Jul 20, 2012

Čovek koji je sadio drveće

Dobitnik Oskara za najbolji animirani film 1987. godine.
Jedinstvena priča o altruizmu i istrajnosti.

Pogledajte ovaj film i biće to dobro utrošenih 30 minuta Vašeg života.

Info:
Wikipedia


Da bismo zaista otkrili izuzetne osobine jednog čoveka, moramo imati tu sreću da posmatramo njegovo ponašanje tokom mnogo godina. Ako je ono lišeno svake sebičnosti, ako je njegov motiv neizmerna velikodušnost, ako je apsolutno sigurno da nema ni pomisli o ikakvoj nagradi i da ostavlja vidljiv trag na svetu, onda pred sobom imamo zaista nezaboravnu ličnost...







Pre oko četrdeset godina pošao sam na dug put preko planinskih visova potpuno nepoznatih turistima u toj drevnoj oblasti gde Alpi prodiru prema Provansi.

U vreme kad sam krenuo na svoju dugu šetnju kroz ove napuštene krajeve, sve je bilo gola i bezbojna zemlja oko 1200-1300 metara iznad nivoa mora. osim divlje lavande, tu ništa nije raslo.

Prelazio sam oblast na njenom najširem delu i, nakon tri dana hoda, našao se usred neverovatne pustoši. Ulogorio sam se pored ostataka napuštenog sela. Prethodnog dana ostao sam bez vode i morao sam da je nađem. Iako su bile u ruševinama, ove nagomilane kuće nalik starim osinjacima nametale su misao da ovde nekad mora da je postojao izvor ili bunar. I zaista, bio je tu izvor, ali sad suv. Pet-šest kuća izjedenih vetrom i kišom, bez krovova, i sićušna kapela sa svojim trošnim zvonikom stajalo je kao kuće i kapele u živim selima, ali sav život bio je nestao.

Bio je divan junski dan, sjajan i sunčan, ali preko ove nezaklonjene zemlje, visoko na nebu, vetar je duvao nepodnošljivom žestinom. Urlao je preko kostura kuća kao zver koju su uznemirili dok jede. Morao sam da premestim logor.

Nakon pet sati hoda još nisam našao vodu i ništa mi nije ulivalo nadu ni da ću je naći. Svuda oko mene bila je jednako suša, iste oštre trave. Učinilo mi se da u daljini vidim mali crni obris, uspravan, i pomislio sam da je to deblo usamljenog stabla. Za svaki slučaj, krenuo sam prema njemu. Bio je to pastir. Oko njega na spečenoj zemlji ležalo je tridesetak ovaca.

Dao mi je da se napijem iz njegovog suda od tikve i, malo kasnije, odveo me u svoju pastirsku kućicu u jednom pregibu u dolini. Izvlačio je vodu, odličnu vodu iz veoma dubokog prirodnog izvora iznad koga je bio sagradio primitivni čekrk. Čovek je malo govorio. To je navika onih što žive sami, ali izgledao je siguran u sebe i svojom sigurnošću ulivao je poverenje. To je bilo neočekivano u ovoj pustoši. Nije živeo u kolibi, već u pravoj kući sagrađenoj od kamena, dokaz kako je sopstvenim naporima obnovio ruševinu koju je našao tu kad je došao. Krov mu je bio jak i zdrav. Vetar je po njegovom crepu oponašao zvuk udaranja mora u obalu.
Kuća je bila uredna, posuđe oprano, pod pometen, puška podmazana, na vatri se kuvala čorba. Primetio sam da je sveže obrijan, da su mu sva dugmad čvrsto ušivena, odeća okrpljena s velikom pažnjom koja zakrpu čini nevidljivom. Podelio je svoju čorbu sa mnom i posle toga, kad sam mu ponudio duvankesu, rekao mi je da ne puši. Njegov pas, tih kao i on, bio je ljubazan bez poniznosti.


Od samog početka podrazumevalo se da ću tu provesti noć, najbliže selo bilo je udaljeno više od dan i po. Osim toga, bila mi je savršeno poznata priroda retkih sela tog kraja. Ima ih četiri-pet dosta daleko raštrkanih jedna od drugih po ovim planinskim padinama, među šumarcima belog hrasta, na samim krajevima kolskih puteva. U njima žive drvoseče koje prave ugalj i život im je težak. Porodice, natrpane zajedno u uskim domovima u klimi koja je izuzetno oštra i leti i zimi, ne nalaze izlaza iz neprestanih sukoba. u stalnoj želji za bekstvom nerazumna ambicija dostiže vanredne razmere. Muškarci odvoze kola napunjena ugljem u grad, a onda se vraćaju. Najzdravije ličnosti lome se pod neprestanim teretom posla. Žene su pune gorčine. U svemu je takmičenje, oko cene uglja kao i oko klupe u crkvi. Vrline se bore među sobom, poroci se bore među sobom, i tu je neprestana opšta borba između poroka i vrlina. Povrh svega, jednako duvanje vetra razdražuje živce. Vlada epidemija samoubistava i brojni slučajevi ludila, gotovo uvek ubilačkog.

Pastir je izvadio torbu i hrpu žireva izasuo na sto. Počeo je da pregleda jedan po jedan s velikom pažnjom odvajajući dobre od loših. Ja sam pušio lulu. Ponudio sam se da mu pomognem, ali rekao mi je da je to njegov posao. Zaista, videći s kolikom se pažnjom posvetio ovom poslu, nisam navaljivao. To je bio čitav naš razgovor. Kad je u gomili dobrih imao dosta žireva, izbrojao ih je u pakovanja po deset. Dok je ovo radio, izdvojio je još žireva izbacujući male i one koji su imali čak i najmanju pukotinu, jer ih je pregledao veoma pažljivo. Kad je pred sobom imao stotinu savršenih žireva, stao je i pošli smo na spavanje.

Društvo ovog čoveka donelo mi je osećanje mira. Sledećeg jutra sam ga pitao mogu li da ostanem s njim čitav dan i odmaram se. To mu je bilo sasvim prirodno. Ili, tačnije, odavao je utisak da ništa ne može da ga uznemiri. Ovaj odmor mi nije bio neophodan, ali bio sam radoznao i hteo sam da saznam više o ovom čoveku. Pustio je svoje stado iz tora i odveo ga na pašnjak. Pre odlaska, u kantu vode potopio je vrećicu sa žirevima koje je tako pažljivo odabrao i izbrojao.

Primetio sam da kao štap za hodanje nosi gvozdenu šipku debljine palca dugu oko metar i po. Krenuo sam poput nekog ko je pošao u šetnju, idući uporedo s njim. Pašnjak za ovce ležao je u dnu male doline. Prepustio ih je brizi svog psa i krenuo da se penje ka mestu gde sam stajao. Uplašio sam se da će me prekoreti zbog nametljivosti, ali ništa od toga: krenuo je tuda i pozvao me je da, ako nemam ništa bolje da radim, pođem s njim. Nastavio je još dvesta metara uzbrdo.

Stigavši na mesto na koje se uputio, počeo je gvozdenim štapom da udara po zemlji. Tako je napravio rupu u koju je smestio jedan žir, nakon čega je opet pokrio rupu. Sadio je hrastove. Pitao sam ga da li mu zemlja pripada. Rekao je da ne. Da li zna čija je zemlja? Nije znao. Mislio je da je opštinska ili, možda, pripada nekome kome nije stalo do nje. Njemu samom nije bilo važno ko je vlasnik. Sadio je svojih stotinu hrastova veoma pažljivo.

Nakon podnevnog obeda, nastavio je sa sadnjom. Mora da sam bio prilično uporan u ispitivanju, jer mi je odgovarao. Već tri godine sadio je drveće u ovoj divljini. Posadio je sto hiljada. Od tih sto hiljada, dvadeset hiljada je izniklo. Izračunao je da je zbog glodara i nepredviđenih zamisli proviđenja izgubio još polovinu. Tako je ostalo deset hiljada hrastova koji će porasti na ovom mestu gde pre nije bilo ničega.

U tom trenutku počeo sam da razmišljam koliko može da mu bude godina. Bio je sasvim sigurno stariji od pedeset. Pedeset pet, rekao mi je. Zvao se Elzear Bufije. Imao je nekad farmu u dolini, gde je proveo veći deo života. Izgubio je sina jedinca, a onda i ženu. Povukao se u ovu osamu, gde je našao zadovoljstvo u sporom životu, sa svojim stadom ovaca i psom. Zaključio je da ova zemlja umire od potrebe za drvećem. Dodao je da je, pošto nije imao važnijeg posla, odlučio da popravi tu situaciju.

Kako sam u to vreme, uprkos svojoj mladosti, vodio usamljenički život, umeo sam da budem pažljiv prema usamljenim dušama. Ipak, pogrešio sam. Sama moja mladost me je navela da posmatram budućnost kroz sebe samog i nekakvo traganje za srećom. Rekao sam mu da će za trideset godina ovih deset hiljada stabala biti veličanstveni. Odgovorio je vrlo jednostavno da će, ako ga Bog održi u životu, za trideset godina zasaditi još toliko drveća da će tih deset hiljada biti kao kap vode u okeanu.

Takođe je počeo da proučava gajenje bukava i pored kuće je imao rasadnik koji je napravio od proklijalih bukovih žireva. Njegove male sadnice, koje je ogradom štitio od ovaca, divno su rasle. Bukve je mislio da zasadi u dnu dolina gde, rekao mi je, vlaga leži samo nekoliko metara ispod površine tla.
Idućeg dana smo se rastali.


Sledeće godine, 1914, izbio je rat u kome sam učestvovao pet godina. Pešadinac teško da je imao vremena da razmišlja o drveću. Iskreno, čitava stvar nije ostavila dubok utisak na mene, shvatio sam to kao hobi, kao sakupljanje maraka i zaboravio na to.

Kad sam ostavio rat za sobom, imao sam malu sumu od demobilizacije i ogromnu želju da udahnem malo svežeg vazduha. Bez ikakvog drugog cilja osim toga, opet sam krenuo putem kroz goleti.

Priroda se nije izmenila. Ipak, iza napuštenog sela ugledao sam u daljini nekakvu sivu izmaglicu koja je kao tepih pokrivala planinske vrhove. Od juče sam ponovo počeo da mislim na pastira koji je sadio drveće. Deset hiljada hrastova, pomislio sam, zaista zauzimaju priličan prostor. za tih pet godina video sam previše ljudi kako umiru a da s lakoćom ne pomislim da je Elzear Bufije umro, naročito zato što čovek kad ima dvadeset godina ljude od pedeset smatra starcima kojima nije ništa ostalo osim da umru. Nije umro. Zapravo, bio je izuzetno živahan. Promenio je posao. Sada je imao samo četiri ovce, ali, umesto njih, stotinu košnica. Otarasio se ovaca jer su mu ugrožavale drveće. Jer, rekao mi je (a i sam sam se u to uverio) da ga rat uopšte nije uznemirio. Nastavio je da sadi bez prestanka.

Hrastovi iz 1910. godine imali su tada deset godina i bili su viši od obojice. Bio je to upečatljiv prizor. Bio sam doslovno bez reči, a kako on nije govorio, proveli smo čitav dan hodajući u tišini kroz njegovu šumu. Sastojala se iz tri dela, jedanaest kilometara dužine i, na najširem delu, tri kilometra širine. Kad sam pomislio da je sve ovo došlo iz ruku i duše ovog jednog čoveka - bez pomoći tehnike - uvideo sam da ljudi mogu da budu jednako uspešni kao Bog u stvarima koje nisu uništavanje.


Sledio je svoju ideju, bukve koje su mi sezale do ramena i pružale se sve dok je oko moglo da dosegne bile su svedok tome. Hrastovi su sada bili jaki i debeli i prošlo je vreme kad su zavisili od milosti glodara. Što se zamisli proviđenja tiče, da bi se uništilo delo koje je stvoreno, sad bi bio potreban ciklon. Pokazao mi je divne skupine bukava od pre pet godina, to jest iz 1915, kad sam se borio na Verdenu. Zasadio ih je u dnu dolina, gde je verovao, i bio u pravu, da ima vode blizu površine. Bile su nežne kao mlade devojke i veoma čvrste.
Izgledalo je da stvaranje dolazi kao lančana reakcija. On nije brinuo o tome, sledio je uporno svoj zadatak u svoj njegovoj jednostavnosti, ali idući dole ka selu ugledao sam vodu kako juri u izvorima koji su, u mom živom sećanju, oduvek bili suvi. Bilo je ovo najupečatljivije oživljavanje koje mi je pokazao. U ovim izvorima je, u drevna vremena, žuborila voda. Neka od tih sumornih sela koje sam ranije pomenuo sagrađena su na mestima drevnih galsko-rimskih naselja, čiji su tragovi još ostali. i arheolozi, koji su tu istraživali, našli su ribarske udice na mestima na kojima su u dvadesetom veku bile potrebne cisterne da bi ljudi imali malu zalihu vode.

Vetar je, rasprostirući seme, takođe radio svoje. Kako se voda ponovo pojavila, tako su se pojavile i vrbe, rogoz, livade, vrtovi, cveće i izvesna svrha življenja. Ali, preobražaj se desio tako postepeno da je postao razumljiv i nije izazvao iznenađenje. Lovci koji su se peli u brda u potrazi za zečevima i divljim svinjama primetili su širenje malog drveća, ali su to pripisali prirodnom inatu zemlje. Zato se niko nije mešao u delo ovog čoveka. Da su ga otkrili, pokušali bi da ga ometu. Ali, nikad nisu posumnjali u njega. Ko bi među seljacima ili upravnicima ikada posumnjao da bi neko mogao da pokaže takvu upornost u sprovođenju ovog veličanstvenog čina velikodušnosti?


Od 1920. godine nikad nisam pustio da prođe godina, a da ne posetim Elzeara Bufijea. Nikad ga nisam video da se koleba ili sumnja, mada sam Bog zna kad je On sam upleo prste! Nisam ništa rekao o njegovim razočarenjima, ali lako možete da zamislite da je za takvo dostignuće bilo neophodno savladati zlu kob, da je za pobedu takve strasti bilo potrebno boriti se s očajanjem. Jedne godine zasadio je deset hiljada javorova. Svi su uveli. Sledeće godine odustao je od javorova i vratio se bukvama koje su napredovale bolje i od hrastova.

Da bi se dobila prava predstava o ovoj izuzetnoj ličnosti, ne treba zaboraviti da je radio u potpunoj samoći, tako potpunoj da je pred kraj života izgubio naviku da govori. Ili, možda, jednostavno nije video potrebu za tim.

Godine 1933. posetio ga je zapanjeni šumar koji mu je zabranio da pali vatru na otvorenom prostoru, da se ne bi ugrozila prirodna šuma. Bilo je to prvi put, rekao mu je ovaj naivni čovek, da je primećeno da šuma izraste potpuno sama. U to vreme razmišljao je o sadnji bukava na mestu koje je bilo dvanaest kilometara udaljeno od njegove kuće. Da bi izbegao dolaske i odlaske - jer je tada imao sedamdeset pet godina - nameravao je da sagradi kamenu kućicu na mestu gde bude sadio. To je učinio sledeće godine.

Prava delegacija došla je 1935. godine da pregleda ovu „prirodnu šumu”. Tu je bila jedna važna ličnost iz „Voda i šuma”, poslanik i tehničari. Izgovorene su mnoge nepotrebne reči. Odlučeno je da se nešto učini ali, srećom, ništa nije učinjeno, osim jedne zaista korisne stvari: stavljanje šume pod zaštitu države i zabrane da bilo ko tu seče drveće i pravi ugalj. Jer, bilo je nemoguće odoleti lepoti mladog drveća u punom sjaju, ono je začaralo i samog poslanika.

Imao sam prijatelja među glavnim šumarima koji su bili u delegaciji. Razjasnio sam mu tajnu. Jednog dana sledeće sedmice zajedno smo otišli da potražimo Elzeara Bufijea. Našli smo ga kako vredno radi dvadesetak kilometara od mesta gde je obavljena inspekcija.

Ovaj glavni šumar nije slučajno bio moj prijatelj. Razumeo je vrednost stvari. Umeo je da ćuti. Ponudio sam im jaja koja sam kao poklon doneo sa sobom. Podelili smo užinu na tri dela, a onda proveli nekoliko sati u nemom uživanju u pejzažu.

Kad smo došli, padina je bila pokrivena drvećem visokim šest-sedam metara. Sećao sam se kako je mesto izgledalo 1913: pustinja... Miran i ravnomeran rad, živ planinski vazduh, njegova štedljivost i, iznad svega, vedrina njegove duše dali su starcu odlično zdravlje. Bio je to božiji atleta. Pitao sam se koliko još hektara treba da pokrije drvećem.

Pre odlaska, moj prijatelj dao je samo kratak predlog o nekim vrstama drveća za koje je zemljište izgledalo pogodno. Nije bio nametljiv. „Iz jako dobrog razloga”, rekao mi je kasnije, „ovaj čovek zna mnogo više o ovome nego ja.” Posle još jednog sata hoda, noseći ovu misao sa sobom, dodao je: „On zna mnogo više o ovome od ikoga - i našao je savršen način da bude srećan!”

Zahvaljujući naporima ovog glavnog šumara, šuma je zaštićena a s njom i sreća ovog čoveka. Postavio je tri šumara za njihovu zaštitu i tako ih isprepadao da su ostali ravnodušni prema svim bokalima vina koje su mogle da ponude drvoseče da bi ih podmitile.

Šuma nije bila ni u kakvoj velikoj opasnosti osim u ratu 1939. godine. Tada su automobili išli na alkohol koji se pravio od drveta, a njega nikad nije bilo dovoljno. Počeli su da seku neke od hrastova iz 1910. godine, ali drveće je stajalo tako daleko od bilo kakve železnice da se taj poduhvat s finansijske tačke gledišta pokazao loš i uskoro je napušten. Pastir nikad nije saznao za to. Bio je trideset kilometara daleko, mirno nastavljajući svoj zadatak, neometen ratom iz 1939. kao što nije bio ni onim iz 1914. godine.

Elzeara Bufijea poslednji put sam video u junu 1945. Imao je tada osamdeset sedam godina. Još jednom sam krenuo svojom stazom kroz divljinu da bih otkrio da, uprkos ruševinama u kojima je rat ostavio čitavu zemlju, između doline reke Durans i planine sad vozi autobus. Ovom prilično brzom prevoznom sredstvu pripisao sam činjenicu što nisam prepoznao orijentire koje sam znao iz svojih ranijih poseta. Izgledalo je takođe da me put vodi kroz sasvim nove predele. Morao sam da pitam za ime sela da bih se uverio da zaista prolazim kroz isti kraj koji je nekad bio tako uništen i pust. Autobus me je ostavio u Vergonu. ovo seoce od desetak kuća 1913. godine imalo je tri stanovnika. Bili su divljaci, mrzeli su se i za život su zarađivali postavljajući zamke za divljač: fizički i moralno, nisu bili mnogo napredniji od praistorijskih ljudi. Koprive su proždirale napuštene kuće koje su ih okruživale. Živeli su bez nade, mogli su samo da čekaju smrt: situacija koja teško da nekoga može da dovede do vrline.


Sve se to promenilo, čak i sam vazduh. Na mestu suvih, grubih naleta vetra koji su me davno dočekali, sad mi je šaputao nežni povetarac noseći slatke mirise. Iz visina je dolazio zvuk nalik na tekuću vodu: bio je to zvuk vetra u drveću. I najneverovatnije od svega, čuo sam zvuk prave vode koja se uliva u bazen. Video sam da su sagradili česmu, da je puna vode i, što me je najviše uzbudilo, da su pored nje posadili lipu koja je imala bar četiri godine: već je bila odebljala, neosporni simbol uskrsnuća.


Dalje, Vergon je pokazivao znake rada za koji je neophodna nada: znači, mora da se i nada vratila. Raščistili su ruševine, srušili popucale zidove i ponovo podigli pet kuća. Seoce je sada brojalo dvadeset osam stanovnika uključujući četiri mlada bračna para. Nove kuće, sveže omalterisane, bile su okružene vrtovima u kojima je, pomešano ali ipak pažljivo zasađeno, raslo povrće i cveće, kupus i grmlje ruža, luk i zevalice, celer i sase. Bilo je to sada selo gde bi čovek poželeo da živi.

Od tog mesta nastavio sam peške. Rat koji je upravo bio završen nije dozvolio puno cvetanje života, ali Lazar je bio van grobnice. Na nižim obroncima planine video sam njivice ječma i raži, u dubinama uzanih dolina livade su dobile zelenu boju.
Bilo je potrebno samo osam godina od tada da čitav kraj zasja od zdravlja i napretka. Na mestu ruševina koje sam video 1913. godine, sad su lepe farme, čisto omalterisane, svedočeći o srećnom i udobnom životu. Stari izvori, napunjeni od kiša i snegova koje čuva šuma, opet teku. Njihove vode sad su kanalisane. Pored svake farme, među šumarcima javorova, česme se izlivaju na tepihe sveže metvice.

Malo-pomalo, sela su ponovo izgrađena. Ljudi iz dolina, gde je zemljište skupo, doselili su se ovde donoseći mladost, pokret, duh pustolovine. Po putevima srećete srdačne muškarce i žene, dečake i devojčice koji razumeju smeh i koji su povratili ukus za tradicionalne seoske festivale. Računajući i ranije stanovnike kraja, koji sada ne mogu da se prepoznaju zbog života u izobilju, i novopridošle, više od deset hiljada ljudi svoju sreću duguje Elzearu Bufijeu.

Kada pomislim da je jedan čovek, oslanjajući se samo na svoje sopstvene fizičke i moralne snage, uspeo da jednu pustinju pretvori u ovu zemlju Kane, uveren sam da se, uprkos svemu, treba diviti ljudskosti. Ali, kad uzmem u obzir istrajnost, veličinu duše i nesebičnu posvećenost potrebnu da bi došlo do ovog preobražaja, ispunjava me neizmerno poštovanje za ovog starog, neukog seljaka koji je umeo da izvrši delo dostojno Boga.

Elzear Bufije umro je mirno 1947. godine, u domu za stare u Banonu.