[TXT] Evropska oligarhija i trgovina drogom
Najstarija maksima obaveštajnog rada je: „Ako nešto želiš da sakriješ, stavi to svima pred oči". Knjiga F. S. Tarnera, pod naslovom British Opium Policy (Britanska opijumska politika), objavljena 1876, pokazuje kako su članovi britanske monarhije i njeni privesci - rodbina - bili duboko upleteni u trgovinu opijumom. Tamer je bio službenik Anglo-orijentalnog društva za suzbijanje trgovine opijumom (Anglo-Oriental Societv of the Suppression od the Opium Trade). Portparol engleske Krune ser R. Templ pokušao je da ga ućutka, što je ovaj odbio.
Utvrdio je kako je Vlada, a time i Kruna, morala da se odrekne monopola nad opijumom, uz savet: „Ako budete uzimali ikakve prihode, uzimajte one od poreza pošteno zamišljenih da budu restriktivna sila". Tarneru je odgovorio portparol monarhije lord Lorens, koji se borio protiv toga da Britanska istočno-indijska komapnija izgubi svoj monopol. „Bilo bi poželjno osloboditi se monopola, ali lično nisam sklon promenama. Ako je reč o skromnom gubitku kakav sebi možemo da priuštimo, ne bih oklevao da to sprovedeni". (Uzeto iz dokumenta Calcutta Papers 1870). 1874. godine se zahuktao rat protiv britanske monarhije i aristokratije zbog njihove duboke umešanosti u trgovinu opijumom u Kini.
Društvo za suzbijanje trgovine opijumom je snažno napalo tamošnju aristokratiju i svoje napade potkrepilo na takav neustrašiv način da bi takav napad bilo dobro oponašati i u današnje vreme. Društvo je tvrdilo kako je sporazum iz Tjencina, kojim je Kina prisiljena na uvoz ogromnih količina opijuma, bio podmukao zločin protiv kineskog naroda. Pojavio se odvažan borac - Džozef Grandi Aleksander, po zanimanju advokat, koji je 1866. godine predvodio snažan napad na opijumsku politiku britanske Krune u Kini. U tom napadu je otvoreno spomenuo umešanost kraljevske porodice i aristokratije. Aleksander je tada prvi put sve to povezao sa Indijom - tim „biserom u engleskoj kruni". Optužbu je jasno uputio na pravo mesto - na monarhiju, na takozvanu aristokratiju i na njene sluge u britanskoj Vladi. Pod vodstvom Aleksandera Društvo se posvetilo potpunom uništenju uzgoja opijumskog maka u Bengalu. Aleksander se pokazo kao veoma smeo protivnik. Aristokratija droge je počela da zamuckuje, i uprkos otvorenim optužbama protiv kraljevske porodice i njihovih poslušnika, nekoliko članova Parlamenta je počelo da prelazi na njihovu stranu - predstavnici Konzervativne, Unionističke i Laburističke stranke. Aleksander je jasno dao do znanja da trgovina drogom nije pitanje stranačke politike, već pitanje oko koga se moraju udružiti sve stranke i iskoreniti ta opasnost.
Lord Kimberli, portparol kraljevske porodice i okorelih oligarha, zapretio je da će svaki pokušaj mešanja u, kako je rekao, „trgovinu nacije naići na ozbiljno protivljenje kabineta". Aleksander i njegovo Društvo su i dalje vršili pritisak, uprkos nebrojenim smetnjama, pa je Parlament konačno pristao da imenuje Kraljevsku komisiju koja će da ispita trgovinu opijumom, na čelu sa lordom Kimberlijem, tada ministrom za Indiju. Neprikladniju osobu za vođenje te komisije nije bilo moguće naći. Bilo je to kao da imenujete Dalisa na čelo Vorenove komisije. U svom prvom izveštaju lord Kimberli je jasno dao do znanja da će radije da podnese ostavku na svoj uzvišeni položaj nego da pristane na odluku kojom bi se Velika Britanija odrekla prihoda od indijskog opijuma. Vred-no ja napomenuti da je pojam „prihod od indijskog opijuma" (Indian Opium Revenue) podrazumevao da taj novac ide u korist ćele zemlje. To jednostavno nije bilo tačno, kao ni ideja da narod Južne Afrike ima koristi od ogromnih prihoda od prodaje svog zlata i dijamanata.
Prihod od indijskog opijum je odlazio direktno u kovčege kraljevske porodice i u džepove plemstva, oligarha, plutokrata koji su postali milijarderi. Rauntrijeva knjiga The Imperial Drug Trade (Imperijalistička trgovina drogom) je fascinatna priča o tome kako su engleski premijer Gledston i njegovi plutokrati lagali, varali, izvrtali i okretali istinu kako bi sprečili razotkrivanje zapanjujuće istine o umešanosti britanske monarhije u trgovinu opijumom. Ta knjiga je riznica podataka o dubokoj umešanosti britanske kraljevske porodice i engleskih lordova i dama u trgovinu opijumom, te nepreglednih bogatstava koje su nagomilali na bedi kineskih zavisnika.
Lord Kimberli, službenik istražne komisije, i sam je bio duboko umešan u trgovinu drogom, pa je činio sve što je bilo u njegovoj moći kako bi sakrio podatke od svih koji su tragali za istinom. Na kraju je Kraljevska komisija, pod velikim pritiskom javnosti, bila prisiljena da otvori vrata te istrage, ali ih je samo odškrinula, pa je postalo jasno da trgovinom opijumom upravljaju najviši faktori te zemlje i na tome stiču ogromna bogatstva. Vrata su se zatim brzo zalupila, a Kraljevska komisija nije pozivala nikakve stručnjake svedoke i ubrzo je prestala sa radom. Komisija je bila samo farsa za pokriće, poput onih kakve smo navikli da gledamo u Americi dvadesetog veka. Američke porodice iz istočnog liberalnog establišmenta, bile su, i još uvek su, jednako umešane u trgovinu opijumom u Kini kao i britanske porodice.
Pogledajte nedavnu istoriju, kada je Džejms Eri Karter svrgnuo iranskog šaha. Zašto je američka vlada svrgnula, a zatim i ubila iranskog šaha? Jednom rečju, zbog droge. Šah je pritisnuo i praktično zaustavio neverovatno unosnu britansku trgovinu opijumom iz Irana. Kada je šah preuzeo vlast, u Iranu je već bilo milion zavisnika od opijuma/heroina. Britanci to nisu bili spremni da tolerišu pa su poslali Sjedinjene Američke Države da, u ime „specijalnih odnosa" između ovih zemalja, obave, u njihovu korist, njihov prljavi posao. Kada je Homeini zauzeo američku ambasadu u Teheranu, otkrio je da američka prodaja oružja, započeta za vreme šaha, još uvek traje. Zašto? Da je prestala, Homeini bi ukinuo britanski monopol na trgovinu opijumom u svojoj zemlji. Evo dokaza: zbog Homeinijevog liberalnog stava prema opijumu, broj zavisnika se, od 1984, povećao na 2 miliona, prema statističkim podacima Ujedinjenih Nacija i Svetske zdravstvene oreganizacije.
I predsednik Karter, i njegov naslednik Regan, svojevoljno i potpuno svesni svih posledica, nastavili su sa nabavkom oružja za Iran, i onda kada su u iranskom zatočeništvu čamili američki taoci. 1980. godine napisao sam članak pod naslovom „Šta se zaista dogodilo u Iranu", u kojem sam izneo činjenice. Prodaja oružja Iranu je ugovorena na sastanku Sajrusa Vensa, sluge Komiteta 300, i dr Hašemija, pole čega je, avionima američkog ratnog vazduhoplovstva, odmah započeta dostava oružja Iranu, koja se nastavila i na vrhuncu talačke krize. Oružje je dopremano iz američkih vojnih zaliha u Nemačkoj, a jedan deo direktno iz Sjedinjenih Američkih Država, sa sletanjima u Azorima, radi uzimanja goriva. Sa Homeinijevim dolaskom na vlast, a doveo ga je Komitet 300, proizvodnja opijuma je naglo procvetala. Godišnja proizvodnja je 1984. godine iznosila više od 650 metričkih tona. Karter i Regan su se zapravo pobrinuli da više ne bude mešanja u trgovinu opijumom - sproveli su nalog koji su im u pogledu trgovine opijuma u Iranu dale britanske oligarhijske porodice. Iran danas proizvodnjom opijuma konkuriše Zlatnom trouglu. Šah nije bio jedina žrtva Komiteta 300.
Vilijam Bakli, šef ispostave CIA-e u Bejrutu, bez ikakvog iskustva u pogledu toga ko stoji iza trgovine opijumom, počeo je da vodi istragu u Iranu i Libanu, a neko vreme je proveo i u Pakistanu. Iz Islamabada je, u sedište CIA-e u Lengliju, počeo da šalje osuđujuce izveštaje o cvetanju trgovine opijumom u pakistanskom Zlatnom polumesecu. Posle toga, američka ambasada u Islamabadu je napadnuta zapaljivim bombama, ali je Bakli uspeo da umakne tom mafijaškom napadu i da se vrati u Vašington. Nepoznate sile su otkrile njegovo skrovište. Onda se dogodilo nešto veoma čudno. Suprotno svim pravilima CIA-e u slučaju otkrivanja skrovišta nekog agenta, Bakli je poslat nazad u Bejrut. Kako bi ga ućutkala, CIA je tim potezom Baklija osudila na smrt, a u ovom slučaju presuda je i izvršena. Vilijama Baklija su kidnapovali agenti Komiteta 300. U toku okrutnog ispitivanja koje je sprovodio general Muhamed el Huili iz sirijske obaveštajne službe, kako bi ga prisilio da otkrije imena svih pripadnika DEA-e u tim zemljama, okrutno je ubijen. Njegovi napori na razotkrivanju trgovine opijumom u Pakistanu, Libanu i Iranu koštali su ga života.
Ako preostali slobodni ljudi na ovom svetu misle da mogu samostalno ili u malim grupama da unište trgovinu drogom, grdno se varaju. Mogli bi ponegde da otkinu po neki list trgovini opijumom i kokainom, ali nikada i ćelo stablo. Okrutne evropske kobre i njihove porodice iz američkog istočnog liberalnog establišmenta to neće dozvoliti. Rat protiv droge koji Busova vlada, tobože, vodi, a koji to nije, zapravo je rat za potpunu legalizaciju svih vrsta i klasa droge. Takva politika nije samo društveno zastranjivanje, već i pokušaj potpunog preuzimanja vlasti nad umovima ljudi ove planete, ili, kako su to sročili autori „Zavere Vodilije", „dovođenje do radikalnih promena u Sjedinjenim Američkim Državama". To je glavni zadatak Komiteta 300, vrhovnog tajnog društva. U trgovini opijumom, heroinom i kokainom ništa se nije promenilo. Njom još uvek upravljaju američke i britanske porodice iz visokog sloja. Ona je još uvek basnoslovno unosna, čak toliko unosna da se ono što izgube u policijskim zaplenama otpise na, kako to kažu ljudi koji uz porto i cigarete sede u drvetom obloženim prostorijama za sastanke upravnih odbora u Njujorku, Hong Kongu i Londonu, „trošak u poslovanju, stari moj". *
Britanski kolonijalni kapitalizam je oduvek bio glavni oslonac oligarhijskog feudalnog sistema povlastica u Engleskoj, a to je i danas. Kada su siromašni, neuki seoski ljudi u Južnoj Africi, poznatiji kao Buri, 1899. godine pali u krvave ruke britanske aristokratije, nisu imali pojma da se taj gnusno okrutni rat, koji je nemilosrdno vodila kraljica Viktorija, fmansirao nepojmljivim količinama novca koji se iz „instant bogatstva" Britanske istočno-indijske kompanije -trgovine opijumom u Kini - slivao u džepove plutokrata.
Taj rat su pokrenuli i organizovali članovi Komiteta 300 Sesil Džon Rods, Barni Barnato i Alfred Bejt. Rods je bio glavni agent porodice Rotšild, čije su banke plivale u novcu koji je poticao od trgovine opijumom. Ti pljačkaši, lopovi i lazovi - Rods, Barnato, Openhajmer, Džoel i Bejt - su oduzeli Burima Južne Afrike njihovo pravo po rođenju - zlato i dijamante koji su ležali ispod njihovog tla. Buri Južne Afrike nisu dobili ništa od silnih milijardi milijarda dolara stečenih prodajom njihovog zlata i njihovih dijamanata. Komitet 300 je hitno preuzeo potpunu vlast nad tim ogromnim bogatstvom, vlast koju, preko svog člana ser Harija Openhajmera, drži i dan danas. Južnoafrikanci dobijaju 100 dolara po glavi stanovnika godišnje od in dustrije zlata i dijamanata u svojoj zemlji, dok istovremeno, svake godine milijarde dolara odlaze bankarima iz Komiteta 300.
To je jedna od najprljavijih i najpodlijih priča o pohlepi, krađi i ubijanju jedne nacije, zabeleženih u analima istorije. Kako je britanskoj kruni uspelo da izvede tu zapanjujuću prevaru džinovskih razmera? Da bi se takav herkulski cilj postigao, potrebna je ogromna organizacija i odani agenti na pravim mestima koji će da sprovode dnevne smernice dobijene od hijerarhije zaverenika. Prvi korak je bila novinska propagandna kampanja u kojoj su Buri prikazivani kao necivilizovani varvari, jedva ljudska bića, koja su britanskim državljanima u Burskoj republici uskratili pravo glasa. Zatim je Velika Britanija čelniku te transvalske republike Paulu Krugeru, uputila niz zahteva kojima je, naravno bilo nemoguće da se udovolji. Posle toga je isprovociran niz incidenata sa svrhom da se Buri pokrene na osvetu, ali ni to nije uspelo. Usledio je zloglasni Džejmsonov napad, u kome je neki Džejmson predvodio grupu od nekoliko stotina naoružanih ljudi u napadu na Transval.
Odmah posle toga je usledio rat. Kraljica Viktorija je okupila do tada (1898.) najveću i najbolje opremljenu vojsku u istoriji sveta. Mislila je da će rat biti gotov za dve nedelje, budući da Buri nisu imali ni vojsku ni obučenu odbrambenu gardu, pa neće moći da se nose sa vojskom od 400.000 vojnika, iz redova britanske sirotinje. Bura nikada nije bilo više od 80.000 - seljaka i njihovih sinova, od kojih su neki imali samo četrnaest godina. I Radjard Kipling je mislio da će se rat završiti za dve nedelje. Umesto toga, sa puškom u jednoj i Biblijom u drugoj ruci, Buri su se držali tri godine. „Otišli smo u Južnu Afriku misleći da će rat biti gotov za nedelju dana", rekao je Kipling i dodao: „Umesto toga, Buri su nam održali lekciju". Ta ista lekcija bi mogla danas da se održi Komitetu 300 kada bismo pronašli samo 80.000 vođa, dobrih ljudi, koji bi istinski poveli ovu naciju u bitku protiv džinovskog čudovišta koje je krenulo da proguta sve ono što zastupa naš Ustav. Pošto se rat završio, 1902. godine, britanska Kruna je morala da učvrsti svoju šapu nad nezamislivim bogatstvom zlata i dijamanata koje je ležalo ispod neplodne zemlje Burske Republike Transval i Slobodne Države Orindž. Taj zadatak je obavio Okrugli sto o legendi kralja Artura i njegovih vitezova.
Okrugli sto je u strogom smislu organizacija britanske obaveštajne službe MI6, a osnovao ga je Komitet 300. Zajedno sa programom Rodsovih stipendija (Rhodes Scholarship), on je nož u srcu Amerike. Okrugli sto je osnovan u Južnoj Africi. Osnovao ga je Sesil Rods, a finansirala engleska porodica Rotšild. Svrha mu je bila da školuje vodeće poslovne ljude odane britanskoj Kruni, koji će za tu Krunu da prigrabe ogromno bogatstvo zlata i dijamanata. Južnoafrikancima je oduzeto pravo po rođenju, tako jakim i sveobuhvatnim udarom da je bilo očigledno kako je to moglo da izvede samo jedno centralno zapovedno telo. To zapovedno telo je bio Komitet 300. Nije sporno da je to i postignuto. Do početka 30-tih godina britanska Kruna je čvrsto držala u rukama najveće zalihe zlata i dijamanata koje su ikada otkrivene u istoriji sveta. Komitet 300 je time na raspolaganju imao i ogromna bogatstva od trgovine drogom i jednako velika bogatstva od minerala i metala iz Južne Afrike. Finansijska kontrola sveta je bila završena
isečak iz knjige "Komitet 300: Hijerarhija zaverenika", autora Džona Kolemana
