreme gospodarile društvom Britanije U 19. veku u Engleskoj je rešavano vrlo ozbiljno političko pitanje: šta da se radi sa susednom Irskom? Ta zemlja, koju su svojevremeno zauzeli Englezi, prema rečima istraživača se „ne samo ne razlikuje po veličini od zemlje – osvajača, već je klimatski čak, ako ćemo pošteno, bolja od Engleske. Brojčano – stanovništvo je u obe zemlje početkom 19.veka bilo približno jednako. Irci su se prema Englezima odnosili loše, i to nije teško razumeti: Englezi su njih pokorili. Ali – gle čuda! Krajem 19.veka Irska je bila jedina evropska zemlja u kojoj se broj stanovnika nije povećavao. Naprotiv – smanjivao se, i to sa 10 na – 3 miliona! 1846.godine je u Irskoj nastala strašna glad u kojoj je pomrlo preko milion ljudi. Ali iste te godine iz Irske je prehrambena roba – žitarice i stoka – izvožena u Englesku. Engleska vlada to nije sprečavala, čak je podsticala emigraciju.


I krajem tog veka Irska je prestala da predstavlja pretnju za Englesku. U njoj su ostali samo oni, koji su se neposredno bavili poljoprivredom, a nemirnog – „suvišnog“ stanovništva – više nije bilo…“ Sličnu tehnologiju Britanci su koristili za vreme Drugog svetskog rata u Indiji (Bengalu) u kojoj je stanovništvo previše aktivno podržalo „Avgustovsku revoluciju“ 1942.godine i Indijsku nacionalnu armiju (Azad Hind Fauj) Subhasa Čandra Bosa (Subhash Chandra Bose),koji se borio protiv engleske kolonijalne dominacije. Induse su naterali da smanje površinu pod žitaricama, a umesto njih da seju jutu za engleske vojno-pomorske snage. Istovremeno iz Bengala su počeli u ogromnim količinama da izvoze pirinač i pšenicu, a lokalnom stanovništvu su konfiskovana sva prevozna sredstva – od lađa do slonova. Kao rezultat neverovatne gladi koja se razvila između 1942. i 1943.godine iz različitih razloga je umrlo između 1,5 i 3,5 miliona ljudi (a umrlo je što od iznemoglosti, što od bolesti i još nekoliko miliona među onima koji su prekasno shvatili da neće dobiti nikakvu pomoć, te su pokušali da beže ne misleći na koju stranu).


Inspektor za poslove Indije (Secretary of State forIndia) Leopold Emeri (Leopold Amery) nije krio da se V.Čerčil „prema nama ponaša kao Hitler“. A Čerčil, koji je Induse smatrao za „odvratnu rasu koja se od uništenja, koje predstavlja njihovu zasluženu sudbinu, spašava samo razmnožavanjem“, na saopštenja o masovnom umiranju miliona ljudi i molbu da se hrana ne izvozi reagovao je telegramom: „Ako je kod vas glad – zašto Gandi još uvek nije umro?“ (www.wlym.com/archive/oakland/brutish/EIRchurchil.pdf; Blake R. and Louis W. R. Churchill: A Major New Assessment of His Life in Peace and War, Oxford, 1993). Ali zato uopšte nije bilo razloga za brigu u odnosu na oblasti daleko od centra – pobunjene oblasti su jednostavno izumrle, jer do njih nije stigla baš nikakva pomoć (Pogl..:Pankaj Mishra Exit Wounds. The legacy of Indian partition // The New Yorker. 13.08.2007).


Na sličan način je odrađivan još jedan među mehanizmima za smanjenje broja stanovnika. Paralelno je vršena obrada i drugog mehanizma – preko smanjenja broja živorođene dece. Zemljaci autora teorije „opstanka vrsta“ tražili su „humane“ načine kako bi se kontrolisala brojnost stanovništva. Zato je Engleska podsticala da se u nekim slojevima društva ljudi ne žene i udaju. Na primer – među predavačima na Kembridžu. Međutim, posle toga su ekonomisti došli do još jedne nove teze: zašto da se utiče na onaj deo stanovništva koji je, tako reći, potreban. Pa postoji lumpen-proletarijat, koga nema u procesu proizvodnje. Možda je bolje da se o njemu razmisli. Tako su stvoreni neverovatni društveni pravci koji su proglašavali da je najhumaniji način da se pomogne da sa ovog sveta odu oni slojevi koji nisu potrebni i nikada i neće biti bilo – podsticanje da se smanji broj porođaja“. Sve što je rečeno ima najneposredniji odnos prema sadašnjici. Proces neokolonijalne pljačke energetskih sirovina od strane Zapada u zemljama „drugog“i „trećeg“ sveta je na izdisaju. Sa jedne strane – pljačka je sve komplikovanija (čak ponekad više i nema šta da se opljačka). Sa druge – oni koji su pljačkani širom sveta, od Južne Amerike do Azije, sve upornije zahtevaju svoja prava i očigledno uopšte nemaju nameru da požure sa izumiranjem. Ta uvredljivo-paradoksalna situacija toliko brine vlade bogatih zemalja „zlatne milijarde“ da su, izgleda, čak i u Londonu primetili da neadekvatno veliki deo resursa koji se dobija u čitavom svetu koriste ne opljačkane zemlje i kontinenti, već upravo samo „zlatna milijarda“.