Feb 8, 2015

O strahu

Jedni su pisci tvrdili da je čoveku urodjena dobrota, a drugi da je čoveku urodjena zloća. Medjutim, izgleda da je čoveku urodjeno jedno jedino osećanje, a to je strah od života.

Čovek se na ovom svetu boji svega, i velikog i malog, insekta koliko i lava, zlih reci koliko i zlih bolesti, hladnože koliko i vružine, starosti koliko
i sirotinje. On se boji ući u pustu sumu, i ostati u praznoj sobi. Čovek je zbog toga straha rodjen nezadovoljnim i melanholićnim.

A postao je i prestravljenim od onog trenutka kada je opazio da je okružen životinjama jačim od sebe, medju kojima on jedini nema ni njihov oklop, ni njihove rogove, ni njihove krupne zube, ni njihove
strašne kandže, a da je na zimi bez toplog krzna, i da je mekog trbuha.


   Zato i danas sve što čovek premaša, njega prirodno i užasava. On voli vlast, ali zato da bi on vladao drugim, a ne drigu njime; i on poštuje zakone, ali ne zato sto oni oličavaju ideal harmonije i pravde, nego pre svega što njega brani od jačega i lukavijeg nego što je sam on. U svakoj čovekovoj hrabrosti ima pola straha.


   Medjutim, od svega na svetu čovek se najvećma boji drugog čoveka. Dovoljno je da noću vidi iznenadno na zidu ulice senku drugog čoveka, pa da premre od straha. On se plaši i kakvog nepoznatog glasa u šumi, i nečijeg koraka u sporednoj sobi. Čovek se boji čak i čoveka slabijeg od sebe, i nepametnijeg od sebe. Plaši se i nečije pretnje, i kad unapred zna da je ona neostvarljiva.


   Zato se ljudi nikad ne trgnu ako kažete za nekog da ima puno svojih mana, ali se uvek zainteresujete ako kažete da neko ima jednu manu. Svako pritrči da čuje kakva je to jedna mana; jer čovek koji ima jednu manu, slabiji je od čoveka koji ih ima stotinu. Istina, dogadja se i da često nekog zavolimo baš zbog te njegove mane, ali i da drugog omrznemo i zbog njegove glavne vrline. Uostalom, jedna mana i jedna
vrlina, to i jeste skoro sve što cini sadržinu čovekove ličnosti.


   Čovekov strah od života je toliki da bi od tog straha i umro, kad mu ne bi bio istovremeno isto toliko urodjen, i njegov optimizam i volja za život. Čoveka isto ovoliko moćna ljubav za život i ljubav za stvari, dve impulsije neprestano žive u čoveku, pokazuju da kad njih ne bi bilo, čovek bi otišao u očajanje i ludilo. Kad čovek ne bi verovao u nesto drugo i jače od samog sebe, bez tog optimizma ne bi nikad nista ni počinjao. Čovek takod veruje u Boga, u slučaj, u pravdu, u svoju sreću, u tudju nesreću. Da vojnici unapred ovako slepo i ludo ne veruju da će pobediti u boju, ništa ih ne bi moglo naterati da udju u vatru; a da svaki od njih ne veruje i da će smrt izbeći njega a druge mesto njega oboriti, nikad ih nikakav čovek ne bi naterao da podju napred.


   Osim toga, kao što čovek prirodno veruje da će ipak druge ljude u borbi nadbiti, isto tako uvek veruje i da će druge nadmudriti. Stoga niko ne bi svoju pamet menjao ni sa najmudrijim čovekom, pošto niko za sebe ne veruje da je glup, kao što niko za sebe ne smatra ni da je ružan, ni da je rdjav, čak ni da je plašljiv. Za svaki svoj nedostatak čovek uvek ima jedno istinito ili uobraženo opravdanje, koje njegov duh podigne do utehe, i do satisfakcije, a čak i do lične pohvale. Ako je glup, on veruje da je drugi gluplji; ako je ružan, veruje da je ipak privlačan; ako je nepošten, veruje da je takav samo stoga da bi sprečio druge da budu još nevaljaliji; a ako je plašljiv, veruje da je samo oprezniji od drugih.


   Možda je prava sreća što pojedini ljudi ne znaju kako o njima misli ostali svet. Čovek živi celog zivota i u obmanama o sebi, i u predrasudama o drugima, a to možda čini šumu njegove sreće na ovoj zemlji. Jedan veliki deo sveta živi na taj način spokojno u svojoj laži kao svilena buba u svojoj svilenoj čauri.


   Uopste, čovek je lakom na gotova tudja mišljena, dobra ili loša, svejedno je; jer je čovek po prirodi inertan i bolesnički lenj, i nikad ne bi ništa uradio kad na to ne bi nekim razlogom bio nateran, pak nerado trlja glavu da sebi sve objasni. Dve trećine čovekove pameti sastoji se od takvih već gotovih tudjih misljenja i uverenja, navika i ambicija, koje su postale već nekom javnom svojinom kao drum ili park, tako da čovek nikad ne vidi šta je u njemu odista njegovog sopstvenog, a šta je prisvojio od tog opšteg i svačijeg.


Jovan Dučić,
"Jutra sa Leutara"