Feb 5, 2014

Ko vlada Crni ili Rimski papa?

autor:
Jelena Ponomarjova
Đavo se skriva u detaljima – ne u onome što govori novi pontifikat, nego u onom strateškom zadatku radi čijeg je izvršenja i postavljen.

Na fonu stalnih, složenih i mnogobrojnih geopolitičkih bitaka (sirijska i iranska kriza, energetski i informativni ratovi, „balkanizacija“ Ukrajine) figura novog pape Franje I, izabranog 13. marta 2013. godine, na prvi pogled ne zaslužuje naročitu pažnju. Ali, u stvari, izbor pape je značajan događaj u svetskoj borbi.

I nije stvar samo u ulozi i značaju te institucije za milione katolika, koliko u samoj figuri nekadašnjeg argentinskog kardinala Horhe Maria Bergolja i snaga koje stoje iza njega. Odmah treba naglasiti da je izbor pape Franciska Prvog bio rezultat duge i teške borbe za uticaj u Vatikanu i u vezi s tim za kontrolu nad finansijskim tokovima ove institucije. Nije suvišno napomenuti da je Bergoljo, iako nije bio među favoritima konklave 2013. godine, na izborima 2005. godine bio drugi poslije Jozefa Racingera, koji je tada postao Benedikt XVI. Još jedna formalna potvrda toga da je pitanje novog pape riješeno unaprijed jeste i to da je rad konklave bio rekordno kratak – svega dva dana.

Putna karta značajnih promena

U uslovima zaoštravanja borbe za vlast, informacije i resurse, koja u nekim slučajevima prelazi u oružane konflikte i ratove (Egipat, Libija, Sirija) ili se dešava u obliku laganog procesa priznavanja novih narko-terorističkih tvorevina (Kosovo) uloga i značaj takve globalne institucije kao što je Vatikan višestruko se pojačava. Zaustaviću se samo na nekim činjenicama u vezi sa novim papom, činjenicama koje primoravaju da se izvede zaključak o budućim transformacijama. Dakle, prva činjenica: poreklo.

Horhe Mario Bergoljo rodio se 17. decembra 1936. godine u Buenos Ajresu (Argentina, u porodici italijanskih emigranata). Posle učenja u gradskoj bogosloviji Vila Devoto 11. marta 1958. godine stupio je u jezuitski monaški red i kao iskušenik izučavao humanitarne nauke u Čileu. Zatim je pohađao koledž Svetog Josifa u Buenos Ajresu, gde je diplomirao filosofiju. Rukopoložen je 13. decembra 1969. godine. Od 1973. do 1979. godine bio je provincijal argentinske provincije jezuitskog reda. Od 1980. do 1986. godine je rektor Bogoslovije Svetog Josifa. Za biskupa je imenovan 20. maja 1992. godine, a šest godina kasnije za nadbiskupa Buenos Ajresa. Papa Jovan Pavle Drugi imenovao je Bergolja za kardinala 21. februara 2001. godine. Bergoljo je i član Kongregacije za bogosluženje i sakramente, Kongregacije institucija posvećenih životu i društvima apostolskog života, Komisije za Latinsku Ameriku i Papskog saveta za pitanje porodice.

Dakle, u figuri novog pape povezale (ujedinile) su se Evropa, tačnije Italija po poreklu) Nemačka (po postojećim vezama novog pape sa doseljenicima iz te zemlje) i Latinska Amerika. Na prvi pogled izbor Latinoamerikanca, ali koji ima italijanske korene, svedoči o tome da u uslovima znatnog pada značaja katolicizma u Evropi značaj latinoameričkog katoličanstva dobija snagu. Danas 42 odsto onih koji ispovedaju katolicizam živi u Latinskoj Americi, a samo četvrtina katolika živi u Evropi.



Ipak ne treba zaboraviti da se proces potiskivanja hrišćanskih vrednosti dešava svuda, pa i na latinoameričkom kontinentu. Na tom planu značajna je Argentina, u kojoj je proglašena potpuna sloboda veroispovesti. Od 2010. godine u Argentini su ozakonjeni istopolni brakovi (u Meksiku i Brazilu homoseksualizam je legalizovan samo u nekim državama). Sve u svemu, kako ocenjuju sveštenici dobro upoznati sa situacijom, Vatikan danas nije autoritet za katolike u Latinskoj Americi, a među latinoameričkom omladinom Rimokatolička crkva danas ne uživa nikakvo poverenje. Teško da je novi papa sposoban „ozdraviti” katoličanstvo, ali treba provesti potpunu institucijalnu reformu.

U vezi s tim, 26. novembra 2013. godine objavljen je prvi apostolski poziv (apel) Radost Jevanđelja, koji treba da postane „putna karta” značajnih promena, među kojima će glavna biti reforma Rimske kurije – vlade Vatikana. Videćemo do čega će dovesti te reforme.

Nemačka i jezuitska veza

Vratimo se ličnosti pape. Fracisko Prvi govori samo dva jezika, a to su italijanski i nemački (?). Rodivši se i proživevši 76 godina u Argentini, papa koga predstavljaju „narodnim” ne govori španski. Po svoj prilici, u porodici je govorio italijanski, a pohađao je nemačku školu. Kako je poznato, posle Drugog svetskog rata upravo Argentina je prihvatila najveći broj doseljenika iz nacističke Nemačke, koji su naročito osnivali veliki broj škola u kojima su nastava i vaspitanje bili na nemačkom jeziku. Na ovaj ili onaj način, to je veoma važan detalj koji, govori o postojanju ozbiljnih veza između Vatikana i nemačkih mrežnih struktura. Nije suvišno u vezi s tim napomenuti da je njegov prethodnik Benedikt XVI bio prvi papa nemačkog porekla za posljednjih hiljadu godina.

Druga činjenica koja zaslužuje posebnu pažnju i ukazuje na to da je novi papa pozvan da rešava posebne zadatke, vezana je za njegovu pripadnost redu jezuita. Prvi put poglavar Vatikana je postao član reda jezuita – najmoćnije, aktivne i dobro strukturisane katoličke organizacije koja igra veoma važnu ulogu u formiranju i prereformiranju spoznaje elitnih grupa, grupa koje su sposobne da upravljaju procesima na regionalnom i globalnom nivou. Red jezuita osnovan je 1534. godine na samom vrhuncu Reformacije, faktički, za spas papske vlasti. Red se ističe po tome što je trima običnim monaškim zavetima dodao zavet bezuslovne poslušnosti i vernog služenja papi. Red odlikuje i surova poluvojna disciplina, izoštreni sistem upravljanja i bezuslovno potčinjavanje pretpostavljenima. Nije slučajno da generalnog starješinu zovu Generalom ili „Crnim papom”.

I još jedno tačno određenje – misija reda uvek se sastojala ne samo u kontroli Svete stolice i odluka pape nego i u ulaženju kako u organizacije drugih religioznih konfesija, tako i u državne strukture raznih zemalja sveta. Pritom, po svoj prilici, glavna razlika između jezuita i ostalih redovničkih struktura jeste u tome da oni neprimetno preuređuju katoličko učenje u skladu sa zahtevima vremena i realizacijom krajnjeg cilja forimiranja jedinstvene svetske religije.

Svoje delovanje red je koncentrisao u početku u tri pravca, koji već u toku nekoliko vekova određuju njegov uticaj u svetu: obučavanje, misionarsko delovanje i ispovedanje. Jezuiti su bili čuveni, a i danas su, kao učitelji, misionari i duhovnici. Istupaju istovremeno u svojstvu agenata Vatikana i specijalnih službi. Izgradili su jedinstven metod kulturne adaptacije i mimikrije, metod koji im omogućuje da proniknu u organizacije bilo koje religiozne konfesije i da se prilagode bilo kojim socijalno-političkim uslovima.


Papa Franjo i Benedikt


Rad sa Pravoslavljem

Upravo su jezuiti razradili najprilagodljivije metode rada sa pravoslavljem. Na tom području radio je poznati francuski jezuita Mihail d’ Erbinji, predsednik Komisije Pro Russia. Komisija je osnovana 1925. godine pri Kongregaciji za Istočnu crkvu s ciljem pripreme kadrova sveštenika za sovjetsku Rusiju. Poseban značaj se pridavao kriptokatolicizmu. Planirano je da se za patrijarha u Rusiji postavi episkop koji je tajno prešao na katoličanstvo i dao zakletvu papi. Kriptokatolicizam je povoljan zato što ne zahtijeva raskid sa Pravoslavnom crkvom. Sveštenik nastavlja da služi u pravoslavnom hramu tiho šireći među prisutnima simpatije prema Svetoj stolici i katoličkom učenju.

Kulturno-duhovna mimikrija poslužila je kao osnova „poznatog” jezuitskog morala, koji dozvoljava da se proizvoljno tumače osnovi religiozno-duhovnih zahteva – priključiti se pogledima i naravima ljudi u svako vreme i na svakom mestu, opravdati nemoralne postupke. Upravo u sistemu „moralne teologije” jezuita vaspitana su cela pokoljenja vladajućih grupa „dvojnih standarda” koji su postali ključni princip zapadne diplomatije. Osim toga, jezuitima se dozvoljava da vode svetovni način života i da ne prikazuju pripadnost redu, da koriste mnoge privilegije i da su odgovorni samo rukovodstvu reda. Tako oni lako prodiru u masonske i druge okultne strukture, a takođe i u političke i državne strukture.

Ipak, vodeća oblast delovanja jezuita, koji se s pravom smatraju intelektualnom elitom Vatikana, bila je i ostaje obrazovanje. Danas jezuiti izdaju više od 1.100 časopisa i nalaze se na čelu 195 univerziteta u svetu. Koncepcija značenja meke sile dozvoljava jezuitima da postave svoje ljude na ključne dužnosti u državnim strukturama Evrope i SAD. Tako su jezuitske privatne fakultete završile takve značajne figure svetske politike kao što su bivši direktor CIA Vilijem Kejsi (Fordhemski univerzitet), Robert Gejts (Džordžtaunski univerzitet), Leon Edvard Paneta (Univerzitet Svete Klare). Fordhemski univerzitet završio je i novi direktor CIA Džon Oven Brenan.

Što se pak tiče novog pape on, pre svega, privlači pažnju na sebe u vezi sa opredeljenjem jezuita za apsolutno poslušanje, bezuslovno poslušanje koje mora slediti svaki član reda. Osnivač reda, Ignacio de Lojola, u svojim Duhovnim vežbama je poučavao: „Potčinjeni mora gledati na nadređenog kao na samog Hrista, on mora da se povinuje nadređenom kao telo koje se može okretati u svim pravcima, kao prut koji se savija pri svakom pokretu, kao kugla od voska koja može menjati oblik i razvlačiti se u svim pravcima”. Poznato je da je ta jezuitska metodologija potpunog potčinjavanja ličnosti izazvala najveće interesovanje kod rukovodilaca nacističke Nemačke. Upravo po principima jezuitskog reda gradio je organizaciju SS Hajnrih Himler, o kome Hitler nije slučajno govorio: „Ja vidim u njemu našeg Ignacija Lojolu”.


Crni i Rimski papa



U vezi s tim, prvi telefonski poziv novi papa je uputio upravo poglavaru reda jezuita Adolfou Nikolasu (na slici levo). Uz to, telefonirao mu je lično, mimo sekretara, a u štampi su to preneli kao svedočenje o skromnosti Franciska Prvog, koji je odlučio da uvede u svakodnevni život jednostavnu neformalnu komunikaciju.

Ovaj slučaj osvetlio je čvrstu hijerarhiju reda. Stvar je u tome da se, s jedne strane, General reda ili „Crni papa” potčinjava direktno pontifikatu. S druge strane, postavši papa, Bergoljo je ostao član reda, i po zakonu reda, mora se, kao i pre, potčinjavati svom Generalu. Nastala je dvosmislena situacija. Očigledno je da je samostalnost novog pape veoma relativna. U isto vrijeme, u njegovom liku desilo se spajanje vlasti reda i vlasti crkve. Nehotice se postavlja pitanje: ko će upravljati – „Crni papa” ili rimski papa?

Tajni zadatak

Treća činjenica govori o budućim promenama svetske politike i u vezi sa uspostavljanjem tzv. „siromašne crkve”. U situaciji porasta svetske krize, kada siromašni postaju siromašniji, a bogati bogatiji, pojava pape koji se odriče skupe limuzine i koji ne živi u skupim apartmanima, nego u skromnom dvosobnom stanu – došla je kao naručena. Već u svojoj prvoj propovedi Francisko Prvi je govorio o smernosti, trpeljivosti i oprostu. Kako je već ocenjeno, osnovno delovanje jezuita je uvek bio prevrtljiv moral, moral koji privikava vernike da krše zakon a da ne posumnjaju u to jer je kršenje dato pod vidom poštovanja moralnog zakona u suštini. Zato je glavno – đavo se skriva u detaljima – ne u onome što govori novi pontifikat, nego u onom strateškom zadatku radi čijeg je izvršenja i postavljen. A taj zadatak je – osigurati učvršćenje vlasti transnacionalne klase vlasnika. Stoga je upravo potrebna iluzija uspostavljanja pravedne crkve, iluzija spasitelja siromašnih. Zato papino određenje za stvaranje „siromašne crkve” treba razmatrati kao metodu manipulacije svešću siromašnih, dok će bogati prisvajati nacionalna bogatstva katoličkih zemalja – u prvom redu Latinske Amerike. Četvrta činjenica su snage i interesi koji su stajali iza „dobrovoljne” abdikacije Benedikta XVI. Stvar je u tome da se abdikacija desila posle besprimerenog pritiska na Benedikta XVI od strane nadnacionalnih finansijskih struktura, koje su smislile radikalnu perestrojku Vatikana. Problemi koji su postojali kako unutar crkve tako i oko nje povezani su sa nesposobnošću protivljenja dehristijanizaciji zapadnog društva – procesu koji nosi gubitak kontrole nad stotinama miliona ljudi – što je sa svoje strane određeno ozbiljnom krizom same institucije papske vlasti. Svetski mediji preneli su abdikaciju pape kao banalnu ostavku, dok je to za Vatikan i čitav katolički svet poseban događaj. Ublažavanje slučaja abdikacije je još jedna potvrda naporne borbe oko Svete stolice. U toj borbi mogu se izdvojiti minimalno dva osnovna tabora.

Predstavnici prvog tabora istupaju u korist pretvaranja Rimokatoličke crkve u megafon Novog svetskog poretka, kojim se lako upravlja. Predstavnici drugog tabora nastoje da za Svetu stolicu sačuvaju izuzetan karakter sakralne vlasti – vlasti koju nema nijedna država.

Afera Vatiliks

Vlast u Vatikanu kao apsolutnoj teokratskoj monarhiji zasniva se na figuri pape, ličnosti koja objedinjuje u svom liku i rimskog biskupa i svetovnog monarha, i suverena grada – države. Tako je formalno veoma složeno ograničiti papski suverenitet. Zato ono što se dešava danas u Rimokatoličkoj crkvi i oko nje treba posmatrati kroz prizmu borbe za vlast i suverenitet pošto je u savremenom svetu suverenitet direktno vezan sa finansijama, onda je najvažniji cilj transformacija Vatikanske banke, tačnije, premeštanje finansija pod totalnu kontrolu svetskog bankarskog sistema. Napomenuću da je Vatikanska banka ili Institut religioznih poslova (IRP) osnovao 27. juna 1942. godine papa Pije XIII za ubiranje plate i upravljanje resursima koji su pripadali verskim agencijama. Shodno zakonu, institut daje mogućnost korporacijama, stvorenim za religiozne ciljeve, da investiraju sredstva privlačna za njihove uloge, poverljivo i bez uplate poreza. Osim toga, podaci o delovanju i finansijskom položaju IRP praktično se ne objavljuju. Važno je znati da je IRP, kao prvo, najzatvorenija i najnedodirljivija struktura Svete stolice. Ova „čarobna banka” se ne potčinjava nijednom običnom finansijskom zakonu. Njene saradnike ne mogu saslušavati pravosudni organi ni poreske ustanove. U ovoj unikatnoj banci ne govore apsolutno ništa o klijentima ni o njihovim računima, podaci se ne obrađuju elektronski i ni u kakvim situacijama banka ne objavljuje izveštaje. Drugo, ova struktura nije službena ustanova države Vatikan, nego papina banka. U određenom smislu papa je jedini akcionar banke i potpuno je kontroliše pomoću komisije od pet kardinala. Upravo zato posljednjih godina na Benedikta XVI vršen je uticaj bez presedana, pritisak čiji je početak bio unapred određen publikacijama u raskrinkavajućoj knjizi Đanluiđi Nucija OOO Vatikan ((Vaticanos s.p.a), koja je razotkrila tajne šeme transfera sumnjivog novca od strane Vatikanske banke. Potom je u odnosu na Vatikansku banku prvi put primenjena tako stroga mera kao što je zaplena dela novčanih sredstava, a protiv direktora Etore Goti Tedeska je pokrenut krivični postupak. Bez obzira na korake koje je preduzeo Vatikan za uspostavljanje „finansijske jasnosti”, u maju 2012. godine izlazi još jedno raskrinkavajuće istraživanje, skandal koji je posle počeo osvetljavati ranjivost pape pred spoljnim silama. Ipak, koje su to sile, potpuno tačno niko ne može da kaže. Mada postoje verzije da po tom pitanju stoje interesi Rotšilda i Rokfelera, koji su 30. maja 2012. godine potpisali ugovor o ujedinjenju dela svojih aktiva. Osim toga, iza skandala „Vatiliks”, koji je počeo isto tada – u maju 2012. godine – stajao je rukovodilac (do avgusta 2012.) Biroa za informisanje i rešavanje slučajeva (Office of Information and Regulatory Affairs) u Beloj kući Kas Sanstajn, koji se smatra glavnim savetnikom predsednika Obame. „Vatiliks” se odvijao po modelu projekta „Vikiliks”, u čijoj je realizaciji Sanstajn odigrao veoma važnu ulogu.




Samom skandalu prethodile su odgovarajuće akcije. Prvo, rokfelerski finasijski holding J. P. Morgan u Milanu zatvara račun IRP pod izgovorom nepostojanja potrebne informacije, zatim Stejt department SAD prvi put uključuje Vatikan u spisak zemalja osetljivih na pranje novca. U okviru čitave te kampanje iskoristili su i gej-skandal u Vatikanu, kada su SMI raširila informaciju o tajnom izvještaju pape o netradicionalnoj seksualnoj orijentaciji predstavništva najvišeg katoličkog rukovodstva. Ipak o „moralnom karakteru” „svetih otaca” pontifikat je bio dobro informisan i teško bi bilo iznenaditi Benedikta XVI moralnim karakterom najvišeg klera. Ipak, bilo je potrebno podići buku u svetskim SMI upravo u tom momentu. Upravo tada informativni rat protiv Vatikana dobio je sveobuhvatni karakter i pratio je jedini cilj – dokazati nesposobnost rukovodstva Svete stolice i ubediti pastvu u neophodnost kardinalnih promena u samoj crkvi.

Jedan od razloga takvog udara na IRP niz eksperata vidi u podršci Vatikana incijativi BRIKS za reorganizaciju svetskog finansijskog sistema, podršci koja bi dozvolila tom bloku da stvori sopstveni sistem računa.

Da li je bilo tako ili ne, uglavnom u januaru 2013. godine počeo je završni stadijum borbe za finansije Vatikana. Prvog januara 2013. godine IRP je zaustavio obradu svih operacija po bankarskim karticama i svih elektronskih plaćanja na teritoriji Vatikana. Posle toga u akciju su bili uključeni vodeći stručnjaci za pregovore – vitezovi Malteškog reda. I još jedan važan detalj: 9. februara 2013. godine u Crkvi Svetog Petra u Vatikanu otvorene su svečanosti u čast 900-godišnjice Malteškog reda. Stiglo je više od hiljadu vitezova i ledi da bi dobili blagoslov Benedikta XVI. S njima je papa proveo nekoliko časova, a već 11. februara je objavio abdikaciju.

Bitka za uticaj, vlast, resurse

Može se pretpostaviti da je ostavka Benedikta XVI povezana sa nemogućnošću da nastavi da okoliša. Vrdati je već postajalo opasno. Dovoljno je setiti se Ivana Pavla Prvog, koji je pristupio reformi finansijskih struktura i umro 33 dana od početka pontifikata. Usput, dan posle objave o ostavci, na teritoriji Vatikana obnovljene su operacije bankarskih kartica.

predsednik-vatikanske-banke-slika-217687Treba reći da je 15. februara (upravo na rođendan Malteškog reda) Benedikt XVI doneo posljednju krupnu odluku: za novog direktora IRP imenovan je pripadnik Malteškog reda, njen pravnik i finasijer Ernest fon Frajberg, stručnjak za slivanje i apsorbovanje finansijskog biznisa.

Imajući u vidu značaj i ulogu Malteškog reda, postavljanje Frajberga na čelo IRP može se posmatrati kao priprema tla za prevođenje finansijskog sistema Vatikana pod direktnu kontrolu svetskih finansijskih grupa. Zanimljivo je da se Benedikt XVI nikada nije susreo sa novim direktorom, a samu njegovu kandidaturu predložila je poznata međunarodna agencija za izbor top-menadžera Spenser i Stjuart(Spenser & Stuart), koju zovu „lovci na glave”.

Na taj način navođenje nabrojanih „osobenosti” vezanih za ličnost novog pape, a takođe i sa situacijom unutar i oko Vatikana, svedoči o budućim ozbiljnim promenama u svetskom sistemu. Pri tome, jedan od glavnih vektora tih promena postaje – Latinska Amerika. Takva tvrdnja zasnovana je ne samo na činjenicama navedenim u ovom članku nego i na istorijskoj analogiji. Napomenuću da je 16. oktobra 1978. godine pod imenom Jovan Pavle Drugi došao Poljak Karol Jozef Vojtila. On je postao prvi rimski papa neitalijanskog porekla za posljednjih 455 godina i jedan od najmlađih pontifikata, a bio je i prvi u istoriji papa slovenskog porekla. Posle njegovog izbora, događaji u Poljskoj i u čitavom socijalističkom lageru razvijali su se silovito. Pritom, upravo je papa za mnoge Poljake (i ne samo za njih) postao ideolog i simbol borbe s političkim režimom. Ali stvar nije samo u simbolici, koliko u organizaciji konkretnog delovanja. Tako je Solidarnost, sindikalna organizacija stvorena 1980. godine, dobijala praktično svu pomoć preko Rimokatoličke crkve. Kao rezultat, u leto 1989. godine u socijalističkoj Poljskoj formirana je prva nekomunistička vlada, a u decembru 1990. godine za predsjednika Poljske izabran je lider Solidarnosti Leh Valensa. Narodna Republika Poljska prestala je da postoji.

Naravno, u jednom članku ne mogu se opisati svi faktori velike političke borbe, ali i ovi koji su navedeni sasvim su dovoljni da se donese zaključak o budućim transformacijama svetske politike. Pri tome, jedna od glavnih bitaka za uticaj, vlast i resurse vodiće se u Latinskoj Americi, i oko nje.