Jan 28, 2014

Miroslav Lazanski: Slobodno tržište, porobljeni ljudi

Naši političari kao da su svesno zaboravili činjenicu da je bilo potrebno uspostaviti vladavinu prava pre nego što nam je stigao ovakav predatorski kapitalizam.

Prema optimističkom scenariju Srbiji predstoji šest godina da promeni sebe da bi ušla u EU. Pesimistički scenario neću ni da spominjem, jer u ovo vreme niko nema pravo na pesimizam.

No, po cenu da me mnogi proglase za nepopravljivog jugonostalgičara, sada kada gledam radnike, koji su autobusima stigli da bi protestovali u Beogradu protiv predloženog zakona o radu, ne mogu a da se ne setim: nekada je metalska industrija Jugoslavije proizvodila tenkove, mlazne borbene avione, helikoptere, podmornice, dizel-električne lokomotive, vagone, generatore i turbine, delove za putničke avione „boing” i „erbas”, delove za svemirsku raketu „arijanu”, celokupnu lepezu aparata za domaćinstvo, televizore…


Izvozili smo vagone u Švedsku, male podmornice klase „mala” takođe smo prodali Švedskoj, tenkove M-84 smo izvezli u Kuvajt, helikoptere „gazela”, koje smo proizvodili po francuskoj licenci, prodavali smo francuskoj kopnenoj vojsci, jer je proizvodnja kod nas u Mostaru bila jeftinija nego u Francuskoj. Avione „galeb” i „jastreb” prodali smo Libiji, „supergaleb” Mjanmaru, topove, Rumuniji, Indiji, Indoneziji, ratne brodove Sudanu i Bangladešu, višecevne raketne bacače Kipru, municiju SAD, generatore Nemcima i Francuzima, trgovačke brodove Norvežanima… Metalska industrija je radila ne samo po vojnim programima.

Onda je došao raspad SFR Jugoslavije i umesto socijalizma posle deset godina od raspada nekada zajedničke države stigao nam je kapitalizam. U najgorem, neoliberalnom obliku. Sada gledamo posledice, što navodi na preispitivanja mnogih pretpostavki i očekivanja. Jer, iz Švedske smo pre nekoliko godina uvezli polovne putničke vozove i to, zamislite, preko jednog domaćeg butika odeće, što najbolje svedoči o stepenu pravne države.

Naši političari kao da su svesno zaboravili činjenicu da je bilo potrebno uspostaviti vladavinu prava pre nego što nam je stigao ovakav predatorski kapitalizam. I da radni ljudi ove zemlje još pamte pojmove „socijalna država” i „društvo solidarnosti”. Nije slučajno baš u Kragujevcu godinama bio jugoslovenski „Barjak samoupravljanja”. Istina, sada se to u Kragujevcu malkice promenilo u korist Italijana, ali ako tamo nešto krene, ne daj bože, naopako zapevaće radnička klasa i „Bandijeru rosu”.

Dakle, Srbija je u ekonomskom pogledu i dalje podeljena zemlja, nekoliko gradova, a posebno Beograd, nekako i životare, u provinciji i na selu je siromaštvo. S druge strane, javni sektor sve više troši, državna administracija je preskupa (šta je bilo sa onih 50.000 službenih automobila?), budžetski deficit raste do kriznih razmera, a srpski japiji dosledno sprovode politiku MMF-a i prezrivo gledaju na egzistencijalne probleme običnih ljudi.

Nezaposlenost je postala realna politička pretnja, vlada se plaši da će ako progura sporne zakone, kojima se sindikati protive, biti uličnih nemira, demonstracija i velikih političkih sukoba. Čini se da je taj strah i razložan, iako treba reći da je sadašnja vlast samo nasledila mnogobrojne ekonomske probleme od prethodne administracije. Glavni „majstori” tranzicione pljačke ove zemlje još nisu ni službeno prozvani, da ne pričam o procesuiranju. Štaviše, prvi politički ešalon tih „majstora” tranzicije spreman je da uđe i u sadašnju i u bilo koju novu vlast. I nikom ništa, što bi rekla bivša braća Hrvati, „ko je jamio, jamio je”.

Da li je Srbija svesna da je liberalna ekonomska doktrina razvoja iz devedesetih godina prošlog veka – slobodnog tržišta i minimalne države – pretrpela neuspeh, od Argentine, preko Nigerije do Indonezije? Ljudi u oko 60 država sveta su zbog te doktrine tokom proteklih 15 godina postali siromasi.

Drugim rečima, slobodno tržište, porobljeni ljudi. Ako hoćemo da izbegnemo takav ishod, da odemo dalje od prostog modela da „tržište sve rešava”, ka jednoj održivijoj definiciji kapitala kao neophodnog partnera vlade i naroda ove zemlje u omogućavanju privrednog rasta i smanjivanju siromaštva, potreban je jedan novi model opšteg angažovanja. Konačno, radnici i njihovi sindikati treba jasno da kažu vladi šta hoće, a šta neće. A vlast ne sme da zaboravi radnike. Jer će ih u protivnom sutra opet imati na ulicama.

Negde baš u ovo vreme 1991. godine, pre izbijanja rata, po zakonu o preuzimanju, iz zagrebačkog lista „Danas” prešao sam u „Politiku”. Smatrao sam da novinari, u principu, pišu da bi bili čitani. Nije da me nisu čitali i u listu „Danas”, ali…

Naime, nikada nisam imao iluzija da bi eminentni čitaoci eventualno neke moje stavove sprovodili i u dela, jer to je već viši stepen čitanosti. „Politika” je za mene uvek bila list srpskog javnog mnjenja. Koji se čita manje zbog običnih informacija, a više da bi se saznalo naše tumačenje događaja. Podsticajno, provokativno, analitički. Što se mene tiče, kada steknem utisak da sam uvek u pravu, znaću da je došao trenutak da odem…


Izvor:
Politika
Autor:
Miroslav Lazanski