Apr 2, 2015

„Isceljenje“ – film koji menja život


Film Ivana Jovića, „Isceljenje“, nastao u porodično-prijateljskoj manufakturi, u Srbiju je proteklih dana doneo prve nagrade sa svetskih festivala. Na FEST-u će doživeti nacionalnu premijeru 3. marta u Domu sinidikata.

„Isceljenje“, i pored činjenice da je snimljen takozvanim mikrobudžetom –  isceljuje, na svim meridijanima, jer ga vodi univerzalna, neki bi rekli pravoslavna istina: nema pravog praštanja bez ljubavi.

Iako kamerne atmosfere, film teče fantastičnom fotografijom Pabla Fera Živanovića, vodi kroz žitna polja, preko brda i potoka do kraja sveta… gde čovek ostaje sam, svestan svoje nemoći. Film „Isceljenje“ govori o pomirenju i praštanju, temi koja opterećuje posle rata. Kako da praštamo, kad nas još uvek boli i boleće do kraja, zbog užasa koje smo preživeli?

Ovom se temom bavila Monja Jović, koja je napisala scenario, priču o čoveku koji, nakon što je izgubio dete i suprugu u ratu, oblači mantiju, odlazi u isposnicu i pokušava da nađe mir. Između monaha i Boga počinje rat, jer monah mora da bude mali Bog, da ljubavlju prašta.


Debitantski film Ivana Jovića je prošao predselekciju Berlinskog festivala, ali ekipa nije imala novac za postprodukciju. Film je premijerno prikazan u novembru prošle godine na Festivalu istočnoevropskog filma u Kotbusu, u Nemačkoj.




Na 13. festivalu evropskog filma „Cinedays“ u Skoplju, održanom u novembru prošle godine, „Isceljenje“ je osvojilo „Zlatno sonce“ za najbolji film.

Pre nekoliko nedelja, sa Festivala filmova Balkana u Švedskoj – Baneffa, doneo je dve nagrade, za najbolji film i najbolji scenario. „Isceljenje“ na festivalu u Kotbusu nije bilo u takmičarskoj selekciji. Nažalost, jer publika ga je prihvatila kao deo sebe.

„To je za sve nas bio priličan šok. Prvo nismo mogli da uđemo u salu, rečeno nam je da nema mesta, da su karte rasprodate pre tri nedelje. Čekali smo u hodniku. Supruga i ja smo ipak ušli pred kraj filma i seli negde napred. Kada je krenula špica, bio je potpuni tajac. Strahovao sam da se okrenem, mislio sam da su ljudi izašli iz sale. Kada su se upalila svetla, prolomio se takav aplauz, trostruke ovacije… Ostali smo 40 minuta u razgovoru sa publikom. Organizatori su, iako to nije bilo planirano, za sledeći dan zakazali reprizu. Selektor je insistirao da se pojavimo i na reprizi, bili smo fascinirani kada smo videli ljude koji čekaju u redu da kupe karte za naš film“, kaže Ivan Jović.

Na pitanje šta je to što je toliko potreslo publiku u Nemačkoj, reditelj kaže da pretpostavlja da su razumeli motiv praštanja, a zatim i motiv ljubavi.

„Ono što im je bilo potrebno tokom njihove istorije bilo je praštanje i razumevanje, mislim da su se tu najviše pronašli. U razgovoru sa njima provlačilo se to da su oni narod koji je bio zarobljen svojom istorijom i koji je išao i molio za oproštaj“, naglašava Jović.

Glumcu Jovi Maksiću ovo je prva glavna uloga na filmu. Maestralni Maksić veruje da je potpuno ušao u lik monaha na velikom iskušenju zahvaljujući dobroj pripremi, dugačkim razgovorima sa scenaristom i rediteljem, ali i čitačkim probama.

Finalno poistovećivanje sa ulogom počelo ja na lokaciji snimanja, u istočnoj Srbiji. Sve što gledaoci vide autentično je, putevi kojima malo ko prolazi, pre više decenija napuštene kuće, bunari… Maksić je insistirao da sam pokosi travu ispred isposnice.

„Koristio sam kosu koju sam našao u toj trošnoj kući, seljani su donosili svoje, ali nisam hteo. Kosio sam nekoliko dana, po najvećoj vrućini u avgustu. Nije mi bilo teško, samo ovako je moglo, da na filmu izgleda autentično, kao scena iz dokumentarnog filma, uspeli smo“, kaže Jovo Maksić.





Realizaciju ovog porodično-prijateljskog projekta prate mnoge anegdote, koje su ekipi filma potvrda da su uradili nešto veliko i da se ništa nije događalo slučajno.

Film je sniman 12 kilometara od sela Jablanica na području opštine Boljevac. Reditelj, koji je na snimanje poveo i svoje tri ćerke, smatrao je da je to mesto na kome monah traži mir, a snimatelj tišinu, međutim, ispostavilo se da je mesto snimanja podno vazdušnog koridora.

Pored problema sa avionima, ekipa je morala da se bori i sa kradljivcima drva koji su kadrove upropaštavali zvukom motorne testere. Usledili su susreti sa divljim svinjama i ukopavanje bučnih agregata. Umesto u oazi mira, film je snimljen u zvučnom haosu za samo 12 dana.

„Morali smo dnevno da imamo 23 'kupljena' kadra. Četvrtog dana smo shvatili da nije moguće za jedan dan snimiti više od 15 kadrova. Nikome nije jasno kako smo uspeli. Radili smo bukvalno po ceo dan, uz nekoliko sati sna. Mnogo su nam pomogli saveti kolege Radovana Miljanića, koji je u ekipi bio čovek sa najviše iskustva. Koliko god da je ovo autorski film, cela ekipa je bila zdušno uključena u sve. Film nam je svima promenio život. To slobodno možemo reći. Svako je vrlo svesno deo sebe ostavio na obroncima Rtnja, ulažući u taj film. Jednostavno, ponela nas je ljubav prema filmu“, kaže zadovoljni Maksić.

Mudro postavljena, kao kontrast surovoj prirodi i životima glavnih junaka priče, film prati muzika, anđeoski glas grkinje Nektarije Karanci. Svetski poznata umetnica koja se bavi duhovnim pojanjem odrekla se novca od autorskih prava

Čekajući da vide kako će beogradska publika prihvatiti film, Monja i Ivan Jović pregovaraju o distribuciji u nekoliko zemalja okruženja. Kažu da su najmanje kontakata ostvarili sa distributerima iz Rusije, a to je tržište koje ih najviše zanima, jer su im u stvaranju „Isceljenja“ uzor bili upravo ruski autori.

Ovaj film donosi novi pogled na život. Vraća nas njegovoj suštini. Kritičari „Isceljenje“ kvalifikuju kao pravoslavni film. Ono je pre svega ljudska priča, surova, ali i topla. Tipik za sve koji nisu oprostili neprijatelju posle velikog ili nekog sasvim malog rata koji nas je okrenuo od drugog čoveka.

Dok traže distributere za „Isceljenje“, Jovići spremaju „Zaveštanje“, dokumentarni film o žrtvama Nezavisne Države Hrvatske. Snimili su skoro stotinu ljudi koji su preživeli Jasenovac i druge logore u NDH.

Reč je 450 sati ispovesti, istine koju istorija potiskuje, kao što su je i sagovornici, na neki način potiskivali, dok se nije uključila kamera. Materijal će predati Muzeju žrtava genocida. Biće to dokumentarno-istorijski spomenik ljudima koji znaju da je život posle rata moguć samo uz praštanje.