Mar 21, 2014

Smilja Avramov: Nemačka nastavlja nacističku politiku

„Mi zauzimamo prema Nemačkoj defanzivan stav, umesto da se postavimo kao pobednička sila u Drugom svetskom ratu i da na bazi takvog statusa tražimo svoja prava“



„Posetom nemačke kancelarke Angele Merkel Srbiji se, s jedne strane, očekivao početak nove politike Nemačke prema Srbiji. Sa druge strane, očekivalo se da bude mnogo više osvrta na ono što Nemačka duguje našoj zemlji. Od svega toga ništa nije bilo. Angela Merkel je nastupila sasvim otvoreno, prilično grubim jezikom, bez imalo diplomatskog šlifa i diplomatskih poštapalica, ali treba joj priznati jedno – ona je govorila otvoreno i iskreno. Poručila je Srbiji da je Nemačka odana Albancima, da u njima vidi svoje saveznike, koje je Nemačka pomagala i koje će i ubuduće pomagati“, kaže u intervjuu prof. dr Smilja Avramov.

Prema rečima naše sagovornice, Angela Merkel nam je saopštila da u politici Nemačke nema diskontinuiteta.


Na koji diskontinuitet mislite?

Sadašnja Nemačka nastavlja politiku koju je vodila nacistička Nemačka. Ne treba zaboraviti da u strategiji nacističke Nemačke isto važilo da je Balkan most preko kojeg bi nemačka politika prodrla na istok. Vratimo se za trenutak u prošlost.

Plan u odnosima Nemačke prema nama sačinio je lično Adolf Hitler. On je teritorije Balkana, kada ga je namačka okupirala, podelio u tri kategorije. Jedan deo teritorija bio je anektiran u sastav Velikog nemačkog rajha, drugi deo teritorije ostao je nezavisan, a treći okupiran. Operativno sprovođenje politike u odnosu na Balkan, odnosno nacističke sile,  poveren je Italiji. Ona je na Balkanu imala ključnu ulogu. Naime, već 12. aprila 1941. godine Kosovo i Metohija, sa nekoliko gradova u Makedoniji i Crnoj Gori, pripojeni su „velikoj Albaniji“. Tada je zapravo i stvorena „velika Albanija“. Tim teritorijama, bez obzira na to da li su bile okupirane, anektirane ili nezavisne u sklopu sila osovine, data je puna sloboda delovanja u odnosu na Srbiju i na srpski narod. Otuda je došlo do nesmetanog i sasvim slobodnog istrebljenja Srba i genocida nad srpskim narodom. Ali, treba napomenuti još jednu stvar, da je Italija već 12. aprila 1941. godine okupirala, odnosno anektirala Albaniju i izvršila fuziju italijanske i albanske vojske, tako da su zajedno nastupale u sastavu osovinskih sila protiv Saveznika u Drugom svetskom ratu. Dakle, tada je stvorena „velika Albanija“ pod zaštitom Musolinija i Hitlera u prvom redu.

Šta je bila pozadina toga?
Oni su u stvari planirali da na Balkanu stvore strateški most koji bi omogućio ekonomski i politički prodor na Istok, i da se taj teren očisti od slovenskog življa, naročito od Srba, jer su u Srbima uvek videli neku kopču sa Rusijom. Otuda su bez ikakvih skrupula, Albanci otpočeli sa terorom prema Srbima. Postavlja se sada pitanje kakav je bio status Albanije. Albanija nije imala Komunističku partiju, pa ju je organizovala Komunistička partija Jugoslavije 1941. godine. Tada su se u Albaniji pojavile takozvane „oslobodilačke grupe“. Međutim, i mimo toga Albanija od strane Zapada nikada nije smatrana savezničkom silom, niti je posle rata pozvana na Konferenciju Ujedinjenih nacija 1945. godine, jer je smatrana neprijateljem koji je pripadao osovinskim silama. Albanija je jednostavno tretirana kao neprijateljska sila utoliko pre što je u okviru albanske vojske stvorena SS divizija „Skenderbeg“, koja je počinila najteže zločine na teritoriji Kosova i Metohije, i dalje. Dakle, Kosovo i Metohija su uključeni u „veliku Albaniju“ po odluci Hitlera i Musolinija. Formalnopravno to je učinjeno odlukom kralja Italije, a stvarnu odluku doneli su Hitler i Musolini. Ta SS divizija „Skenderbeg“ delovala je u sastavu nemačke SS divizije. Kada je završen taj deo posla, Šiptari su dobili punu slobodu da likvidiraju srpski narod, i to po dvostrukoj liniji. Sve one koji su došli na Kosovo i Metohiju posle 1918. godine, a pre Drugog svetskog rata, trebalo je ubiti, a starosedeoce prognati na ostale delove teritorije Srbije i na taj način očistiti Kosovo i Metohiju od Srba. Prema popisu iz 1941. godine na Kosovu i Metohiji bilo je više od 50 odsto Srba, a prema popisu od 1988. godine samo deset odsto. Albanci su sistematski zloupotrebili autonomiju koju su imali. Tito je još aprila 1945. godine, pre nego što je rat završen, primio u Belom dvoru grupu naoružanih balista. Ne samo da im je oprostio zločine koje su činili, nego im je dao uverenje da  će ostati u svojim mestima i kućama. Među tim balistima našao se i Mehmed Hodža, koji je posle postao ministar u Vladi SFRJ.
Dakle, krivica za stanje na Kosovu u velikoj meri jeste i naša.

Mislim da je albanizacija Kosova na neki način zaokružena sklapanjem saveza između Jugoslavije i Albanije. Saveza iz kojeg je stvorena carinska i monetarna unija i unutar kojeg je u ogromnom broju pružena pomoć.
Taj savez sklopljen je 1946. godine i to je bila sledeća faza u albanizaciji Kosova, jer je uspostavljena carinska i monetarna unija tako da praktično granice nisu postojale, pa je došlo do velikog naseljavanja albanskog življa na Kosovo u prazne srpske kuće; kao što je dobro poznato Srbima je, istovremeno, zabranjen povratak na svoja ognjišta. Ono što je mene zaprepastilo, i mislim da je to fatalna politička greška našeg predsednika Srbije Borisa Tadića, jeste to što je prećutao gospođi Angeli Merkel, nije se uključio u diskusiju kada je nemačka kancelarka istakla Albance kao svoje saveznike, niti joj rekao: „Gospođo Merkel, ovo što ste sada saopštili je nastavak nacističke politike“. Jer ovo što se sada dešava i jeste nastavak nacističke politike Nemačke, jer je iste poteze povlačio i Hitler kroz osamostaljenje Kosova i uključenjem Kosova u „veliku Albaniju“.
Drugo, nije postavljeno pitanje do dana današnjeg, šta je sa ilegalno doseljenim Albancima na Kosovo. Taj talas ilegalnog doseljavanja Albanaca na Kosovo traje od 1941. godine do danas, a nastavljen je i posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Tako da mi danas govorimo o povratku Srba, a ne govorimo gde da se vrate. U tim kućama su se naselili Albanci. Zato bi, pod broj jedan, trebalo od Vlade zahtevati da se postavi pitanje odlaska i izbacivanja ilegalno naseljenih Albanaca na Kosovu i Metohiji. Navela bih primer Poljske. Posle Drugog svetskog rata iz Poljske je izbačeno šest miliona Nemaca, kao kazna za nemačku agresiju. Iz Čehoslovačke je izbačeno tri miliona Nemaca, a niko ne postavlja ni pitanje naknade, a kamoli povratka. Kod nas je u poslednje vreme  počelo da se govori o naknadi koju mi dugujemo Nemcima koji su otišli iz Vojvodine. Nama u stvari duguje Nemačka, koja nam nije dala reparacije, odštetu za pobijene Srbe širom države, pa za naše radnike koji su radili u Nemačkoj na imanjima i u fabrikama. Mi zauzimamo prema Nemačkoj defanzivan stav, umesto da se postavimo kao pobednička sila u Drugom svetskom ratu i da na bazi takvog statusa tražimo svoja prava.
Tekovine Evropske unije nastale su na osnovu antifašističke borbe, Srbija je dala velike žrtve za borbu protiv nacizma i fašizma, a najgore smo prošli. Odnosno izvršen je zločin bez kazne, a opljačkana imovina ostala je u rukama pljačkaša. Ko je postavio pitanje naknade za milionske žrtve Srba, od kojih su stotine hiljada žrtve genocida na prostoru Hrvatske. Setimo se genocida u Jasenovcu. Dakle, mi smo izgubili moć otpora i jednostavno ne pružamo nikakav otpor. Ono što treba osuditi jeste podanički stav koji kao država imamo, to jest koji ima naša vlada prelazeći preko najelementarnijih nacionalnih prava ove zemlje.

Čini se da rukovodstvo Srbije i Vlada Srbije ne poštuju sopstveni Ustav.
Tako je. Tu se mi držimo slogana „Evropska unija nema alternativu“. Pa ista ta Evropska unija je razorila ovu zemlju. EU je i sama u izuzetno teškoj situaciji, što se vidi po zemljama kao što su Portugalija, Grčka, Irska, a sada je i Francuska na redu… Mi se vezujemo za organizaciju koja klizi naniže i bori se za opstanak. Ako EU ne može da sanira situaciju u sopstvenom dvorištu, šta onda mi od nje da očekujemo.

Da li Nemačkoj odgovara jaka EU?
To je pitanje. Smatram da će Nemačka biti prva koja će izaći iz EU. Prvo što su najveće investicije Nemačke u Rusiji, drugo istorijski posmatrano, a treće Zapad je izgubio izvore sirovine. Nema više kolonija, a tržište je sve manje. Kina je preplavila tržište. Danas je Istok jači od Zapada.

Zašto se onda Srbija danas više ne drži na strani Istoka nego Zapada?
To je veliko pitanje koje se do danas ne postavlja. A trebalo bi. Studentima sam kroz udžbenik koji sam napisala objasnila i otvorila im jednu novu perspektivu. Mnogo više treba isticati evroazijske od evroatlantskih integracija. Integracija kao filozofsko-sociološko-pravni pojam danas je proces koji imate na svim kontinentima, a ne samo u Zapadnoj Evropi. Vi danas imate integracije i na jugu, u Africi, Latinskoj Americi. Tamo SAD ne mogu da primirišu. Zatim, imate azijsku varijantu integracija. Nije tačno da mi nemamo alternativu. Mi imamo alternativu, ali nam vlast zatvara oči. Ponašamo se kao poražena zemlja.

Da li se naša država ponaša tako zato što su naši čelnici u službi Zapada?
Ne samo da su u službi, već su i podanici Zapada. Zaprepašćena sam, kao i većina javnosti u Srbiji, postupcima našeg predsednika države koji nije našao za potrebno da kaže Angeli Merkel šta je trebalo, a vezano je, kao što sam pomenula, za kontinuitet nacističke politike. Trebalo je da navede sve argumente od 1939. godine, pa do danas, da podseti na motive od 1941. godine i kako im i danas kao i pre 70 godina treba most da bi prodrli preko Balkana na Bliski istok.

U kontinuitetu nacističke politike još jednom se potvrdio nastavak savezništva Nemačke sa Hrvatskom i Albancima. Da podsetimo, reč je o poseti Jadranke Kosor Prištini i na podršku koju su Hašim Tači i ona dobili od Angele Merkel.

Sve je to u sklopu nastavka nacističke politike. Hrvatska vojska je bila u sastavu nacističke Nemačke, a sada je u sastavu „međunarodnih snaga“ na Kosovu. Pri tom je Nemačka pomagala i Hrvatsku devedesetih godina. Da nije bilo Nemačke ne bi bilo ni stvaranja nezavisne Hrvatske devedesetih godina. Nemačka je ta koja je držala i organizovala ustaše i posle Drugog svetskog rata.

Šta bi sada trebalo da uradi država Srbija?
Srbija treba da bude čvršća. Naša država mora da ima jasne nacionalne ciljeve, ali, nažalost, od Načertanija do danas Srbija nema jasno definisane nacionalne ciljeve. Moramo da definišemo te nacionalne ciljeve mimo svih nesporazuma između stranaka. Isto kao što je učinjeno u Poljskoj. I tamo je bilo sukoba između stranaka, ali je Jeruzelski rekao: „Između nas postoje veliki nesporazumi ideološke prirode, ali postoji jedna stvar koja nas povezuje, a to je budućnost Poljske“.
Moramo da shvatimo da je budućnost Srbije iznad svih partijskih interesa. Kada to shvatimo onda ćemo stati na put pravilnog rešavanja naših državnih i nacionalnih problema. Sve ovo što se sada događa podseća na dešavanja za vreme Drugog svetskog rata. Stvara se „velika Albanija“, stvorene su nove države, ali je i dalje otvoreno srpsko pitanje. Srpski korpus je razbijen i on se danas najvećim delom nalazi u emigraciji. Srbija je ojađena i uništena i bombardovanjem. Tadić je trebalo da kaže kada je Merkelova rekla da bi Srbija bila rado viđen član zapadne alijanse, da mu je žao, ali sve dotle dok se ne reši pitanje bombardovanja Srbije i u Drugom svetskom ratu i 1999. godine, i dok ne bude rešeno pitanje punog obeštećenja Srbiji, ne možemo da razgovaramo i ne možemo smatrati Nemačku prijateljskom zemljom. Mislim da je u tom dijalogu između Angele Merkel i Tadića trebalo ubaciti sve ove protivrečnosti i sve neprijateljske akte koje smo doživeli kao država i narod od strane Nemačke.

Da li se nadate da će doći do zaokreta politike vladajućeg režima ili se promena državne politike može očekivati samo posle promene vlasti?

Samo posle promene vlasti. Vlast u Srbiji mora da se menja i narodu treba da bude jasno da nisu jedina alternativa Srbije evroatlantske integracije. Verovali smo kada je dolazila Angela Merkel u Srbiju da će biti pokrenuto pitanje odštete Nemačke prema Srbiji za sve zločine i za sva rušenja ove zemlje. Nažalost, doživeli smo razočaranje. A što se tiče odnosa zvaničnog Beograda prema Hrvatskoj, sve je to po nalogu EU. Zato je Tadić u dobrim odnosima sa Ivom Josipovićem i Jadrankom Kosor. Sve je to rezultat evroatlantske politike. Hrvati su stotine hiljada Srba poubijali i trebalo je da pokrenemo pitanje odgovornosti za genocid od 1941. godine do kraja devedesetih. Sve ovo što je započeto 1941. godine nastavljeno je 1991. godine i nastavlja se i danas – 2011. godine. Umesto odgovora na tužbu Hrvatske, trebalo je da tužimo Hrvatsku za genocid koji je započet 1941. godine, a nastavljen 1991. godine. Tu je greška naše vlade. Primarna naša greška je što nismo postavili pitanje odgovornosti za genocid u Drugom svetskom ratu. Zlikovci su oslobođeni, a srpska imovina je ostala u njihovim rukama.

- - -
septembar 5, 2011
Razgovarao: Uglješa Mrdić