Dec 27, 2016

Ksenija Zečević - Užas od nedovoljnosti

Ksenija Zečević, 1992,
foto: Miroslav Predojević
Od svih maškara koje je Ksenija Zečević (1956–2006) tako mazohistički (ali i sadistički) navlačila na sebe, i gotovo koledarski uspevala da se njima naruži, smetao je više samo njihov živopisni, automatski uspeh u javnosti. Čim bi je ugledali, svi bi „pali na prvu“ i trijumfovali: eto nam opet ovog unakarađenog, cirkuskog plašila za vrane! Njena obrazina funkcionisala je besprekorno: od svega što je bilo obnaženo pogledu, nikom nije ni palo na pamet da joj potraži oči. Tamo je ležala prava klopka: užas od nedovoljnosti. Sveta. Svega. Ljubavi. Stvaranja...




E, pa ona je bila takva vrsta stvaraoca, stvaralac nedovoljnosti. Nije joj bila dovoljna ni muzika (komponovanje), ni klavir (izvođenje i zavođenje), ni poezija (eshatologija i moralitet), ni esejistika (refleksija), ni sve njene maske, pa i erotske, (gluma, to jest, još više zavođenja, ali i onog negativnog – odbojnosti)... Otprilike, kao u onom naslovu jednog od filmova 007 – The World Is Not Enough. Ksenija je bila agent (protiv) nedovoljnosti. Da bi se stvorilo sve, moramo učiniti onaj poslednji, najveći, najherojskiji napor – služiti se svim sredstvima.



Poslednje njeno delo, Rekvijem Tesli, koje je naručio BELEF, mocartovsko je (dakle i teslijansko – „jer, svi su ti geniji isti”) na mnogo načina. Rekvijem je napisala, kao i Mocart, samoživo, dakle, za, odnosno, o svakom od nas. To joj je išlo dobro – pisala ga je celog života, koristeći sve njoj dostupne metode – poetsku, esejističku i muzičku. I, naravno, nije ga mogla dovršiti sama. Objektivna na sasvim poseban, turoban način, kao i njen Animus, Amadeus, morala je dopustiti da Smrt ima poslednju reč. Naš pravi rekvijem uvek dovršavaju drugi, preživeli.



Ksenija nije bila aristokratski gadljivi, ozbiljnomuzički elitista. Kao i njen praotac, veliki Volfgang (uz, naravno Baha, koji teško da već negde nije umešao svoje prstiće), bila je gorljivi pobornik hindemitovske gebrauhsmusik (upotrebne muzike), i kao i Kšenjek i Vajl pre nje, nije se libila da jednostavnim (vrlo pojednostavljenim) tehničkim i stilskim zahtevima, svoju muziku što više približi što širem auditorijumu, da je učini izvodljivom i prijemčivom i amaterskom uhu, kako bi stvorila „estradu“ dostojnu Čoveka u svakom slušaocu. I od svakog slušaoca stvori voljnog izvođača, i potencijalno, ko zna, jednog dana i stvaraoca?

1. Rođena je tačno 200 godina posle Mocarta i 100 godina posle Tesle, pa se njena smrt sasvim razumno poklopila sa praznovanjem njihovih jubileja.

2. Bila je puna života – kao Mocart, i smrti – kao Tesla. Neki to zovu osobenjaštvom, ali kad se radi o ženi, ne znate šta je zavodljivije.

3. Last but not the least, kao i Mocart (i Tesla), najčešće je jedva sastavljala kraj s krajem, ali je to činila kao grofica.

4. A za razliku od obojice, bila je patriota, iako u njihova vremena to još nije bilo „politički nekorektno“, a u njeno vreme već je počelo da biva.


Njen Rekvijem je takav. Ženski kapriciozan. Muški agresivan i zadrt. Ne oseća potrebu da se pravda. Hirovito romantičan, barokan, lirski, epski, svaštarski, istovremeno prepun kao džungla i pustinjski prazan, prebučan i pretih. Prebogat i presiromašan. Sredine nema. Kao monahinja sa dubokim dekolteom: ne osećate potrebu da prestanete da ga gledate. Jer, ne radi se o filmskoj muzici (koju je Ksenija umela dobro i mnogo da radi) nego o svojevrsnoj muzičkoj filmskoj projekciji. Na prvo slušanje, reči ne primećujete. Čiste ejdetske slike, ajzenštajnovski atraktivno montirane, filmski vas preplavljuju. Ako naknadno, zatvorenih očiju, pokušate kritički da obratite pažnju na nešto što zvuči kao nedorađenost, skiciranost muzike Rekvijema, upletu vam se Ksenijine reči i pometu pažnju. Možda Ksenija ne zna, ne želi da zna, ne mari da obrati pažnju na (ne)dovršenost delova i celine.



Ispostavlja se da, u krajnjem efektu, to nije bitno. Delo, intuitivno tako dobro postavljeno, brine samo o sebi. Rekvijem je krajnja definicija kompozitorovog življenja, ali i završni račun smrti: „sve glavne teme autorkinog celokupnog opusa prisutne (su) u ovom delu” (B. Radović, Summa Xeniana). Od četiri stava ove ciklične forme, drugi,Saga o Prometeju, naročito u svom početku, agresivnim tutnjem u udaraljkama i rečitativom hora, odskače u svakom smislu: „Stiže nam led, a mi već hladni, stiže nam led u hladna zavejana tjela“. Simboličan je za ovo delo i čitav njen opus. Ksenija, ona strašna koledarska maškara, Suđaja koja je skrivala lepotu ogledalom naše rugobe, jedna je od onih koji pitaju: I da je Svet, zbog naše zlobe, propao juče, jeste li sigurni da biste to primetili?

Neke maske, one lepe i jake, nosimo kako bi popravile nas same, poistovećujući nas sa svojstvima bića u koje se maskiramo. Neke maske, one strašne, nosimo iz straha za nas i naše bližnje, da odagnamo demone. Šta mislite, kakve je maske nosila Ksenija Zečević?