1964, Pesme Duše - Jorge Luis Borges
Više nije magičan svet. Ostavili su te.
Više nećeš deliti jasan mesec
ni tihe vrtove. I odveć nema meseca
koji nije ogledalo prošlosti,
kristal samoće, sunce agonija.
Zbogom zajedničke ruke i hramovi
što ljubav je približavala. Danas samo imaš
odano pamćenje i puste dane.
Niko ne gubi (ponavljaš uzaludno)
sudbinu koju nema i koju nije imao
nikad, ali biti hrabar nije dovoljno
da bi se naučio umetnosti zaborava.
Jedan simbol, jedna ruža te razara
i može te ubiti jedna gitara.
• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •
Neću biti srećan
Neću biti srećan. Možda nije važno.
Postoji toliko drugih stvari na svetu,
jedan bilo koji trenutak je dublji
i drukčiji od mora. Život je kratak
i iako su sati tako dugi,
neka tama nas vreba,
smrt, to drugo more, ta druga strela
što nas oslobađa sunca i meseca
i ljubavi. Blagoslov koji si mi dao
i koji si mi oteo mora da je obrisan;
i što je bilo sve mora da je ništa.
Jedino što mi preostaje radost je da budem tužan,
taj uzaludni običaj koji me podstiče,
Jug, izvesna vrata i neki kutak.
