• It's just a ride! •

"A Marks je davno rekao :"Svi smo mi otudjeni, samo nekima je dobro u tom otudjenju" ... i Marks je jedan od najvećih genijalaca u istoriji samo ga nisu dobro razumeli, lažu ... Srpski intelektualci znaju sve na svijetu samo ne znaju dve stvari: šta je infinitiv i ko im muva ženu. To su najveći bleferi. A to što su razni propaliteti zakačili se za marksizam pa onda sad se prodaju fazon kao, Marks tambura bezveze. To nije istina .. Marks je imao dobru zamisao, ali to pretpostavlja ljude a ne mutante .. one ljude, plemenite ... koji neće sve za sebe, nego što mu je dovoljno za život, a ne onako, kako će se obogatiti a da drugi skapa." ~ Slavko Gavranović

Šef CIA od 1953. oo 1961. godine ukazuje da će literatura, bioskop i pozorište proslavljati najniža ljudska osećanja. „Mi ćemo na svaki način podržavati one koji budu usađivali u čovekov razum kult seksa, nasilja, sadizma i izdaje – jednom rečju svake nemoralnosti. U upravljanju državom, mi ćemo izazivati haos i nered“ , navodi se u doktrini CIA. Mnogi su se nasmijali na čuvenu repliku u filmu Balkanski špijun – „CIA, snajka CIA“, ali bi se sasvim sigurno još više gorko nasmijali da znaju koliko je američka tajna služba umiješana u politička dešavanja protiv slovenskih država.

Rečeno nam je da su Ujedinjene nacije (United Nations, UN) međunarodna organizacija kojoj je cilj omogućiti saradnju kroz društveni napredak, privredni razvoj, međunarodnu bezbednost i međunarodno pravo. . Oni sami sebe promovišu kao ugledno telo koje se hvata u koštac sa mirom, bezbednošću, razvojem, ljudskim pravima i dobrotvornim pitanjima. U takvoj situaciji nije iznenađenje videti UN na čelu svih međunarodnih sukoba i nestabilnosti, pošto im ovi događaji daju idealnu atmosferu za samopromociju kao nosioce svega što je unapred spomenuto.

Naši političari kao da su svesno zaboravili činjenicu da je bilo potrebno uspostaviti vladavinu prava pre nego što nam je stigao ovakav predatorski kapitalizam. Prema optimističkom scenariju Srbiji predstoji šest godina da promeni sebe da bi ušla u EU. Pesimistički scenario neću ni da spominjem, jer u ovo vreme niko nema pravo na pesimizam. No, po cenu da me mnogi proglase za nepopravljivog jugonostalgičara, sada kada gledam radnike, koji su autobusima stigli da bi protestovali u Beogradu protiv predloženog zakona o radu, ne mogu a da se ne setim: nekada je metalska industrija Jugoslavije proizvodila tenkove, mlazne borbene avione, helikoptere, podmornice, dizel-električne lokomotive, vagone, generatore i turbine, delove za putničke avione „boing” i „erbas”, delove za svemirsku raketu „arijanu”, celokupnu lepezu aparata za domaćinstvo, televizore…

Selfi . Reč godine. Proglašena od strane uredništva čuvenog engleskog Oksford rečnika. Reč se upotrebljava za vlastite fotografije koju postavite na društvene mreže. Uslikate se preko mobilnog i slike kačite na svim društvenim mrežama. U svim situacijama, pozama, prilikama i događajima. Svaki trenutak vašeg života.Prema statističkim podacima upotreba ove reči je za godinu dana porasla 17.000%. Od 150 miliona reči, objavljenih svakog meseca na engleskom jeziku, ova reč je pobednička. Šta da kažem?

Više nije magičan svet Više nije magičan svet. Ostavili su te. Više nećeš deliti jasan mesec ni tihe vrtove. I odveć nema meseca koji nije ogledalo prošlosti, kristal samoće, sunce agonija. Zbogom zajedničke ruke i hramovi što ljubav je približavala. Danas samo imaš odano pamćenje i puste dane. Niko ne gubi (ponavljaš uzaludno) sudbinu koju nema i koju nije imao nikad, ali biti hrabar nije dovoljno da bi se naučio umetnosti zaborava. Jedan simbol, jedna ruža te razara i može te ubiti jedna gitara. • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • Neću biti srećan Neću biti srećan. Možda nije važno. Postoji toliko drugih stvari na svetu, jedan bilo koji trenutak je dublji i drukčiji od mora. Život je kratak i iako su sati tako dugi, neka tama nas vreba, smrt, to drugo more, ta druga strela što nas oslobađa sunca i meseca i ljubavi. Blagoslov koji si mi dao i koji si mi oteo mora da je obrisan; i što je bilo sve mora da je ništa. Jedino što ...

Zaista je jako malo filmova koji mogu da me i približno dirnu i uzbude kao što je to „Ogledalo“ A.A. Tarkovskoga. Uvek sam se pitao šta je tajna tog za mene jedinstvenog filma u dosadašnjoj istoriji kinematografije? Da li je to njegov neponovljivi, čudni i zavodljivi ritam? Ritam nostalgije, rekao bih. Ili su to predivno osmišljena Andrjušina kadriranja ili prefinjeno odabrana muzika J.S.Baha, Đ.B.Pergolezija i H. Persla, u koju su umešani stihovi magične lepote Andrejevog oca?