Mar 1, 2012

Da li je naš univerzum hologram?

1982. dogodio se malo poznati ali epski događaj na Sveučilištu u Parizu, danas je to najpopularniji događaj u nauci.


Što ako je naše postojanje holografska projekcija druge, „ravne“ verzije nas samih koji živimo na dvodimenzionalnoj „površini“ na rubu ovog univerzuma? Drugim rečima jesmo li mi stvarni, ili smo kvantne interakcije na rubovima univerzuma – i da li je ovo uopšte stvarno?


Bez obzira da li mi zaista živimo u hologramu, o ovoj se temi vatreno raspravljalo, ali sve više postaje jasno da bi gledanje na fenomene kroz holografski objektiv mogao biti ključ za rešavanje nekih od najpoznatijih zbunjujućih problema u fizici, uključujući i fiziku koja je postojala pre velikog praska, to jest onome što daje česticama masu – teoriju kvantne gravitacije.







Alain Aspect, fizičar koji je pobio Einsteinovu teoriju relativiteta, dokazujući još 1982. da elektroni komuniciraju jedni s drugima bez obzira na udaljenost između njih, univerzum je hologram.

Godine 1982. Dogodio se malo poznati ali epski događaj na Sveučilištu u Parizu, gdje je istraživački tim na čelu s fizičarom Alain Aspect-om izveo jedan od najvažnijih eksperimenata dvadesetog veka. Niste čuli za njega na televiziji. U stvari, možda ste čuli za njega ako ste fizičar, inače čisto sumnjamo da vam je prezime Aspect poznato, iako većina stručnjaka smatra kako njegovo otkriće može promeniti lice nauke.

Aspect je sa svojim timom otkrio da pod određenim uslovima subatomske čestice, kao što su elektroni, mogu trenutno komunicirati jedni s drugima, bez obzira na udaljenost koja ih odvaja. Nebitno da li je ta udaljenost par milimetara ili na desetine milijardi kilometara.

Nekako svaka čestica uvek zna šta druga radi. Problem je bio u ovome naučnom podvigu što je kršio Einsteinovo dugo održano načelo da ne postoji komunikacija, u stvari da se ništa ne može kretati brže od brzine svetlosti (što se dokazalo drugačije ove godine jer je dokazano da neutrini putuju brže od svetlosti). Budući da nešto putuje brže od brzine svetlosti, tako se slama vremenska barijera, ova zastrašujuća perspektiva je prouzrokovala da neki fizičari pokušaju da dodatno elaboriraju ove aspekte otkrića.




David Bohm je otkrio kako ljudski mozak radi na principu holograma.

David Bohm sa Univerziteta u Londonu, na primer, veruje da Aspect-ovo otkriće pokazuje kako objektivna realnost ne postoji, i da usprkos prividne čvrstoće univerzuma, u biti on je privid (fantazma) i genijalno detaljiziran hologram.


Bohm je bio uključen u rani razvoj holonomičkog modela funkcionisanja mozga, modela za ljudski kognitivni sistem, koji se drastično razlikuje od konvencionalne ideje.

Bohm je razvio teoriju da mozak deluje na način sličan hologramu, u skladu s matematičkim načelima i karakteristikama uzoraka talasa.





Model nastajanja holograma.


Da bi razumeli zašto Bohn podržava te zapanjujuće tvrdnje, prvo bismo morali shvatiti da je hologram trodimenzionalna fotografija koja se stvara uz pomoć lasera. Da bi se hologram napravio, prvo se objekt za fotografisanje, „okupa“ u svetlu laserskih zraka. Tada se drugi laserski zrak odbije od reflektovane svetlosti prvog zraka što rezultira mešanjem uzorka (područje gde se dva laserska zraka konflatiraju) to ostaje zabeleženo na filmu. Kada se film razvije, to izgleda kao besmislen splet tamnih i svetlih mrlja. Ali čim se taj isti film osvetli drugim laserskim snopom, stvara se trodimenzionalna slika izvornog objekta.

U nedavnoj kolaboraciji naučnika Fermilab-a i stotina metara lasera, moguće je da je pronađen pixel stvarnosti, zrnce prostora-vremena koji je veličine femtometra.



Sistem GEO600, naoružan sa šest stotina metara laserske cevi, koja izgleda kao da je dovoljna za „Star Wars,“ ali ovi laseri služe za detekciju ne za uništavanje. Oznaka GEO600 znači da ova mašina može meriti promene u jednom delu 600 stotina miliona, dovoljno tačno da otkrije najmanje mreškanje u prostoru i vremenu – uz pretpostavku da nije uključen dok netko kija u krugu od stotinu metara ili da ima pogrešnu vrstu oblaka iznad glave (ozbiljni smo). Problem s tako osetljivim mašinama je upravo taj, da su neverovatno osetljivi.



Profesor Craig Hogan, direktor Fermilab-a.

Osoblje ovog uređaja koji se naziva interferometar, vodi konstantnu bitku protiv neželjnih odstupanja, i borili su se protiv naročito upornog signala kada je profesor Craig Hogan sugerisao da problem nije u opremi već sa stvarnom realnošću. Kvantnom granicom realiteta, Planck-ovom konstantom, koja se događa na daleko manjoj skali od njihova signala – ali prema stavu Hogana, ta krajnja granica majušnosti može biti još manja jer smo svi hologrami. Očigledno.

Ideja da se naše prostorne dimenzije mogu zastupati s „površinom“ koja ima jednu dimenziju manje, baš kako se 3D hologram može izgraditi iz 2D filma (folije). Folija u našem slučaju su rubovi vidljivog univerzuma, gde kvantna komešanja na Planck-ovoj skali „skaliraju“ oscilacije promatrane od strane „tima GEO600 lasera koji tako sondiraju rub stvarnosti“ a to nije film.

Kakvu to ima važnost za nas? U svakodnevnim akcijama, ne baš puno – bojimo se da fundamentalna holografska priroda ne dopušta da putujemo uokolo svirajući gitaru i da se borimo protiv kriminala (bez obzira što su nas učili crtani filmovi iz osamdesetih da možemo da radimo). Mi smo prikaz interakcije na površini koja se nalazi na rubu univerzuma, i ako nas pregazi kamion, mi ćemo svakako poginuti (naravno ovo je samo reprezentacija stanja, ništa više).

U intelektualnom smislu, ovo otkriće nameće mnoga fascinantna pitanja i televizija nam nikada više ne bi trebala biti potrebna. No pošto se sada nalazimo u ekstremno ranim fazama ovog otkrića, potrebno je daleko više rada na njemu pre nego što uspemo izvući zaključke, u svakom slučaju ovo je jedna od najatraktivnijih činjenica koja svija načine na koje naši umovi razmišljaju, više nego što će bilo šta iz sveta metafizike uspeti.


Pogledajte takodje temu:




.