Uspomene i nade pravih Evropljana, Dragoš Kalajić

"Nije strašno ako čovek ostane sam protiv svih. Tačno je da istoriju pišu pobednici, ali istoriju stvaraju ideje poraženih: najznačajnija učenja i misli u trezoru Evropljana ispisali su veliki gubitnici, od Platona i Julijana Imperatora, preko Dantea, De Mestra, Donoso Kortesa, Ničea i Dostojevskog, do Evole, Karla Šmita, Jingera, Hajdegera i Crnjanskog. Spisi mislilaca i pisaca pobednika su beznadežno plitki, beznačajni i dosadni", govorio je Dragoš Kalajić

"Put u Evropu" je lajt-motiv političkog govora na Balkanu danas. Vaš neposredni susret sa Evropom zbio se pre oko četiri decenije. Kakva Vas sećanja vezuju za to vreme? 

■ Možda nisam pogodan za takvu zapitanost jer sam tada bio iznimka od pravila zaraženosti mog pokolenja prozapadnim iluzijama, hranjenim, po zakonu suprotnosti, opštom zgađenošću moralnom bedom i sivilom realnog socijalizma. Zahvaljujući instinktu i školi beogradske Kinoteke — filmovima poput Rađanja jedne nacije Grifita, Trećeg čoveka Rida, Slatkog života Felinija, Heroji su umorni Siampia, te nadasve Psećeg života Jakopetija — shvatio sam da je zapadna Evropa takođe pod okupacijom, premda prijatnijom, ali upravo zato opasnijom i pogubnijom, jer uspavljuje i anestezira svesti. Za moj pustolovni duh život na Zapadu bio je mnogo izazovniji i zanimljiviji. Uostalom, nisam hteo da moju životnu putanju određuje članstvo u Savezu komunista Jugoslavije, pa sam ga odbio i po povratku, krajem sedamdesetih, kad je ta "puka formalnost" bila jedini uslov ponuđene diplomatske službe, u svojstvu kulturnog atašea, gde želim.

Razlike između tih mladosti i današnjih su velike i nisu samo "generacijske"? 

■ Suštinska razlika između mladih Evropljana pre četiri decenije i danas počiva u mozgu i srcu. Niko tada nije blenuo u televiziju. Mi smo sami sebi organizovali lude zabave, a glad za obrazovanjem bila je opšta. Na desnici, kao i na levici, živeli smo za ideale, spremni da za njih i ginemo. 

Danas, pak, dešava mi se da odrasloj deci mojih poznanika govorim o najobičnijim stvarima a vidim da me ne razumeju, pa kad to ispitam utvrđujem da oni čak ne znaju ni značenja običnih reči koje koristim. Ništa ne čitaju, u školi ne odgovaraju na pitanja već zaokružuju jedan od tri odgovora na test, te su im glave pustinje nerazvijenosti a srca kilava i trula. Mi smo bili srećni i radosni čak i s trajnim pesimizmom, a ovi klinci danas su nesrećni i mrzovoljni, unapred dignutih ruku u znak predaje pred svakom pretnjom života, zavarani televizijskim obmanama da će se sve nekako srediti a oni postati bogati bez truda i rada. 

U političkom smislu zapadnoevropske države bile su tada mnogo slobodnije nego danas, kad su lišene suvereniteta i moći delovanja. "Evropska unija" je sušta suprotnost naših evropeističkih ideala, kakve sam, početkom sedamdesetih, izložio jednim manifestom za ujedinjenje Evrope, na Venecijanskom bijenalu, sa Slobodanom Mašićem. Tada je postojao i smelo delovao uzorni državnik, general De Gol, čija nam veličina daje pravu meru savremenih: sve sami intelektualni i moralni patuljci.

Vaši veliki učitelji mišljenja bili su istovremeno i Vaši poznanici, i prijatelji, poput Evole, Paunda, De Kirika... Kakva su to iskustva, kakvi ljudi? 

■ Ponekad je bolje ostati kod dela, jer takvi susreti mogu biti razočaravajući. Nekad ni to nije dovoljno. Nedavno sam pročitao memoare Mirčea Elijadea, tvorca najpotpunije, planetarane mape tradicionalnih kultura i odgovarajućih religijskih puteva uzdizanja čoveka od životinjskog ka božanskom. Tu nema ni jednog traga makar pokušaja da on sam stupi na neki od tih puteva. O izostalom duhovnom preobražaju svedoči bezmerna taština, ispunjavajući skoro svaku stranicu bestidnim žalopojkama zbog nedaća i nestašica, te pamćenjem svake, pa i najbeznačajnije, protokolarne pohvale koju je dobio, od gimnazijskih dana do pozne starosti. Saznajemo da je sreo bezbroj znamenitih ljudi — od Dimezila, Junga i Karla Šmita do Kodreanua, Čorana i Evole — a ne prenosi nam šta je od njih čuo, osim onog što ga se neposredno tiče.

Evola?

■ Evoli me je dovela, silom njegove radoznalosti, jedna mlada desna anarhistkinja, lumpenproleterka, neka Kristina, odbegla od kuće i doslovno bosonoga, kojoj sam iz sažaljenja pružio traženi krov nad glavom u svom ateljeu. Videvši moju potpunu ravnodušnost za njene umišljene draži, da bi me valjda učinila ljubomornim, pričala mi je kako s Evolom održava tantra seksualne rituale, "fluidnim putem", jer je čovek bio potpuno oduzet od udarca gelera u kičmu tokom bombardovanja Beča, krajem Drugog svetskog rata. Videvši me drčnog, preplanulog i u paradnoj beloj dvorednoj uniformi play-boy-a, Evola je u meni video idealnog sagovornika kome će se hvaliti o svojim osvajanjima lepše polovine čovečanstva, uz uveravanja kako su maloletnice, osobito one odane džeparenju i prosjačenju, mnogo bolje u postelji od grofica i princeza, čak i od jedne fon Hohencoler. Ipak, bio je toliko džentlmen da ne izgovori njeno ime.

De Kiriko? 

■ Njega sam upoznao kao podetinjenog roba goropadne i nezajažljivo pohlepne supruge, ruske Jevrejke Izabele Far, koja je organizovala masovnu proizvodnju falsifikata njegovih dela, a nije mu davala ni za džeparac. Ispomagao se tako što bi seo za sto kafea "Greko", na početku Via Kondoti, naručio kapućino i mali blok hartije s olovkama u boji, na veresiju, iz obližnje papirnice, te bi napravio neki crtež i poslao konobara da ga odnese u galeriju "Ruso", stotinak metara dalje, uz molbu da mu odmah daju akontaciju. Time bi platio račun i stekao tajni džeparac.

Ne mogu da verujem da čak i o Ezri Paundu imate takva sećanja i utiske? 

■ Paund je izuzetak, ali možda i zato što je susret s njim bio prekratak. Upozorili su me da mu se ne obraćam jer se od oslobađanja iz njujorške ludnice zatvorio u tvrđavu ćutanja. Ipak, nakon ručka u vili zajedničkog prijatelja, opazivši kako sam sedi u trosedu na terasi, zagledan u zlatna brda Umbrije, nisam odoleo a da mu ne priđem i kažem, sav drhteći od treme: "Maestro, Vaš život i Vaše delo daju mi snagu da živim i delam." On se osmehnuo, dao mi je znak rukom da sednem do njega, položio je svoju ogromnu, čvornovatu irsku šaku na moje koleno i uzvratio: "Mladiću, to što ste Vi sad meni rekli — meni daje snagu da živim i delam... To se zove Tradicija."

Između današnje najrazvijenije Evrope, one zapadne, i Balkana, kao "prve Evrope", postoji, izgleda, neka čudna napetost, ili nevidljiva barijera, neka nedovoljnost u razumevanju? 

■ Naši rođaci pod senkom atlantskog Levijatana, koji je na samrti, prodali su dušu demoniji anglosaksonskog i protestantskog liberalnog kapitalizma, što u čoveku raspaljuje zveri sebičnosti i pohlepe. Tako su izgubili osećaj pripadnosti duhovnom zajedništvu, a njihove nacije su se raspale u mehanička društva usamljenika koji prijatelje traže i nalaze jedino u mačkama i psima. Zato njih potrese scena kada mačor čereči goluba i stoga traže zabranu Kusturičinog filma Život je čudo, a nije ih potresao pokolj naroda pod bombama NATO-agresije 1996. i 1999. godine. 

Za njih ja nemam nade, osim one u čudo. Za nas imam, ako ne podlegnemo demoniji liberalnog kapitalizma.

Vrsni ste gastronom, s velikim iskustvom, pisali ste čak i "memoare jednog čula ukusa". Šta Vas najviše opčinjava u kuhinjama Zapadnih Evropljana, a šta na Balkanu?

■ Kod naših zapadnih rođaka jedino osobeno i vredno su plodovi italijanske, naročito toskanske kujne. I francuska kuhinja je zapravo uvoz iz Toskane, koji se u vreme giljotiniranja raširio i na vođe revolucije. Oni su u jednoj zatvorenoj dvorani Tiljerija kušali "poslednje želje" plemstva, naručivane od pređašnjih kuvara. Što se naše kujne tiče — ne opčinjava me ništa! Porazom elita na Kosovu, u 14. veku, izgubljeno je i dvorsko kulinarstvo te odgovarajući recepti, a dobijeni su mleveni otpaci od lako kvarljivog i usmrdljivog mesa, stoga punjeni jakim začinima, za arapske mase. Posle rata, vraćajući jedan dug Igoru Mandiću, upitao sam gazdu skadarlijskog restorana "Zlatni bokal" šta nudi; on se ponosno isprsio pred slavnim gostom te odgovorio kako imaju "domaće specijalitete", nabrajajući rečeni otpad, od ražnjića, škembića i bubrega, do ćevapčića i pljeskavica. Na to je Mandić mrzovoljno ali savršeno tačno uzvratio: "Ništa tu nije domaće već je sve samo arapsko đubre. Niti su to specijaliteti jer ih nude u svakoj krčmi, od Sarajeva do Kabula."

Sudeći pod svetlom nalaza etnoloških istraživanja Kloda Levija Strosa, to je i opasna hrana: ko se navikava na takve mlevene otpatke postaje jednako bedan, moralno amorfan i gnjecav, poput milijardi potrošača još goreg smeća: "hamburgera" marke "Mekdonalds".

A vina? Slažete li se sa podelom Bele Hamvaša na rakijske i vinske narode, i kako biste, prema tome, razvrstali Južne Slovene?

■ Ustaljene granice dometa islamokratske okupacije tačno razdvajaju rakijske od vinskih nacija Južnih Slovena. Zato se ubedljivo najbolja vina proizvode kod Hrvata, Slovenaca, nekad Srba iz Krajine, te Crnogoraca (mislim na "crmničko", a i na vina proizvedena pod nadzorom Instituta "13. jul"). Oni što su trpeli teret turskog parazitizma i nasilja tražili su i nalazili u rakiji brzi put izvlačenja iz hronične potištenosti i teskobe, ka nekakvom razgaljenju i raspoloženju.

O tome zorno svedoči "dvojstvo" junaka "revolucionarno-konzervativne" strategije otpora okupatoru, Marka Kraljevića: kao nesuđeni kralj on pije samo rujno vino, ali ne da bi uživao u njegovom ukusu već da bi se podnapijao, poput plebsa. U tom pogledu veoma je karakteristična makedonska pesma "Marko Kraljević i ćelavi Ćifutin" — na savet majke Marko koristi žeđ i alkohol da bi oteo trista tovara zlata koje rečeni "ćelavi Ćifutin" šalje sultanu kako bi otkupio Svetu goru, porušio manastire, razjurio monahe i sagradio sinagoge.

Doduše, ima u tom rakijskom svetu i dubljih korena, iz najstarijih, negroidnih ili mulatskih slojeva takozvanog "mediteranskog, gracilnog tipa" čoveka, osvedočenih i kultom Dionizija a neprijateljstvom spram Apolona, boga elita indoevropskih, odnosno evroarijskih osvajača Balkana i Peloponeza krajem drugog milenijuma pre nove ere.

Kako razlikujete one koji piju s rafinmanom, radi uživanja, od onih drugih?

■ Onaj ko pije da bi uživao u vinu prepoznaje se po tome što ga nikad ne kuša bez jela, "na prazan stomak". U Italiji nikada nisam za trpezom sreo pijanog čoveka: oni znaju da kratki gutljaj vina iziskuje odgovarajući zalogaj hrane i gutljaj vode. Zato su uvek trezni i lucidni. Pripit čovek gubi osetljivosti čula ukusa, a i poštovanje, barem moje, jednako kao i pregojazni. Jer, ako nisu u stanju da obuzdavaju u sebi te najprostije porive, kako bi se održali pred mnogo višim i težim iskušenjima?

Jednom prilikom, odbijajući da odgovorite na neke "politički korektne" optužbe, rekli ste: "Ne zanima me šta će o meni reći ljudi, nego jedino da li ono što činim valjanim smatraju moji bogovi." Tako je i danas?

■ Zar bi moglo biti drugačije? Moji prvi bogovi zovu se Svetovid, Perun i Vesna. Sledeći evroarijsku hijerarhiju "ideologije trodelnosti" — koju su buržoaske revolucije preokrenule, u korist parazitskog i izopačenog dela "trećeg staleža", što svojim progresom, već više od dva stoleća, sve nas vodi u sunovrat — Svetovid je bog suvereniteta i magije. Drugi otelotvorava načelo odbrambene sile i zaštitnik je borbenog plemstva. Vesna je boginja svekolike plodnosti i proleća. Da sam Helen, zvali bi se Zevs, Ares i Hera, a da sam Rimljanin: Jupiter, Mars i Kvirinus. Baš sam pomenutog Belu Hamvaša odredio kao najboljeg mislioca te "treće funkcije", u pogovoru za italijansko izdanje njegovih ogleda o poeziji i ratu.

S godinama, međutim, čini se da ste suštinski sve bliže pravoslavlju. Vara li utisak da se te dve tradicije, slovensko-paganska i pravoslavna, ipak sjedinjuju negde u dubini Vašeg srca?

■ Zapanjen sam Vašim opažanjem... To do sada niko nije uočio i potvrđuje moje iskustvom stečeno uverenje da žene umeju raspolagati najdalekosežnijim spoznajnim moćima, sačinjenim od intuicije, koja je iznad razuma. Pod podsticajima jedne ruske škole istraživanja sadržajaNovog zaveta, te nakon sopstvenih mnogo širih i daljih istraživanja, dospeo sam do nepobitnih saznanja da je hrišćanstvo ogranak iranske religioznosti te da je Isus Hristos poslednja pojava arijskog Saošajanta, odnosno Spasioca, koji je takođe rođen "bezgrešnim začećem" i dolazi na kraju ciklusa od tri hiljade godina da vaskrsne mrtve i povede odlučnu bitku protiv zla. U svetoj knjizi iranskih Arija, Avesti, stoji obećanje: "Kada mrtvi budu vaskrsli, živi Spasilac će doći bez oklevanja. Po volji život će biti preobražen" (Jašt, XIX, 11 i 89). Zato upravo iranski sveštenici prvi dolaze na poklonjenje Isusu Hristosu, u znak posvećenja njegove uloge. Uostalom, i plaštanica iz Torina, koju su krstaši oteli u pljački Konstantinopolja, početkom 13. veka, svedoči stasom, likom, kosom i krvnom grupom da je Isus Hristos bio kavkaskog, odnosno arijskog porekla.

Slovite kao veliki šarmer i miljenik lepih žena. U jednom intervjuu 2004. godine kažete: "Zahvalan sam ženama koje su me volele. Da nije njih, odavno bih napustio ovu nakaznu, trovačku i lihvarsku civilizaciju"?

■ Najradije bih se odazvao pozivima prijatelja da im se pridružim i uživam na jednom karipskom ostrvu, ili u argentinskoj hacijendi, ili u namibijskoj oazi nemačkih kolonista, što me uporno čekaju i stalno zovu, dakle daleko od ovdašnjih strahota. Drži me ovde nadasve pomisao na stid od ženskog prezira ako bih napustio svoje dužnosti i odgovornosti. Mene u životu održavaju prevashodno obaveze prema dva ženska bića kojima je potrebna moja ljubav i dugovi spram dve imenice ženskog roda: prema mojoj supruzi i kćeri, te spram Srbije i Evrope.

Balkanci su uvereni, svi odreda, da je reputacija njihovih muškaraca u Evropi izvanredna. Da li je to plod taštine i preterivanja, ili ima utemeljenje u stvarnosti?

■ Osmatrajući njujorško visoko društvo, jedan od junaka mog poslednjeg romana, Srpska deca carstva, inače jedini preživeli učesnik afere "Delon–Pompidu–Marković", dakle iz pokolenja beogradskih "zlatnih dečaka" koji su emigrirali na Zapad tokom šezdesetih, "seksom za kruhom", glasno opaža: "Ovde je svaki trud udvaranja nepotreban, bar za nas, Srbe, jer smo bez konkurencije. Žena koja ovde hoće da ima dobar seks mora da se podaje smrdljivim Portorikancima, uz opasnost da je majmun posle ubije radi prodaje njenih unutrašnjih organa. Ako pak želi intelektualne razgovore — mora da se druži s pederima. Kod Srba ima i jedno, i drugo... Njihov prvi problem je što to još ne znaju, a sledeći i veći je što su Srbi izbirljivi."

To je trajalo jedva do mog pokolenja, uslovljeno Brozovom klasnom uravnilovkom, koja je kriterijum ženskog izbora lišila novčanog elementa. Bilo je mnogo više naočitih momaka nego devojaka te smo se borili za njihova srca svim sredstvima. Tuče oko devojaka bile su naša svakodnevica. Ipak, to su bile viteške tuče, jedan protiv jednog, nikad linč, nikad nije sevnuo nož, kamoli pištolj. Morali smo da budemo "desetobojci", obdareni ne samo muževnošću, hrabrošću, elegantnim odevanjem i kavaljerskim ponašanjem, već i visokim znanjima. Naše večernje sedeljke bile su ispunjene slušanjem klasične muzike, plesovima, udvaranjima, poljupcima, ali i intelektualnim turnirima, radi osvajanja ženske pažnje i naklonosti, za koje smo se pomno pripremali. Da mi je tada neko rekao da će doći vreme da ženske jure muške, da će "najpoželjniji" biti oni novoobogaćeni, pa makar i isprazne moralne i fizičke nakaze — mislio bih da mu je pozlilo pa bulazni. Ako mit o balkanskoj potenciji ima neke osnove, to nije zasluga Balkanaca već opšteg sunovrata muškosti pod senkom Zapada, pod otrovima idolatrije novca, što šire strah, iscrpljuju muškost i oduzimaju moć radovanja životu.

Jasmina Kantardžijeva

(Magazin VIP Gala, Skoplje, 2005)