СРБИ У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА
На мапи можете видети територијалну распрострањеност балканских држава након Првог балканског рата, а пре потписивања Лондонског мира 1913. године. Две српске националне државе - Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора, су веома успешно ратовале у Првом балканском рату, и успеле да ослободе знатан део јужних српских земаља.
Црвеном бојом су уоквирене територије које је ослободила и држала у свом саставу Краљевина Србија, а плавом бојом су уоквирене територије које је ослободила и држала у свом саставу Краљевина Црна Гора. Посебно је важно нагласити ослобађање Скадра, јер је у тој бици Црна Гора дала превелике губитке.
Територија данашње Албаније, чије је право име Српско поморје - је скоро у целости било ослобођено. Српска војска није успела да ослободи српски град Берат. Право име тог српског града је Белиград (Београд) под Томором, који су Шиптанзе назвали Берат.
Међутим, на мапи такође можете видети и зелену линију.
Још пре почетка самог рата, за време вођења преговора о склапању Балканског савеза, припадници "наше" дипломатије су унапред договорили са Бугарима поделу територија. Зелена боја представља границу коју су унапред договорили са Бугарима.
По договору, све јужно и источно од те зелене линије је требало да припадне Бугарској. Краљевини Србији је требало да припадну територије северно и западно од зелене линије.
То значи да би Краљевина Србија могла задржати Српско Поморје, али би највећи део српске Македоније морала предати Бугарској. Само би јако мали део српске Македоније остао у саставу Краљевине Србије. Највечи присталица овакве поделе територија био је Милован Миловановић. Као да је "наша" дипломатија желела да унапред изгуби све битке.
Једини српски политичар који се оштро и веома снажно противио таквој подели територија јесте био Никола Пашић. Он је сматрао да су територије јужно и источно од те линије такође српске. Пошто није могао да утиче да се тај договор промени, онда је изјавио да Краљевина Србија треба да сачека сам рат, исход у рату, и искористи прву прилику да ревидира сам уговор о савезу и прошири српске државне границе.
Цела Македонија, од Скопља на северу, па закључно са Ђевђелијом на југу, јесте била српска земља, и насељена српским народом. Потез ондашњег "разграничења" био је чиста издаја "наше" дипломатије. Узимамо нешто наше, и дајемо нешто такође наше. Сам рат је донео сасвим другу ситуацију.
Српска војска, предвођена славним српским официрима и српским војником геџом, задивила је целу Европу и цео свет, и успела да ослободи Српско Поморје (осим српског Белиграда под Томором), као и целу српску Македонију. Српска војска је држала под својом контролом целу ту српску територију, и унела је у састав Краљевине Србије.
Поред тога, Српска војска је имала велики успех и на бугарском ратишту. Пошто Бугари нису могли сами да ослободе Једрене, а нису ни имали опсадну артиљерију, позвали су Српску војску у помоћ. Била је послата Друга српска армија, под командом тада ђенерала Степе Степановића, која је успела да заузме Једрене. Главно што је довело до предаје града Једрена, јесте инсистирање Турака да желе да се предају само Србима, а никако Бугарима.
Знали су Турци за српско човекољубље и частољубље. На тај начин су Срби имали великог успеха на српском, али и на бугарском ратишту. Ослобођено скоро цело Српско Поморје и ослобођена српска Македонија, су заједно називани Јужна Србија.
Чак су тада са ослобођене српске јадранске обале испловиле српске лађе, носећи српске барјаке, који су се лепршали додиривајући Јадран, па се чуо поклич три пута : ,,Живело српско море!". Тада на позорницу иступају зле антисрпске западне државе : Аустро-Угарска, Немачка и Енглеска. Врше велики притисак на Србе да се повуку из Скадра, да напсуте обалу мора, и да уопште напусте целу територију Српског Поморја. Немачка је у приправности за рат, Аустро-Угарска групише своје трупе на Дунаву, Сави и Дрини, затим доводи своје ратне бродове са разрачима све до самог Скадра.
Енглеска подржава поступке Немачке и Аустро-Угарске, и врши притисак на Србе да напусте свој Скадар и своје море. Запрећено је да уколико Срби одбију ултиматум, да ће аустроугарска војска одмах прећи три српске реке и ударити Србију са леђа, као и то да ће њени разарачи бобардовати Скадар и Подгорицу.
Неколико пута су и отворили ватру као "упозорење". Тако су се те "хришћанске" државе понашале, док се једна Србија (такође хришћанска-православна држава) борила против Турака - муслимана. Пошто им је претило да их тако велике силе, још удружене, нападну са леђа и у неповољном тренутку, Срби су морали да напусте Скадар и своје Српско Поморје. Након тих догађаја, на сцену ступа крунисање Призренске лиге.
Цео процес стварања лажне албанске нације, започет 1878. године Првом призренском лигом, а уз подршку домаћих издајника и уништитеља Српства, на првом месту Стојана Новаковића, бива крунисан коначним формирањем државе Албаније Лондонским миром 1913. године, такође уз главног представника домаћих издајника и уништитеља Српства, Стојана Новаковића.
Стојан Новаковић је био тај који је ставио свој потпис на Лондонски мировни уговор. Резултат његовог преговарања је био потпуни пораз за Србе.
Прво, од територије Српског Поморја је створена држава Албанија, а сама Краљевина Србија није добила ништа. Једино што предвиђа Лондонски мировни уговор јесте формирање државе Албаније и утврђивање турске границе на линији Еноц - Мидија. Цела територија између је "припала" Балканској лиги. Државна територија Краљевине Србије је правно гледано остала потпуно иста као и пре Балканског рата. Међутим, пошто Српска војска није желела да се повуче са територије српске Македоније, долази до сукоба са Бугарима. Бугари су тражили да им Срби предају целу територију јужно и источно од раније договорене линије. Та територија је била чисто српска, и насељена српским народом који није желео под бугарску окупацију.
Срби су одбили бугарски захтев. Српски председник владе Никола Пашић, је овај тренутак искористио за ревизију ранијег уговора. Прогласио је тај уговор противправним, нелегитимним, као правни разлог за задржавање српске Македоније добро му је дошло да наведе одузимање Српског Поморја.
Пошто је српски државни врх, предвођен српским краљем Петром и српским председником владе Николом Пашићем, као и српски војни врх, предвођен славним српским официрима, одбио бугарски ултиматум, дошло је до Другог балканског рата. Нови балкански савез, који су склопиле балканске државе предвођене Србијом, против Бугарске, је започео рат у ком је Српска војска извојевала нову велику победу.
Главна битка се одиграла на реци Брегалници. Та велика победа је извојевана захваљујући славном српском официру, тада ђенералу Живојину Мишићу. Ђенерал Живојин Мишић је био саветник војводе Радомира Путника. Војвода Радомир Путник се након једног сукоба Српске и Бугарске војске, нашао у недоумици, између два предлога српских официра.
С једне стране, стајали су готово сви српски официри који су предлагали повлачење. Са друге стране, стајао је сам српски ђенерал Живојин Мишић, који је тражио контанапад и снажну офанзиву Српске војске, како би се сачувао образ српског војника и српског оружја.
Војвода Радомир Путник се дуго снебивао, и на крају одлучио да послуша мишљење свог саветника, ђенерала Живојина Мишића. Као резултат те офанзиве, дошло је до велике Брегалничке битке, у којој је Српска војска до ногу потукла Бугарску војску.
Српски официри и војници на војном плану, а српски државник Никола Пашић и Народна радикална странка на дипломатском и политичком плану, обезбедили су потпуну српску победу. Она је закључена Букурешким мировним уговором, који је потписан у Букурешту 1913. године. Српска државна делегација је овог пута била предвођена Николом Пашићем.
Резултат свега јесте то што су Срби успели да задрже и сачувају у саставу Краљевине Србије три ослобођене српске земље : Рашка обалст, Космет и српска Македонија. На тај начин је Краљевина Србија успела да у знатно великој мери прошири своју државну територију, да повећа број својих становника за више од три милона ослобођених Срба, да ослободи јужне српске земље.
И дан данас се Букурешки мир, апсолутно по међународном праву и у складу са међународним правом, може користити за српски национални, државни и историјски легитимитет за српске земље : Косово и Метохију и српску Македонију - Јужну Србију.
Остаје аманет да се поред тих јужних српских земаља ослободи и Српско Поморје (које смо ми погрешно назвали Албанијом) заједно са српским Белиградом/Београдом под Томором, па да српске јужне земље буду комплетно у саставу српске националне државе.
Све те јужне српске земље је јасно побројао и дефинисао највећи српски историчар, научник и интелектуалац 19. века Милош С. Милојевић.
Књиге, текстови и мапе српског великана Милоша С. Милојевића треба да буду српска алфа и омега за све Србе.
Милош С. Милојевић је јасно дефинисао српске земље и српски народ, који заједно чине српску матицу, српску праотаџбину, српску праколеквку.
Јасно је дефинисао и утемељио српску националну идеју - идеју српског становишта.
Нека нам све то буде наша свесрпска и пансрпска алфа и омега!
Извор: страница Милош С. Милојевић
