Dragoš Kalajić:„Misterija kabale” Elifasa Levija

U istoriji modernog ezoterizma figura Elifasa Levija izdvaja se primatom istraživačkih preduzeća, širinom i dalekosežnošću uticaja te spektakularnošću biografije. Sin siromašnog obućara, Alphonse-Louis Constant, alias Eliphas Levi, prvo obrazovanje je stekao u katoličkom semeništu, gde se pripremao za svešteničku karijeru. Premda je kasnije prećutno prihvatio titulu „opata” — on nikada nije stekao veću eklezijastičku titulu od đakonske. Doživevši neku vrstu socijalne krize, Levi je napustio semenište da bi se posvetio revolucionarnoj akciji, proizvodnji pamfleta u duhu utopijskog socijalizma i panhumanizma, koji su mu otvarali vrata zatvora i najpomodnijih salona epohe.

Neočekivano, 1850. godine, dakle u četrdesetoj godini života, Levi doživljava novu, ovog puta spiritualnu ili spiritualističku krizu, koja ga je uvela u svet modernog ezoterizma i okultizma, gde ga vaspitavaju dela Rozenrota (Rosenroth), Svedenborga (Swedenborga), de Sent-Martina (de Saint-Martin), d’Olivijea (d’Olivet), te naročito Vronskog (Wronski), pod čijim uticajem piše prvo delo takve vrste: Dogma i ritual visoke Magije. Kao poslednja veza sa prethodnim svetom, napušta ga njegova lepa i mlada žena, nevoljna da ga sledi na novom putu.



Vrlo brzo Levi je stekao profil originalnog mislioca i pisca čija su dela privlačila pažnju veoma heterogenih ambijenata epohe, od Pariza do Londona, od ezoterista do umetnika romantičarskog ili simbolističkog nadahnuća. Svoju samostalnost je izrazio i napuštanjem masonske lože „Velikog Orijenta“, smatrajući da je u pitanju vid moderne sekularizacije, gde su izgubljena znanja originalnih značenja simbola i rituala.
Duhovno preduzeće Levija karakteriše ambicija ujedinjenja različitih tradicija (hrišćanske, kabalističke, jevrejske) pod svetlom uverenja da one potiču iz jedinstvenog korena te da njihovi tekstovi sadrže i „skriveno” značenje. Dakle, u širem smislu, u pitanju je značajna intuicija „Primordijalne Tradicije” koju je tek u XX veku po planetarnom obzorju različitih kultura osvetlio Rene Genon (Rene Guenon) delima poput Velike trijade.

Naročito je zanimljiv Levijev skepticizam kojim je odlučno odbijao sujeverja epohe, poput spiritizma i reinkarnacionizma. Po rečima Genona (Guenon), „opat je suštinski bio antispiritista i nikada nije verovao u reinkarnaciju. Ako se ponekad predstavljao kao reinkarnacija Rablea (Rabelais) — činio je to samo u smislu intelektualne šale.”

Jasno je da su vreme i razvoj neo-metafizičke misli, uz trezor filoloških saznanja, devalvirali mnoge aspekte Levijevog učenja, ali ono ipak ostaje nezaobilazna pojava kulture XIX stoleća, pojava bez koje nije moguće razumeti mnoge njene tokove i plodove. Delo Misterija kabale je najpogodniji rad za upoznavanje modernog čitaoca sa Levijem. To je ujedno najzanimljivije i najprihvatljivije pregnuće Levija. U pitanju su komentari i tumačenja najneprozirnijih objava Jezekije i teologa Jovana iz Apokalipse. Činjenica da su to i najtajanstveniji tekstovi hrišćanstva — predmet milenarnih napora „dešifrovanja” — osvetljava značaj i privlačnost Levijevog pregnuća da pronikne u tajni smisao objava.

(Beograd, 1987)