Rusija će da konstruiše laganu verziju „Zvezde Smrti“
Ruski naučnici se pripremaju da postave u orbitu veliku solarnu elektranu.
Reč je o konkretnim planovima, koji su najavili stručnjaci iz CNII-maša (Centralni institut za naučno-istraživačky mašinogradnju – Centralьnый naučno-issledovatelьskiй institut mašinostroeniя), koja je glavna istraživačka institucija Roskosmosa.
Princip prenosa energije na Zemlju, razlikovaće se od ostalih sličnih inostranih izuma.
Sada u SAD već postoji konzorcijum, koji uključuje Lockheed Martin, Boeing, JPL, Centar Maršala, Glenov Centar, kao i neki od univerziteta, koji se bave planiranjem i konstruisanjem komercijalne svemirske solarne elektrane gigavatskog niva do 2016. godine. Takođe i Kina namerava da ima učešća na ovom tržištu. Zatim, grupa japanskih korporacija, prvenstveno Mitsubishi Corporation planiraju da izgrade komercijalnu svemirsku solarnu stanicu gigavatskog nivoa do 2025. godine, kao deo Solarbird projekta. Ukupna suma u investiranju konstruisanja komercijalne svemirske solarne stanice, procenjuje se na 24 milijardi dolara.
 |
| Ruska „zvezda smrti“ – trafo-stanica u orbiti |
Za razliku od stranih izuma, ruska baterija u sebi sadrži sasvim drugačije karakteristike – to je centrifugalni ekran, sastavljen od niza tankih filmskih pločica.
U stvari, to je komad finog platna, koji usled rotacije oko svog centra, stalno se nalazi pod tenzijom, odnosno u nategnutom stanju. Pa zato, kako je ekran gigantskih razmera, njegovo rotiranje je vrlo sporo, a zahvaljujući tankom sloju osnove, on je prilično lagan i kompaktan u svom složenom stanju.
Drugi element dizajna je – solidan laserski uređaj, koji je u stanju da primljenu energiju od baterija, emituje na Zemlju. Ovakvih kompaktnih laserskih „oružja“ , odnosno stanica, u kosmosu, gde može i više njih da bude stacionarano, sačinjavaće rusku stanicu sličnu čuvenom filmu „Zvezde Cmrti“ iz epopeje fantastike „Ratova Zvezda“.
 |
Šematski prikaz pokazuje razliku koločine
zraka koji padaju na zemljinu
solarnu stanicu (levo) i na kosmičku (desno)
|
„Znatno manja odstupanja laserskog snopa u poređenju sa mikrotalasnim signalom dobijaju se se iz magnitude manjih površinskih prenosa, odnosno transmisionih i prijemnih sistema, a zbog malog prijemnog prostora ukazuje se prilika za snabdevanjem ogromne regionalne geografske širine, kao recimo oblasti Rusije, Kanade, Grenlanda i drugih ostrva severne polulopte i Antarktika iz prenosne solarne kosmičke elektrane u geostacionarnoj orbiti“, rekao je Valerij Melnikov.
Ruski eksperti već imaju iskustva sa sličnim projektima. U februaru 1993 godine, lansirali su u kosmos transportno-teretni brod „Progres“ koji je bio zadužen da sprovede svemirski eksperiment „Znamja 2″, po otkriću tankog centrifugalnog filma, prečnika od 20 metara i mase od 4 kg.
 |
| Tanko-filmska 20-metarska struktura, uspešno je po zakonu centrifugalnih sila bila lansirana u orbitu pomoću teretnog broda „Progres M-15″ |
Ruska verzija „Principa prenosa energije na Zemlju“, može da bude praktičnija i jeftinija, jer u orbiti neće koristiti strukturu uokvirenu na više nivoa, koja bi se pokazala glomaznom i manje funkcionalnom, na kojoj bi bili stacionirani solarni paneli koji bi pomoću ogromnih antena emitovali energiju na Zemlju.
