Mar 12, 2014

Čovek i sujeta

Sujeta, ili kako je neki nazivaju – častoljublje, predstavlja ukratko težnju za važenjem, i vrlo je česta pojava u čovečijoj grabežljivoj prirodi koja vodi ka ciljevima koji su neretko daleko od bitnih. On želi da bude BITAN u očima drugih, ali naprotiv, čovek postaje nestvaran, on nestaje jer se zanima kakav on utisak ostavlja i šta drugi misle o njemu.


Sve ovo u velikoj, velikoj meri ometa slobodnu akciju pojedinca, a pošto sujetu možemo pronaći kod svakog čoveka “pa makar i u najmanjoj meri”, kako navodi Adler (“Karakterne crte agresivne prirode”), to nas može usmeriti da proučimo sopstvenu povezanost sa gore navedenim i samim tim da bolje razumemo naše postupke u komunikaciji sa drugima.

Maska suprotnosti je sigurno najbolji primer kada je u pitanju snalažljivost ljudskog uma da vara sebe i druge. Čovek i pored očigledne skromnosti može biti itekako sujetan – svi ćemo se složiti da nešto nije u redu kod prekomernog naglašavanja onoga što je očigledno na drugom kraju od očekivanog.

Adler ovde, ukratko kao primer, koristi mini priču u kojoj opisuje Sokrata kako se obraća jednom besedniku koji je došao na govornicu u otrcanim haljinama:


    “O, mladiću atinski, na rupe tvog odela izviruje sujeta!”

Sokrat je jednom rečenicom prozreo nameru ovog besednika i otkrio karakter koji stoji iza nje.

Taj deo karaktera ne samo da primorava čoveka na razne beskorisne poslove koji se više odnose na privid negoli na suštinu. Ne samo da čovek zbog sujete sve više misli na svoju spoljašnost – on gubi dodir sa stvarnošću. Gubi se razumevanje za ljudske veze, on premošćuje svoj smisao postojanja sa tuđom slikom o sebi. Tom čoveku svrha sigurno neće biti da da deo sebe, da ostavi deo sebe kroz neko delo. Putanja se nastavlja u pretpostavljenom smeru i on nesvesno juri bilo kakvu korist za njegov ugled.

    “Ovo unapređenje/titula će odlično izgledati uz moje ime!”, “Ako budem bio sa ovom devojkom svi će pričati o tome!”, “Ako budem viđen sa ovim ljudima misliće da sam deo elite!”

Nažalost ni graničnici na ovom putu nisu baš najbolje prilagođeni. Narušavanje njihovog plana ka uspehu, detinjasto, rezultira kontra napadom. Problem kod sujetnih ljudi jeste, da kad im ometemo zadovoljenje njihove sujete, oni nastojojavaju da bar postignu da drugi pate. Ovo detinje ponašanje odraslih pospešuje konflikt u komunikaciji i vodi ga ka slepoj ulici, jer ovi ljudi znaju da budu krajnje tvrdoglavi ako zapadnu u nezgodnu situaciju gde se ugrožava njihova spoljna slika koju su oni tako precizno i strpljivo gradili.

Pređimo na jednu malo drugačiju postavku: osobe koje se žale da im je život težak, da im je neko nešto dužan ostao…

Da im vaspitanje nije bilo tako loše i da se nije pojavilo kakvo zlo, onda bi oni, kao što tvrde, bili na prvom mestu. Odakle onda ovakve osobe, koje svugde nalaze izgovore da ne izađu na front života, odakle one crpe zadovoljenje svoje sujete?

Pazite da se ne prepoznate u ovome: iz svojih snova. Oni i dalje sanjaju o čudu koje će da ih spase i pokloni im idealne uslove iz kojih će se izroditi šampion koji je bio tako dugo sputavan u njima. Ovakvi pojedinci znaju biti emotivno osetljivi, i zna im biti stvarno teško da prevaziđu određene uslove. Loša sreća se ne dovodi u pitanje, ali ona evidentno može izgraditi jak karakter, a iskustvo u prevazilaženju emotivnih bura može ih osposobiti da i drugima pomognu u prevazilaženju istih. Da li će imati hrabrosti za ovaj put?

Sledeća stavka je verovatno najočiglednija: skidanje krivice. Sujetni su uvek u pravu i nikada ne greše, njihov autoritet mora biti opravdan po svaku cenu. Ovde možemo naići i na majstore kamuflaže. Oni će pronaći primere tamo gde niste ni slutili, pozivaće se na dobrobit celokune zajednice, prikazivaće se kao altruisti, čak će možda uposliti i teoriju relativiteta na kraju (“Sve je relativno”). Ovakvo prebacivanje sa jednog opravdanja na drugo veoma jasno prikazuje da oni žrtvuju svoj sistem vrednosti koji verovatno nikada nije ni utvrđen. Ako su se ovi pojedinci zapitali da li im je potreban integritet pri odlučivanju, oni su odabrali da štite privremenu šminku koju nose po svaku cenu – oni nemaju iskustva koje je zasnovano na učenju iz poraza, oni nikada nisu rekli “Jeste, u pravu si, pogrešio sam”. Njihovo iskustvo se zasniva na učenju kako još bolje zamaskirati laž.


    “U svim velikim zapletima čovečanstva svagda će moći da se nađe kao najbitniji činilac neuspeo pokušaj da se zadovolji sujeta.”

Adler takođe navodi da je jedan od najčešćih sukoba sa stvarnošću – u stvari to što se STVARNOST uopšte ne brine za visoko mišljenje što ga neko o sebi ima.

Razumeti takvu osobu znači utvrditi dokle se u te ličnosti prostire sujeta, u kom se pravcu ona kreće i kojim se sredstvima služi u tom kretanju. Kasnija adaptivna logika je laka. Ali šta nije lako?

Zbog svoje prirode, sujeta od samog starta je navikla da se prerušava zbog naglašenog sukoba sa stvarnošću. Individua se vezuje za stavove kojima štiti masku sujete, ona te stavove brani, ni ne znajući šta je njihova prava svrha. Proces skidanja takve maske je moguć samo pod uslovom da ta individua želi da sazna nešto više o sebi, u protivnom, mi napadamo njene životne stavove i ona može da se promeni vrlo brzo. Njen adaptivni mehanizam će nam pokazati koliko joj je stalo do njih. Snaga kojom branimo određene stavove će nam reći koliko smo zaista usko vezani za sujetu. Da li je štitimo besnim poricanjem, mirnom logikom ili suzdržanom tišinom? A takođe i vreme. Koliko dugo smo spremni da se tvrdoglavo držimo tog stava? Neminovno, neki će ovakvu tvrdoglavost, u strahu od poraza, smelo oceniti kao odlučnost.

Nabrojaćemo još korisnih primera kojima je potrebna demistifikacija.

Sujetni ljudi znaju često da traže privilegovan položaj, stoje po strani i posmatraju, nepoverljivi su, uvek vide neprijatelja u drugome. Zbog toga zauzimaju odbrambeni stav, kao da se pripremaju za sukob. Često su u nekim sumnjama, dubokim razmišljanjima, i kao što smo naveli ranije – ona znaju da zvuče logično, služe svrsi da oni izgledaju kao da su u pravu. Čežnja da budu nadmoćniji od ostalih se može ogledati i u držanju tela, u načinu na koji se oblače, izvežbanom tonu glasa i tako dalje.

Privilegovani status naglašavaju time što čekaju da budu pozvani, moraju se naročito moliti, ili dolaze kasnije nego što bi trebalo da dokažu da im nije stalo ili da maskenbal ne može da počne bez njih.

Zbog zahtevanja privilegija često su sami žrtve zapadanja u izolaciju. Bivaju ismevani, ne znaju kako da se nose sa kritikom i onda se bojažljivo povlače na teren gde nikome ne moraju da polažu račun. Tu ostaju u svom pijanstvu i veruju da bi bili na vrhu da su imali makar malo sreće.







Zbog navedenog neprijateljskog osećanja koji ima čvrste osnove, ovakvi pojedinci su skloni da olako uzimaju bolove drugih i da se ne osvrću na njih. Oštro su kritični u komunikaciji prema načinu života koji im se ne sviđa. Lako nalaze mane u svetovima koji nisu deo njihovog i osuđuju ih.

Ovo unižavanje nas vodi do jedne specifične karakterne crte. Pojave koja se naziva “tendencija obezvređivanja”. Ona nam pokazuje šta je u stvari cilj napada sujetnog čoveka. Vrednost i važenje drugoga. On u sebi stvara osećanje nadmoćnosti tako što obara važenje drugih. Koliko često smo ovo viđali u komunikaciji?

Interesantan slučaj opisuje zabrinutost kao sredstvo za zadovoljavanje sujete. Kada je neko toliko zabrinut da mu se MORA bezuslovno ugađati. Inače osoba zapada u najstrašnije muke, slomljena je, obliva je znoj, drhti… Njen život će ona sama da ugrozi ako je ne poslušamo sledeći put i ako ne bude tačno onako kako ona želi. A to emotivno srozavanje će da opravda time što će da kaže da je bila “zabrinuta” za nas, a u stvari bila je zabrinuta jer gubi kontrolu.

Još jedan interesantan oblik se javlja u prelomnim momentima kada mora da se preuzme odgovornost za buduće postupke. Ponovo, u strahu od poraza vidimo ljude kako se vraćaju čitav korak unazad. Mnogi čak otaljavaju završavanje pređašnjih obaveza u kojima imaju uspeha i ponavljaju ih, samo da se ne bi uputili u nova prostranstva o kojima ne znaju ništa i u kojima će njihov status biti doveden u pitanje. Jedno je uspešno zavšiti studije, a drugo je imati posao i porodicu. Ili karijeru u određenoj umetničkoj oblasti. Ili i posao i porodicu i karijeru.

A postoje i oni koji dolaze do privilegovane količine poštovanja slatkorečivošću. Njihova ljubaznost, prijateljsko ponašanje i pažljivost služe da nas osvoje tako da mi zaboravimo pravu nameru koja se krije u nametanju i ovladavanju. Čak Adler ide tako daleko da navodi da je taj stav ulagivanja, na samom kraju, vodi do “lovljenja duše”.

Kada idealno držanje nekog čoveka pređe izvesnu meru, kad njegova dobrostivost i ljubaznost prihvate forme koje su već osobito primetne, onda je nepoverenje prema njemu na svome mestu.

    “U sujeti se jasno raspoznaje ona linija koja vodi u visinu i koja pokazuje da je čovek u osećanju svoje nedovoljnosti postavio sebi suviše visok cilj te hoće da važi više nego drugi.”

Ovde čak može da se primeti da se ponekad i sujetni brane time da su oni “različiti” i da su zbog toga i posebni, da im je individualnost naprednija u odnosu na većinu. A šareno perije zbog kog su različiti je samo slika u kojoj mogu biti pre primećeni i pažnja će im biti pre poklonjena. A da li je to ključna poenta postojanja “napredne individue”?

Najtragičnija žrtva sujete je svakako baš ona individua koja ima nešto originalno da ponudi. Šta se dešava kada se ta originalnost ukalja željom osobe koja je iznosi – da bude poznata, da bude viđena, da se o njoj priča, da se o njoj piše. Da li delo pati ako se spoljašnost forsira kao primarna slika?




Posle svih ovih primera ostajemo u čuđenju koliko je sujeta zastupljena u svakodnevoj komunikaciji. Ono što čovek mora sebi da prizna jeste da “nagon za važenjem” verovatno jeste njegova najupečatljivija crta.


Jedini nagon koji je neprirodno blizak onom životinjskom, grabežljivom nagonu. Čovek nije životinja u telu, ali u svom umu, on se itekako ponosi vukom u sebi. On ne uspeva da se otrgne od pobeda koje je ostvario u divljini.
autor:
Juror8

txt preuzet sa:
P.U.L.S.E

• • • • • • • •

Naposletku, u ovom delu teksta, želeo bih da se okrenem jednom od Svetih Otaca, Svetom Jovanu Zlatoustom i njegovom vidjenju sujete:
Dakle, ko je učinio ono što sam tražio? Ko se, dakle, pomolio Bogu i za nas i za sve tijelo Crkve, da se ugasi požar nastao od sujete, koja nanosi štetu svemu tijelu, koja jedno tijelo razdeljuje u mnoge dijelove i razara ljubav? Baš kao divlja zvijer, kada navali na tijelo plemenito i nježno i nemoćno da se brani, tako i ona zariva svoje gadne zube i ispušta otrov i ispunjava silnim zlovonjem, pa jedne odsjekavši baci, druge - izgrize, treće proždere. I da je bilo očima vidjeti sujetu i Crkvu, ugledao bi se bijedni prizor, mnogo gori od onoga što se događa u areni: tijelo oboreno na zemlju, a ona (sujeta) odozgo pritisla, sve nadzirava, palima gospodari, nikako se (od njih) ne udaljujući.

Pita ih štedeći: Ko je mežu nama koji ga može ugasiti? Djelo je onoga koji je i postavio podvig da na naše molitve pošalje angele svoje, da kao nekim užadima zavežu (ιλαμόν) njena sramna i bestidna usta i tako odstrane je. No, Podvigopoložnik će to učiniti onda, kada mi, pošto ona bude odstranjena, ka njoj više ne budemo težili. Ako ih, pak, Onaj koji je kadar da zapovijeda da odstupi od nas ova užasna zvijer, a mi, pošto se od nje izbavimo i pošto ona bude suzbijena u sopstvenu jazbinu, ustavši sa brojnim ranama, ovoj opet počnemo da težimo i kucamo njoj na vrata i upinjemo se da je otud izvedemo, onda nam se (Bog) neće više smilovati niti će nas poštedjeti: "Jer ko će se smilovati, kad se (Pismo), zabavljaju (Sirah, 12,13) koja je zmija ujela i (svima) onima koji prinose (žrtve) zvjerima?"

2. Šta dakle? Kako da se oslobodimo od zlog i lukavog demona? Jer radi se zaista o demonu koji ima privlačan izgled. Kao kad bi neki demon uzeo na sebe lik bludnice, i okitivši se silnim zlatom i obukavši u mekane haljine, namirisan mnoštvom mirisa, pretvorio se u ženu sjajne spoljašnosti, prikrivši svu pretjeranost svoje ljepote. I kada bi se potrudio da uzme izgled devojke takve dobi, koja bi ponajviše mamila duše mladića, u samom cvijetu mladosti, opasan zlatnim pojasom, a vješto spletenim vlasima na glavi, sličnim persijskoj punđi (κεωβύλφ). I kada bi na glavu stavio dijademu, gole vlasi udenuvši u mnoge ukrase, i sav sijajući od zlatnog nakita i dragoga kamenja oko vrata. I kada bi, kao veoma mlada bludnica, stao u osami ispred kuće, gradeći se da se boji da je ko od prolaznika ne uzme? I kao kada bi poslije toga uvevši ga u dom, odbacio svu onu ljepotu, pokazujući se crnim, raspaljenim i divljim, kao što je svojstveno demonu, čini izbezumljen smrtnoga koga spopadne dokopavši misao mu duše obrvavši orgija bahato. Upravo je takav lukavi demon sujete.

Ima li šta da od njenog izgleda ljepše? Ili nešto privlačnije? Međutim, ako vidimo da je u pitanju maštarija i licemjerje, nećemo se uhvatiti u mreže, niti će nas čador poklopiti. Ono što je rečeno (u Svetom Pismu) za bludnicu, može se s razlogom reći i za ovu: "Med kaplje sa usana žene bludnice" (Priče S. 5,3). Čovjek ne bi pogriješio kada bi to isto rekao i za sujetu.

3. Jer kakav je plod Sodome, takva je i sujeta: i njemu je spoljašnjost sjajna, pa onima koji gledaju odaju utisak zdravih plodova. Ako pak uzmeš u ruku krušku ili jabuku, spoljašnja kora se pod prstima odmah provaljuje te se u prah i pepeo pretvaraju. Takva je i nekako sujeta. Spolja gledana čini se velika i divna, a prihvaćena našim rukama odmah u prašinu našu dušu vrže. A da je sujeta takva, vidi se sa mnogo strana. Elem, hoćeš da prvo počnemo sa spoljašnje strane?

4. Puni se pozorište i sav narod sjeda pružajući svečani prizor od toliko sastavljen lica da se često i sama zgrada i gornji sprat pokriven tijelima ljudi, tako da se ni cigle ni kamenje ne mogu vidjeti, nego samo ljudska lica i tijela. A kada prije svih uđe častoljubivi muž koji ih je okupio, odmah svi ustaju i kao iz jednih usta puštaju jedan glas, složno ga nazivajući pokroviteljem i predstojnikom zajedničkog grada i ruke ispružajući. Potom ga sa najvećom između svih rekom sravnjuju kao punoću časti i poštovanja i ono što izliva sa izobiljem voda Nila upoređujući, i tvrde da je on pravi Nil darova. Drugi opet još više mu laskajući, smatrajući da je ovaj primjer, primjer Nila sitan, ostavljaju rijeke i mora, i u središte postavljaju Okean, tvrde da je on upravo to - ono što je Nil po vodama, ovaj je po časti i poštenju! Jednom riječju ni jednu vrstu pohvale ne zapostavljaju.

Sjajan je izgled sujete! Ali vi mi se sjetite primjera djevojke sa kojom smo sravnili demona, okitivši ga zlatom i u uzrast željen ga dovevši, i vidjećete da nema velike razlike sa ovom slikom. Šta biva posle ovoga? I on se njima pokloni, i sam im oda čast, pa seda slavljen od svih prisutnih, želeći svakome od njih da postanu to što je on, i odmah da umru. I pošto se uloži mnogo zlata, srebra, konja, haljina, robova i uz sve to potroši mnogo blaga, ponovo ga ispraćaju sa mnogim pohvalama. No, više ih nema toliko: kada se završi predstava svak hita svome domu. Potom se kod kuće pripremaju mnogoceni ručkovi, nastaje silno gošćenje, mnoštvo mirisa i velika svetkovina dana. U kasno popodne opet isto, i tako dva do tri dana. Pošto, dakle, sve potroši i bezbrojne zlatnike, tada se tek pokaže ništavnost ove slave, pepeo i prah.

6. Kad najzad kod kuće svede račune i shvati da je prekomerno potrošio, tada jauče; Dokle god uživa u svojim željama, kao od neke medovine opijen sujete, trošiće kako mu se hoće i ne pomišljajući ni najmanje šta gubi. Ali kada se povrati u svoju unutrašnjost u kojoj gospodari demon sujete vidi tada da je trenutak prošao, svetkovina okončana, vidi da su gledaoci napustili pozorište, da niko reč ne progovara, da novčani gubici nisu umišljena stvar već da je stvarno izgubio svoj imetak; tada shvata da je sve to bio samo pepeo.

7. Ako pak više nego što ima potroši, osiromaši i sbijen s nogu počne da prosi nasred trga, tada niko od onih koji su ga zvali zaštitnikom ni ruku da mu pruži, čak se raduju tome što se dogodilo. Čak i onda kad su mu klicali, ujedala ih je zavist i smatrali su kao utjehu za svoja zla njegovo (zlo): da on koji je bio postao tako slavan, ima da postane bjedniji od svih. Kada se niko ne primiče i ruku ne ispruža - ima li šta od toga jadnije? Šta više zar nije dostojno plača? Ima li šta od toga teže?

8. Zar baš nikoga ne znate kome se ovo dogodilo? I to ne samo da mu ruke ne pruže, nego nasuprot i da ga optužuju oni koji su ga hvalili. Zašto je, kažu, bijesan? Zašto slavoljubiv? Zašto je darivao bludnicama i glumcima? Neblagodarni čoveče, zar mu se nisi baš ti divio? Zar ga nisi ti hvalio? Zar ga ti nisi do ovoga doveo svojim pljeskanjem i pohvalama? Zar ga nisi zvao Nilom? Okeanom? Zar nisi čitave dane provodio u pohvalama njemu? Otkud da se tako neočekivano promijeniš? I kad bi trebalo da se sažališ, ti ga što više napadaš? Za ono zašta si mu ranije pljeskao? Jer ako kad vidimo nekoga kažnjenog za ono zašta smo ga osuđivali, nismo toliko okamenjeni da se ne sažalimo, kada vidimo nekoga da je doživeo zlo zbog onoga zbog čega smo ga hvalili, zar ne bi mnogo više trebali da se sažalimo? Sada osuđuješ? A kada ti je priređivao svetkovine, kada si danima ostavljao svoje (poslove), zašto to ne osuđuješ?

9. Zar ne vidiš đavolja posla? Kakvi su plodovi sujete? Ja rekoh - prah i pepeo. Sad vidim - ne samo prah i pepeo nego i oganj i dim. Jer se ta stvar završava ne samo na punoj beskorisnosti, nego i na upadanju u zla. Prah i pepeo bi bio u slučaju gubitka mnogo čega a ne dobijanja ničega; no tako ne biva kod onih koji ovo dožive o čemu sam govorio.

10. Šta dakle? Kažu kad ih mnogi poštuju i dive im se zbog onih primjedbi, zar je to mali plod? I te kako mali. Jer nije to velika čast o kojoj upravo što je bilo riječi: biti blaćen, osuđivan i klevetan. A što se tiče onih kojima se ukazuje počast? Ne počastvuju njih zbog prijetnji, nego zbog iščekivanja mase da im opet priređuju gozbe. Ako tako čine za ono od ranije (prethodno) zašto ih onda napadaju kad nemaju? Zašto im se čak i ne približavaju nego ih preziru raspusnicima i bijednicima ih nazivajući? Zar ne vidiš da je sujeta zaista neka vrsta ludila.

11. No, ostavimo ovu vrstu (sujete), svojstvene jednom ili drugom, i pređemo na drugu. Ako neko kaže: a šta sa onima koji umjereno troše za vrijeme gradskih slava? Reci mi, molim te, kakva je (od toga) korist? Jer prolazna je i njihova slava i glas. A da je to tako, kad bi im neko dao da biraju između uzimanja onoga novca, makar to bila trećina ili još manji dio, ili da uopšte ne čuju takvu pohvalu, misliš da se ne bi hiljadu puta opredjelili za ovo (prvo)? Jer ako su oni spremni da učine za jedan dinar toliko sramotnih i prljavih stvari, šta bi tek uradili za toliki novac uzalud potrošen?

12. Ovdje ću uputiti riječ našim vjernicima koji gladnome Hristu i bez potrebne hrane, neće baš ništa dati. Ono što oni čine (daju) bludnicama, glumcima i sviračima samo da bi bili na glasu, to ovi ne daju (čak ni) radi vječnog carstva.

13. No da pređemo na drugu vrstu tašte slave (sujete). Koja je to? Ona je svojstvena ne jednom i drugome no mnogima: Radujemo se kad nas hvale i zbog stvari za koje smo svjesni da nemamo nikakve zasluge. I siromah sve čini da bi se obukao u lijepo ruho, ni radi čega drugoga sem da ga masa hvali. Često premda je u stanju da sebe posluži, iznajmljuje slugu ne radi potreba nego da ne bi izgledao ponižen služeći sebe. Radi čega, reci mi, u svako doba sopstvenim rukama poslužujući se, sada hoćeš da te služe ruke drugoga? Potom, ako stekne nove zlatnike i sasude srebrne kupuje i raskošnu kuću. Pa i to bez ikakve potrebe. Kad bi to bilo zbog potrebe veći dio čovječanstva bio bi izgubljen i razoren. Evo šta hoću da kažem: Postoje nužne stvari bez kojih nema života, kao što je na primjer rodnost zemlje nužna stvar: ako ona ne donosi rod, nema života; odijelo za pokrivanje, krov i zidovi i obuća, to je nužno a sve drugo je suvišno. Ako bi pak i ono bilo nužno, čovjek ne bi mogao živjeti bez sluge, kao što se bez ovoga ne može živjeti, većina ljudi bi propala, jer većina nema one koji im služe. Ako bi bilo nužno upotrebljavanje srebrnog posuđa, i bez njih se ne bi moglo živjeti, onda bi većina ljudi propala, jer većina njih nema srebra. Ako pak neko kaže onima koji imaju srebra: šta će ti to posuđe? Kaži razlog, i za kakvu je ono upotrebu? Ništa drugo ne bi mogao navesti, osim počasti od strane mnoštva: "Imam ga da bi mi se divili i da me ne bi prezirali pa ga opet skrivam da mi ne zavide ili me ugroze." Ima li šta gore od ovog bezumlja? Ako ga imaš zbog pohvale od mnogih, svima ga pokazuješ, a ako se od zavisti bojiš, nije ga dobro ni imati!

14. Da navedem još jedno bezumlje? Često neki sebe lišavaju najnužnijih stvari, propadajući od gladi, ali posuđe ne zanemaruju. A ako ih upitaš o tome "dužan sam čuvati svoje dostojanstvo", odgovaraju. Kakvo dostojanstvo, čovječe? Nije u tome čovjekovo dostojanstvo! Tada bi bio ponižen velikim poniženjem pravedni Ilija i Jelisej i Jovan, jer ništa drugo nije (Ilija) imao sem kožuha i imao je potrebu žene udovice, i to sirote, i prosjački živeo dolazeći na vrata te sirote žene i izgovarajući riječi prosjaka. Jeli se i Jelisej ponižavao zato što ga je sirota hranila? Da li se ponižavao i Jovan zato što nije imao ni haljine ni hljeba? Jedno je poniženje (sramota) biti bogat, i to velika sramota. Jer njime čovjek zadobija slavu surovosti, razbludnosti, suludosti i nadmenosti, tašte slave, životinjstva. Nije dostojanstvo nošenje lijepih haljina, nego je dostojanstvo u ukrašavanju (opasavanju) dobrim djelima.

15. A mnoge čujem kako se tome dive. Taj i taj je dostojanstven: "Krevet mu je raskošan, mnoštvo posuđa od bronze. To je čovjek domaćin! Zašto prigovaraš nama, govori, koji ovo posedujemo, treba prigovarati onima koji imaju više od nas." Postojećima preko vas još više njih prekorijevam. Jer ako ne dopuštam opravdanje onima koji malo imaju, utoliko prije to važi za one koji mnogo poseduju. Dostojanstvo nije sjaj kuće, niti raskoš tapeta, ni dragocjene prostirke, ni ukrašeni krevet, ni mnoštvo rogova. Sve je to izvan nas i nema nikakve veze s nama. Ono što se nas tiče jeste umjerenost, prezir novca, prezir slave, ismijevanje počasti gomile, smatranje ni zašta ljudskih stvari, prigrljavanje siromaštva, prevazilaženje prirode vrlinskim životom. To je blagoobraznost, to slava, to čast. A ovo je uzrok svih zala od samog početka.