Apr 3, 2015

Vuk Branković nije bio izdajnik. To je još jedna laž podmetnuta kao istina.

Srbi su vekovima učili pogrešnu istoriju i živeli na potpuno netačnom mitu da je Vuk Branković IZDAJICA. Ova lažna legenda postala je aksiom u Srbiji, toliko da bi Srbi kada bi hteli nekoga da nazovu izdajicom ili “prodanom dušom” tu osobu bi nazivali “Vuče Brankoviću“. Ipak istina je, naravno, drugačija …




Vuk Branković rođen je 1345. godine u porodici koja korene, navodno vuče još od prvih Nemanjića. On je unuk slavnog kralja Milutina, a jedini sačuvan portret ovog slavnog srpskog junaka je na jednoj fresci u ohridskoj crkvi Bogorodice Perivlepte, navodo i prema predanju on je na toj slici prikazan kako je izgledao kada je imao 18. godina!

Vuk na Kosovo stiže 1365. godine i naseljava se u oblasti Drenice, gde je imao velike posede i postao pravi srpski gospodar!



Treba istaći da nema nijednog izvora iz prvih vekova posle Boja na Kosovu 1389. godine koji pominju njegovu, navodnu izdaju kneza Lazara. Prvi ga je za izdajnika “oklevetao” Marvo Orbin 1601. godine u “Kraljevstvu Slovena”, dok kasnije naročito u 17. veku ta priča postaje aksiom.

Da Srbi slabo pamte dokazuje da su lako naseli na ovaj mit i o Brankoviću spevali pesmu: “Bog ubio Vuka Brankovića, on izdade tasta na Kosovu i odvede dvanaest hiljada, pobratime, ljutih oklopnika“.





Jedini “greh” koji se može pripisati Vuku Brankoviću je taj što nije zajedno sa knezom Lazarom i Milošem Obilićem ostavio kosti na Kosovu, već je imao tu “nesreću” da taj boj preživi.

Prema istorijskim tvrdnjama, nakon Boja na Kosovu 1389. godine Vuk Branković je na svojoj zemlji u oblasti Drenice dugo odolevao da se pokori Turcima i jako im se suprostavljao. Tek 1392. godine nakon pada Skoplja u ruke Turaka Vuk postaje njihov vazal.

Branković je odbio da sa svojom vojskom ratuje za Turke i Bajazita u Rovinama 1395. godine, a nije se pojavio ni na skupu turskih vazala u Seru, što je jako razljutilo sultana.


Bajazit (Obilićev i Lazarev dželat) se zbog svega toga silno naljutio i krenuo u rat protiv Brankovića i 1396. godine njega pokorava i baca ga u tamnicu gde je i umro u najstrašnijim mukama 6. oktobra 1397. godine, a posle smrti njegovo telo preneto je na Svetu Goru! (ova verzija smrti prihvaćena je u istorijskoj literaturi)

Ipak Vuk Branković ne bi bio toliko misteriozan da o njegovoj smrti nema više verzija. Prema prvoj njega je otrovala kneginja Milica kako bi ga lišila muka u tamnici, a po drugoj verziji Vuk je pobegao iz zatvora Balšiću, koji ga je obesio zbog izdaje.

Da je Vuk Branković bio junak, a ne izdajnik i da je to samo jedna od vradžbina u koju su Srbi poverovali.



Drugi greh Brankovića je bio taj što Gospodar Đurađ Branković nije dozvolio Patrijarhu Josifu da ide na učestvuje na saboru i Firenci kad je grčka ciganija podpisala uniju!
Kad je knez Vladimir saznao da Srbi nisu došli na Sabor po povratku je OBESIO Kijevskog Mitropolita i zapalio odluke sabora i Firenci i ferari!(1439).


Rimska "sveta" stolica nikada Srbima ni kući Brankovića nije oprostila taj postupak poništenja kužne unije! Otuda nekih 100 godina posle kosovskog boja kreće preko Dubrovnika vatikanska propaganda o Vuku Brankoviću kao izdajniku i druge nebuloze koje turcima tada nisu smetale ...

Vuk Branković je uspeo da u prvom naletu Srbske oklopne konjice pogodi tačno u masto koje spaja turskom levo krilo sa centrom turske ordije! Vuk je u svome napadu odvojio tursko levo krilo i potpuno uništio u prvom naletu..

Ovo je otvorilo rupu u turskom centru kroz koju se provukao Miloš sa 12 vitezova u vidu klina i uspeo proći kroz kamile i kopljem i mačem da ubije MUrata 1 tada Bajazit pravi katastrofalnu grešku i umesto da čeka nalet srbske konjice Kreće u protivnapad rušeći turski šanac i kolje i napada na Vlatka Vukovića1 Vuković teškom konjicom gura bajazita ka centru gde je Lazareva ordija i bukvalno ga MELJE.

Turci videvši propast dinastije šalju poruku Bajazitu da preda komandu Erneust-begu i da ode po čerkesku rezervu tako je spašen Bajazit i dinastija! Kad se Bajazit vratio bitka je već bila gotova, a Bajazit je sačekao da se Srbi povuku da bi pokupio telo oca i brata.
Našao je u samodreži Lazara na molebanu sa malom pratnjom i kukavički posekao, posle čega je sa vojskom pobegao za Jedrene da bi izbegao Srbsku osvetu za Lazarevu glavu!

O ovome svedoče SAIDEDI ŠUKURLAH, Mehmed NEŠLI i drugi turski hroničari kao i Venecijanci i Fiorentinci koji svedoče o Srbskoj vojnoj pobedi!


Toliko o tome.