Budjenje Večnosti

Zamisli zebnju mlade reke 

 kad prvi joj vijug s izvora kreće,

 svesna da više se u svome veku 

vratiti domu nikada neće. 

Neznano kuda sudba je goni, 

sila sve jača je svakoga trena, 

srce je vuče izvoru njenom 

al nazad više povratka nema.

Protiču nemo minuti, sati, 

sumorni dani u nizu kroče, 

i sećanja davna polako blede...

 mladoj reci budućnost poče. 

Vibrira očaj sa svakim valom, 

samoća steže ko ponor crna, 

kroz beskraj morat će bez ikoga svoga, 

potočić mali - plašljiva srna. 

Na putu bola čeka ga, stenje, 

i sušna zemlja, i pustinja sura, sunce će peći, 

vetar ga kopnit, žudeće nazad - al izvor ga gura. 

Strašna je tmina neznanog toka, 

umor i tuga drobe sve više, 

al kada bude na izmaku snaga: 

blagoslov stiže s kapima kiše! 

Postaće potok rečica bistra 

u kojoj će život stanište naći, 

i počeće žubor radost budit 

a dani tuge u prošlost će zaći. 

 Tećiće žurno kroz polja mnoga, 

velike šume, predele strane, 

budiće život u svakom biću 

a ljubav zaceliće na duši rane. 

Srešće na putu i rečice druge 

raznog iskustva i životnog toka, 

i sliće se skupa u istu svrhu 

i postaće moćna reka duboka. 

Tvoriće sebi korito moćno,

 klisure silne će se razmaći, 

nosiće stene brzaci divlji, 

iskonsku snagu u sebi će naći. 

 Poplave strašne - izlivi moći 

lomiće nade prirode blage; 

potočić mali, nekada krh zanesen 

posta naponom snage. 

Obale bujne postaše tesne 

hteo bi carstvo dosegnuti veće,

ali, bez Svrhe na kraju puta 

spoznaće druge da nema sreće. 

Trošeći moć na puste rukavce, 

tvoreći močvare - od žive vode, 

samo će šteti činiti korist 

mesto da hrli delti slobode. 

 Jer, sve reke čežnjom priziva more, 

i svaki brzac o smiraju sanja: 

u većem Jastvu na kraju sliva 

da ispuni svrhu svog postojanja. 

Pa, kako bi ikad stigla do neba 

Svesnosti reka s ledenjaka drevnih, 

osim da stopi se svim svojim bićem 

sa večitim tvorcem oblaka belih? 

 A tada, kad krug se konačno sklopi - 

kad izvor na ušću svoj lik prepozna - 

tad najdublja mudrost iskustva se rađa 

i Istina božanski mir oslobađa. 

Kad Celina konačno prigrli delić 

što davninom usni da odbačen beše, 

ko magla pod suncem sva patnja hlapi 

i čitav svemir blaženstvom pleše! 

 Nekada davno, u gornjem toku, 

očajem skrhan potočić jedan, 

ka svom Izvoru sudbinom vođen, 

na ishodištu svega što teče - 

u okeanu bi oslobođen. 

Spozna ekstazu, života tajnu: 

kruženje večno kapljice - duše, 

i - da okean Beskrajne Svesti 

Istina njegova oduvek beše!!! 

autor:Alakh Niranjan





.