Snaga Emocije: Lars fon Trir vs. Ingmar Bergman

Lars fon Trir je, kao i Ingmar Bergman, još kao dečak zavoleo film. Svoju prvu filmsku kameru dobio je sa jedanaest godina. Ovaj danski reditelj i scenarista rođen je 1956. godine, kao Lars Trir u Kopenhagenu. Trir je dodao „fon“ svom prezimenu kada je jedan nastavnik u školi rekao da se njegov razred tako nonšalantno ponaša, kao da su svi plemićkog porekla. Fon Trir je skrenuo na sebe pažnju snimajući filmove sa ručnom filmskom kamerom, kao jedan od osnivača filmskog pokreta „Dogma 95“, koji se zasnivao na određenim pravilima (dogmama), od kojih je najpoznatija dogma bila da kamere budu ručne, kao u fon Trirovom filmu Idioti iz 1988. godine.






Uz Ingmara Bergmana on spada u najveće skandinavske filmske reditelje i scenariste. Mada je težio da osvoji široku svetsku publiku radeći filmove na engleskom jeziku, fon Trir je svojim delima nastavio da skreće svetsku pažnju na skandinavski film i to u vreme kada je Bergman prestao da snima. Može se slobodno reći da, gde je Ingmar Bergman stao, tu je nastavio Lars fon Trir. Svaki fon Trirov film je predstavljao pomeranje granice perceptivne „izdržljivosti“ publike, a naročito filmske kritike. Filmski kritičar Jan-Ulov Anderšon smatrao je da je Lars fon Trirov film Antihrist iz 2009. godine vulgaran i zajedno s drugim kritičarima izrazio čuđenje zašto je uopšte film uvršten u glavnu konkurenciju od dvadeset filmova u Kanu. Fon Trirov odgovor bio je kratak: „Nemam izvinjenje za Antihrista… Osim svoje apsolutne vere u taj film, najvažniji film moje cele karijere!“ U svojim radnim zabeleškama o Antihristu, pedeset šestogodišnji danski reditelj je rekao da je ovaj film bio neka “vrsta terapije” protiv depresije u kojoj je bio nekoliko godina. Kao i Bergman, fon Trir projektuje svoja psihološka stanja i strahove izražava otvoreno u filmovima koje stvara. On ne mistifikuje svoju filmsku umetnost, ona je za njega pre svega – autoterapija. Bergman je takođe stvarao film Krici i šaputanja u jednom teškom periodu svog života i smatrao ga je takođe najvažnijim filmom u svom filmskom stvaralaštvu.

U oba filma dolazi do samopovređivanja ženskog lika. Film Krici i šaputanja iz 1972. godine sadrži gotovo neizdržive ekspresionističke scene seksualnog samosakaćenja žene, dok Lars fon Trir, skoro trideset godina kasnije, ide još dalje i nemilosrdnije baveći se tom temom u filmu Antihrist. Kada je posle premijere filma Antihrist fon Trir bio upitan da kaže nešto o svom pogledu na žene, on je vešto parirao pitanje tvrdnjom da voli žene isto koliko i Avgust Strindberg, koji je veoma kritikovan u Skandinaviji zbog svoje neskrivene mizoginije. Tu se krug zatvara: Strindberg, Bergman, fon Trir.

Subjektivistički ekspresionizam Stindberga, preko Ingmara Bergmana prenesen je na Larsa fon Trira u svoj svojoj žestini. I Bergman i fon Trir polaze od Strindberga i završavaju sa njim. Svojevrstan je paradoks da su sva trojica umetnika, nesumnjivo velikih i genijalnih, takođe i veliki „ženomrsci“ koji su u isto vreme i osporavani i obožavani. Potiču upravo iz Skandinavije, u kojoj žene imaju najveća prava na svetu.

Lars fon Trir bezgranično eksperimentiše s načinom pripovedanja u svojim filmovima. On provocira svojom nekonvencionalnošću i bez straha bira za teme svojih filmskih priča kategorije kao što su religija, smrt i seks. Teme koje su inače bile „zaštitni znak“ Ingmara Bergmana.

Dana Stivens, američka filmska kritičarka i scenarista, napisala je u magazinu Slate da voli fon Trirove filmove kao što su film Kroz talase iz 1996. godine i Ples u tami iz 2000. godine zbog veoma snažnog filmskog doživljaja, čak iako se filmovi sladunjavo završavaju aludirajući na devičansko žrtvovanje. Međutim, kada je u Kanu videla njegov pretposlednji film, Antihrist, izjavila je da definitivno više neće gledati ni jedan film reditelja Larsa fon Trira, već će se zadovoljiti time da samo pročita kratak sadržaj filma. Za nju je ovaj film bio „fetišistička, psihološka i psihička tortura.“

„Zahtevam, gospodine fon Trir, da nam navedete i opravdate razloge zašto ste napravili ovaj film“, upitao je reditelja novinar švedskog večernjeg lista Aftonbladet, Jan-Ulov Anderšon. „Ništa ne moram da opravdavam“, podvukao je ovaj danski reditelj i odmah zatim izjavio „da je on najbolji režiser na svetu“. A za radnju filma Antihrist, fon Trir rekao je da se ona bazira na snovima i noćnim morama o seksu i religiji koje imao za vreme svoje psihičke bolesti, kao i da je za vreme snimanja radio s upola manje radnog kapaciteta, otprilike od pedeset do sedamdeset procenata. Lars fon Trir je u jednom televizijskom intervjuu izjavio da ga je u filmskom stvaralštvu prvo podržavala majka, a sada – supruga, te da mu to daje dovoljno samopouzdanja da o sebi ima tako visoko mišljenje.

Dana Stivens je napisala u magazinu Slate da Lars fon Trir bez rezerve priznaje da on zapravo pravi jedan te isti film sve vreme. Slično je o Bergmanu konstatovala i Marijane Hek. Legendarna švedska novinarka, koja je početkom šezdesetih godina prošlog veka objavila prvu biografiju Ingmara Bergmana u kojoj je napisala da je Bergmanova produkcija pre svega jedan kurs ponavljanja sa temom „Bergman“ i da je njegov materijal pohaban i autobiografski – jedna drama o samom sebi. Bergmanov odgovor na ovo je bio: „Vrlo dugo sam bio ljut na Marijanu Hek. Tek sada vidim da je prilično bila u pravu“.

U svakom slučaju, fon Trir nije ovaj svoj film posvetio Ingmaru Bergmanu već Andreju Tarkovskom, jer je bio veoma inspirisan ekspresionističkim slikama prirode u filmovima ovog velikog ruskog reditelja, koga je i Bergman veoma poštovao i voleo. On je u svojoj knjizi Laterna magika opisao svoje najiskrenije divljenje prema Tarkovskom, ispoljavajući izuzetnu samokritičnost: “Kada film nije dokument, onda je san. Zato je Tarkovski najveći od svih. On se suvereno kreće u sobama spavača, on ništa ne objašnjava, šta bi zapravo on trebao da objasni? On je posmatrač, koji se potrudio da predstavi svoje vizije u jednom od najtežih medija, ali isto i tako i najambicioznijih od svih medija. Ja sam ceo život lupao na vrata onih soba gde se on neometano kretao. Samo nekoliko puta sam uspeo da se ušunjam.“

Kada je fon Trir rekao da je najveći režiser na svetu, sigurno je mislio samo na žive režisere. Fon Trirov film Antihrist počinje sa crno belim slikama, kao U Bergmanovom filmu Sedmi pečat iz 1957. godine.Uz Hendlovu ariju Lascia Ch’io Pianga iz opere Rinaldo, film polako dobija boju. Ta boja je vrlo specifična i tipično ekspresionistička, pripada hladnoj sivo-plavo monohromnoj paleti. Šarlot Gensburg je dobila nagardu za najbolju žensku ulogu u ovom filmu na Filmskom festivalu u Kanu 2009. godine. Vilem Defo i Šarlot Gensburg igraju par koji gubi svoje jedino dete. U filmu, oni su bezimeni muškarac i žena, otac i majka, On i Ona.

Dok Ona i On vode ljubav, njihov mali sin pada kroz prozor u sneg. Posle sahrane dečaka, majka provodi mesec dana u bolnici. Ležeći u krevetu ona izgleda kao Agnes iz Bergmanovog filma Krici i šaputanja. Bela svetlost na njenom licu je nagoveštaj smrti.

Kada dođe kući, prve reči koje izgovora su: „Boli me“. Te reči je zapisala i Bergmanova junakinja, u svom dnevniku pred smrt. Po povratku kući, brigu o njoj pruzima muž koji je psihoterapeut. Ona optužuje muža da je ravnodušan i neodostupan, kao i lekar David u Berganovom filmu. Ona nije dovršila svoj doktorski rad o mizoginiji, koji muž naziva bezvrednim. Razbijena čaša je asocijacija na samopovređivanje Karin iz filma Krici i šaputanja. Ona priziva u pomoć, da joj neko pomogne, kao Agnes u tom Bergmanovom filmu. S velikom grižom savesti zbog sinovljeve smrti, oni odlaze u jednu udaljenu kuću u šumi, koju zovu Eden – aluzija na raj. On i Ona bezuspešno pokušavaju da uteše jedan drugog. Izgleda da je seks jedino što može da ublaži ženinu tugu, dok muškarac uporno pokušava sa psihoterapeutskim metodama.

Na putu za Eden, sedeći u vozu, u Bergmanovskom stilu, osvetljene su im polovine lica u krupnom planu. Bela svetlost, tipičan Bermanov filmski fenomen, osvetljava i predeo oko kuće kada majka traži zalutalo dete u prirodi, provodeći leto sa sinom i pišući svoj doktorski rad, ali bez prisustva muža. Bela svetlost je nagoveštaj smrti, kao u sceni kada razbojnik Raval umire na obasjanom proplanku u filmu Sedmi pečat. Po krovu stare kuće padaju žirovi i ženi se čini da su to krici svega što će umreti – krici i šaputanja iz filma Krici i šaputanja, kao i Munkov Krik, krik (ljudske) prirode. Rečju, Subjektivni ekspresionizam, u svom najboljem, sada već, fon Trirovskom izdanju.

Lars fon Trir je za ovaj film i u Skandinaviji takođe dobio veliko priznanje, nagradu Nordijskog veća 2009. godine, koja je njemu, kao i producentu filma Antihrist, dodeljena sa obrazloženjem da je Antihrist jedna pasionirana priča o iracionalnoj snazi ljudske prirode i osećanja, koje ni razum, niti kognitvna terapija ne mogu da pobede i da na svoj duboko ličan način, Lars fon Trir dovodi u pitanje konvencinalna religiozna razmišljanja i napada već prihvaćene racionalno kontrolisane stavove i time dovodi gledaoce do ruba njihovih najdubljih osećanja.

„Fon Trir nam nudi gotovo pornografske scene, posle kojih se događaju užasne stvari“, napisao je filmski kritičar lista Aftonbladet Jan-Ulov Anderšon. Film se pretvara u pornografiju nasilja u prirodi, koja je zastrašujuća i neprijateljski raspoložena prema čoveku. Za Larsa fon Trira priroda, kao pojava nije ni malo primamljiva ni romantična, već predstavlja “đavolovu crkvu”. Antihrist predstavlja svojevresni kolaž scena iz Bergmanovih filmova, kao kada muškarac posle ubistva svoje žene spaljuje njeno telo ispred Edena. Ta scena je aluzija na spaljivenje kvazi-veštice na lomači u Bergmanovom filmu Sedmi pečat.

Muškarac beži sve dalje i dublje u šumu, dok oko njega prolazi reka žena bez lica i idući uzbrdo prema Edenu, kao povorka vernika u Bergmanovom filmu. S blaženim izrazom lica muškarac u šumi jede divlje kupine. Ova scena neodoljivo podseća na film Sedmi pečat, kada vitez Antonijus Blok jede divlje jagode.

Antihrist je takođe inspirisan modernim horor filmovima, kao i srednjevekovnim strahom od đavola i dubokim osećanjem sveprisutnog zla. On je i svojevrsna alegorija Postanja (Genesis), izgnanstva iz raja, koje se i dalje svakodnevno događa. Ono što sjedinjuje sina protestantskog sveštenika, Ingmara Bergmana i sina komuniste Larsa fon Trira je isti umetnički stav prema „psihološkom teroru hrišćanskog verovanja o poreklu zla i greha koji se pripisuje ženi“, piše danski novinar Julijan Istervud, veliki borac za prava žena.

Lars fon Trir je svetsku slavu dobio filmom Kroz talase iz 1996. godine, koji je 2011 . postavljen i kao pozorišna predstava u Geteborgu u Švedskoj, kao i mnogi Bergmanovi filmovi koji su postali pozorišne predstave širom Evrope. Upitan šta mu je poslužilo kao ideja za ovaj film, fon Trir je odgovorio Stigu Bjorkmanu u knjizi Trir o fon Triru: „Hteo sam pre svega da radim na ultimativnim idejama. I jako sam želeo da napravim film o ‘dobroti’. U detinjstvu sam čitao knjigu Zlatno srce, koja je na mene ostavila dubok i prijatan utisak…. Filmska priča u Kroz talase sigurno ima korene u toj knjizi. Zlatno srce je zapravo taj lik u filmu, Bes. Takođe sam hteo da napravim film sa religioznim motivom, jedan film o čudu. U isto vreme sam želeo da napravim jedan naturalistički film“.

Glavne uloge u filmu Kroz talase igraju engleska glumica Emili Votson i švedska filmska zvezda Stelan Skašgord. Ovaj glumac nije bio fon Trirova jedina veza sa Švedskom. Lars fon Trir je snimio svoja četiri velika filma, uključujući i najnoviji film, Melanholija (2010), u filmskom studiju nedaleko od Geteborga. I filmovi Ples u tami, iz 2000. godine, Dogville (2003), Manderlay (2005) su snimljeni u Trolhetanu koji je dobio nadimak „Trolivud“. Zbog svog straha od letenja, Lars fon Trir, tvrdi da nikada neće otići u Holivud.

U filmu Kroz talase naivna Bes na neobičan način žrtvuje sebe da bi spasila čoveka koga voli. Dok on paralizovan, leži kod kuće, Bes ga održava u životu pričajući mu o svojim, na žalost istinitim, seksualnim iskustvima sa drugim muškarciama, na šta je on sve vreme podstiče. On se vremenom ipak pokaje zbog svoje odluke, ali je to biva prekasno, jer Bes ubijaju sadisti na jednom brodu; ali zato on ustaje iz kreveta i, uz veliku žalost, sahranjuje je u moru.


Ovaj fon Trirov film ostavlja nerešenu dilemu o samožrtvovanju. Ni veliki filozofi se nisu u složili u tome da li je vredno umreti za drugog, što nam prenosi profesor Slobodan Branković u svojoj studiji Samožrtvovanje u istoriji civilizcije: Boj na Čegru 1809. i Sinđelićev etički ideal: „Najviši etički ideal prema prema Levinsu jeste svetost koja se postiže žrtvovanjem. Svetost je potpuna spremnost jednog čoveka da umesto drugog pođe u smrt, bez ikakve nadoknde, bez ikakvog očekivanja dobiti. To je heroizam koji se ne čini radi herojstva, nego isključivo radi drugoga. Prioritet drugoga u samožrtvovanju je različito prosuđivan. Hvaljen i odbacivan. Pol Riker pisac dela Sopstvo kao drugi,misli da je nemoralno zapostaviti sebe zbog drugog. Levins objašnjava da se dobro delo čini zarad drugoga, bez ikakvog sopstvenog interesa. To čini odgovorna individua, koja je po Levinsu sveta„.

Međutim, junakinja u filmu Kroz talase nije bila „odgovorna induvidua“, već, zapravo, mentalno zaostala devojka iz jednog malog primorskog mesta u Škotskoj, koja se udaje za radnika na naftnoj platformi čiji lik tumači glumac Stelan Skašgord. On strada u jednoj nesreći na radu i ostaje paralizovan. Bes je „sigurna“ da je njihova ljubav ima Božji blagoslov i ubeđena je da može da komunicira s Bogom na mentalnom planu.

Kao i vitez Antonijus Blok iz Bergmanovog filma Sedmi pečat ona traži odgovor od Boga, ali sama sebi odgovara na pitanja, zato što Bog i u filmu fon Trira, kao i kod Bergmana – samo ćuti. Ekspresionističke slike pejzaža, koje ovaj film dele na povezane celine, slike su pretećeg, „krvavog“ neba, večito gladnog mora i klizavih stena.

Dok se Bergman držao svoje domaće glumačke družine, fon Trir je radio sa najvećim filmskim zvezdama današnjice i dobio mnoge međunarodne filmske nagrade. Za film Melanholija uspeo je da ponovo okupi poznate glumce kao što su Kifer Saterlend, Kirsten Danst, Šarlota Rempling, Stelan Skašgord i njegov sin Aleksander Skašgord.

To je potresna filmska priča o dve sestre čiji je odnos pun trvenja, te asociraju na sestre Karin i Mariju iz Bergmanovog filma Krici i šaputanja. Kirsten Danst je opisala ovaj fon Trirov film kao “poeziju”, a Kifer Saterlend je rekao da je film brutalno iskren, osobina koju inače veoma ceni kod Larsa fon Trira. Prvi put u svojoj dugoj filmskoj karijeri, Kifer Saterlend je doživeo da snima direktno, bez predhodnog uvežbavanja replika i radnji, i to mu se od samog početka veoma dopalo, otkrio je iskusni američki glumac za danske novine Politiken.

O Larsu fon Triru se mnogo toga zna, kao i u ostalom o Ingmaru Bergmanu. Fon Trirova majka, Inger, bila je ubeđeni komunista. Smatrala je da su slobodna volja i pravo da individua odlučuje o sebi najvažnije u odgajanju dece. Zbog toga je mali Lars morao da se brine sam o sebi još od ranog detinjstva, ali je majka, s druge strane, sve vreme podsticala njegovu kreativnost, želeći da se on bavi umetnošću. Klasična muzika, džez i kvalitetna literatura bili su deo svakodnevice u porodici Trir.
 

Kada je imao osamnaest godina preminuo je njegov otac, Ulof Trir, koga je jako voleo. Kasnije, 1995. godine, fon Trirova majka je na samrti otkrila da je fon Trirov biološki otac zapravo bio njen umetnički nadaren šef na poslu, inače nemačkog porekla, a ne Ulof Trir, Jevrejin, uz koga je Lars odrastao – što se posle DNK testova ispostavilo kao tačno. Svog muža Ulofa Trira, majka Larsa fon Trira označila je kao dobrog čoveka, ali kao osobu bez imalo umetničkih skolonosti. Bio je to veliki šok za reditelja i personu Larsa fon Trira. To je donelo veliku krizu identeta kao i povremene ali teške depresije. Kao i u porodici Ingmara Bergmana, Larsova majka je diktirala pravila u porodici Trir.

Lars fon Trir se razvio u neurotičnog levičara sa velikom ljubavlju za film. Kada je sa dvadeset godina počeo da studira film kolege i profesori bili su iznenađeni njegovim velikim poznavanjem umetnosti. Fon Trir je od uvek znao šta želi i niko nije mogao da ga spreči da to što želi i ostvari.

Svoj prvi film Baštovan orhideja, iz 1977. godine, fon Trir je finasirao bez tuđe pomoći, radeći razne poslove, a glavnu ulogu, lik Jevrejina umetnika, tumačio je on sam. To je bio pravi Bergmanovski film, jedna ekspresionistička slika straha od drugačije seksulane orijentacije, u kome junak Viktor Mars pati od anksioznosti i bori se s problemima vezanim za svoj seksualni identitet. Kako nije uspeo u životu ni kao umetnik ni kao osoba, Mars se okrenuo bićima koja ga jedino razumeju – orhidejama. Mars se oblači u žensku odeću kao i Bergmanov lik, slikar Juan u filmu Praskozorje iz 1968. godine. Bergman je rekao da se Juan vremenom pretvorio u čudno androgeno biće. Veliki poznavalac Bergmanovog dela, Maret Koskinen je napisala da je to bio film sa homoseksualnim asocijacijama u Johanovim fantazijama, preko šminke, feminizacije i svilene odeće.

Viktor Mars, u ovom fon Trirovom filmskom prvencu pojavljuje se odeven i kao nacista, da bi ipak nekako skrenuo pažnju na sebe. Još jedna paralela sa Bergmanom, koji je kao šesnaestogodišnjak jedno leto bio poslat u Nemačku, gde je bio zaveden ličnošću Adolfa Hitlera. U svojoj autobiografskoj knjizi Latrena magika Bergman priznaje kako mu je bilo potrebno dosta vremena da prestane da bude Firerov simpatizer.

Dok se Bergman kao dečak plašio Boga i svojih demona, fon Trir se plašio atomske bombe, kao dete rođeno deset godina posle atomske bombe bačene na Hirošimu. Kao i kod Bergmana, puno toga u filmovima Larsa fon Trira ima autobiografski karakter. Lars fon Trir je izjavio u intervjuu u danskim novinama Politiken da je film Melanholija kao i raniji filmovi, veoma ličan. Melanholija je trebala biti omaž Ingmaru Bergmanu, kome Lars fon Trir toliko duguje.




.