Dec 20, 2011

Kapitalistički krematorijum i generacija prokletih [TXT]

Svet je postao kapitalistički krematorijum. Najvažniji zadatak humanističke inteligencije je da izgradi takvu samosvest savremenog čoveka koja pruža mogućnost čovečanstvu da opstane. Ona treba da ukaže na sve dramatičnije posledice razvoja kapitalizma kao destruktivnog poretka i na postojeće objektivne mogućnosti za stvaranje novog sveta. Istovremeno, ona treba da izgradi političku strategiju koja će postati polazište za stvaranje takvih globalnih oblika političke borbe koji će sprečiti uništenje života na zemlji i stvoriti novi svet. Istinska humanistička inteligencija treba da osvetli put koji vodi u budućnost. Ona treba da postane svetionik koji će svetliti sve jačim sjajem kako mrak koji stvara kapitalizam postaje sve gušći. Prometejski princip postao je osnovni egzistencijalni princip. Zato je od prvorazrednog značaja ne praviti kompromise i ne prilagođavati se trenutnoj političkoj situaciji. Kompromis znači gubitak sposobnosti stvaranja svetlosti - bez koje će čovečanstvo nestati u mraku destruktivnog kapitalističkog ništavila. Ne radi se o stvaranju svojevrsne intelektualne „elite“ koja će proglasiti sebe za „savest“ čovečanstva i na taj način postati od „običnih“ ljudi otuđena grupacija, već o ljudima koji su svesni destruktivne prirode kapitalizma i koji su spremni da svoj život posvete borbi za očuvanje života na našoj planeti i za slobodu čovečanstva.


Kritika kapitalizma treba da poštuje dva metodološka postulata. Prvi: priroda određene društvene (istorijske) pojave određuje se na osnovu tendencije njenog razvoja – šta ona postaje. Drugi: priroda društvene (istorijske) pojave uslovljava prirodu njene kritike. Priroda kapitalizma, što znači tendencija njegovog razvoja kao destruktivnog poretka, uslovljava kako prirodu kritike kapitalizma, tako i političku strategiju borbe protiv kapitalizma. Ne radi se o stvaranju uniformnog načina mišljenja, već o načinu mišljenja koji nastoji da postavlja pitanja koja imaju egzistencijalni i esencijalni karakter. Takav način mišljenja je suprotnost vladajućoj ideologiji, koja se pojavljuje u vidu „koka-kola kulture“, koja nastoji da marginalizuje suštinsko, da bi marginalnom dala spektakularnu dimenziju - što je savremeni reklamni oblik u kojem se pojavljuju vladajući principi kapitalizma.

Konkretna kritika kapitalizma ne može da se zasniva samo na esencijalnom, već pre svega na egzistencijalnom humanizmu. Ideali Francuske građanske revolucije - Liberté, Egalité, Fraternité - jesu nužni, ali ne i dovoljni uslov budućnosti. Borba za očuvanje života na planeti i za povećanje izvesnosti opstanka čoveka kao kulturnog (društvenog) i biološkog (prirodnog) bića predstavljaju conditio sine qua non borbe za budućnost. Umesto Marksovog pojma „otuđenje“ (Entfremdung) osnovni pojam u kritici kapitalizma treba da bude destrukcija. Marksov revolucionarni humanizam pojavljuje se u odnosu prema kapitalizmu kao poretku neslobode, nepravde, ne-uma - i zalaže se za slobodu, društvenu pravdu, za umni svet, što znači da se nalazi u esencijalnoj sferi. Egzistencijalni humanizam pojavljuje se u odnosu prema kapitalizmu kao destruktivnom poretku koji uništava prirodu i čoveka kao biološko i ljudsko biće - i u pravi plan stavlja borbu za opstanak živoga sveta, što znači da se nalazi u egzistencijalnoj sferi. Tvrdnja da je čovek stvaralačko-slobodarsko biće odgovor je svetu u kome je čovek otuđen od sebe kao stvaralačkog i slobodarskog bića. Tvrdnja da je čovek životvorno biće odgovor je svetu koji se zasniva na uništenju života: borba za slobodu postaje borba za opstanak. Što se tiče borbe za umni svet, to nije samo esencijalni, već osnovni egzistencijalni izazov. Istovremeno, Hegelova (Marksova) dijalektika može samo uslovno da bude prihvaćena kao polazište za razvoj kritike kapitalizma budući da se njena istorijska piramida slobode zasniva na egzistencijalnoj izvesnosti.

U „tradicionalnom“ marksizmu kritika kapitalizma s aspekta onoga što još nije a što može da bude (Blohovo noch-nicht-Sein) ima apstraktni karakter. Konkretna priroda kapitalističkog pozitiviteta uslovljava i prirodu negativnog, što znači kritičke svesti i političke prakse koja se na njemu zasniva. Savremeni čovek ne može da stekne odgovarajuću istorijsku samosvest polazeći od apsolutizovanog i idealizovanog antropološkog modela čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode, već polazeći od egzistencijalnih izazova koje kapitalizam kao destruktivni poredak nameće čoveku. Postajanje čoveka čovekom (onim što on u svojoj biti jeste – totalizujuće slobodarsko-stvaralačko-životvorno biće) i postajanje sveta ljudskim svetom uslovljeno je postajanjem kapitalizma kapitalizmom, što znači postajanjem kapitalizma onim što u svojoj biti jeste - totalitarnim destruktivnim poretkom. Konkretna budućnost ne zasniva se na onome što čovek želi da učini polazeći od svojih istinskih ljudskih potreba, već na onome šta čovek mora da učini da bi čovečanstvo opstalo. Esencijalna ravan budućnosti neposredno je uslovljena egzistencijalnim izazovima. Razvoj kapitalizma doveo je do toga da budućnost više nije moguća kao proizvod slobodne (vizionarske) stvaralačke prakse čoveka (Blohova „otvorenost“), već je uslovljena posledicama koje stvara kapitalizam kao destruktivni poredak. Objektivne mogućnosti za stvaranje novog sveta i mogućnosti realizovanja čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode uslovljene su razvojnim mogućnostima kapitalizma kao destruktivnog poretka. To je osnov konkretne dijalektike budućnosti. Desetkovana priroda, osakaćeni čovek, nagomilane destruktivne moći kapitalizma sa kojima čovečanstvo momentalno može biti uništeno – to je isto tako objektivno stanje koje neminovno uslovljava mogućnost budućnosti i njeno planiranje. Ne postavlja čovek sebi one zadatke koje može da reši, kao što to tvrdi Marks, već je kapitalizam taj koji nameće čoveku sudbinski zadatak: da očuva život na planeti i spase čovečanstvo od uništenja. Biti na nivou istorijskog zadatka koji čoveku postavlja kapitalizam znači sučeljiti se s kapitalizmom kao poretkom koji uništava život. Na nuklearnim đubrištima ne može se stvoriti humani svet.

Za marksističke teoretičare osnovni egzistencijalni pokretač čoveka je prazan stomak. Tipičan je Blohov stav da „u osnovi planiranja leže: glad, oskudica i nemaština“. Kapitalizam puni stomake svojih podanika tako što uništava prirodu i degeneriše čoveka kao prirodno i ljudsko biće stvarajući od njega kontejner u kome nestaju sve otrovniji surogati „potrošačke“ civilizacije. Što se tiče urođene agresivnosti čoveka kao živog bića, kapitalizam preobražava životnu agresivnost čoveka u destruktivnu moć. Potencijalno menjalačka energija ljudi, koja proističe iz njihovog sve većeg nezadovoljstva, posredstvom kapitalističke životne i ideološke sfere postaje spiritus movens kapitalizma. Potreba za životom pretvara se u potrebu za uništavanjem. Kritikujući Hegela, Bloh sa pravom ukazuje na to da nije svaka negacija u istoriji istovremeno pomak unapred. Međutim, on ne uviđa da kapitalistička negacija vodi uništenju sveta. Nema reči o kapitalizmu kao destruktivnom poretku i u tom kontekstu o svesti o mogućnosti uništenja života kao bitnom sadržaju revolucionarne svesti. Anticipacija budućnosti kao konkretna anticipacija konkretne budućnosti mora da anticipira razvoj kapitalizma, što znači posledice koje stvara kapitalizam kao destruktivni poredak koje neminovno uslovljavaju slobodu čoveka, a samim tim i mogućnost budućnosti i njenu konkretnu prirodu.

Kapitalizam se zasniva na ekocidnom terorizmu. Sve je manje života i sve je manje ljudskog. Otkucavaju poslednji časovi na ekološkom časovniku. Nije reč samo o zagrevanju planete, već o sistematskom uništavanju živog sveta i čoveka kao biološkog i ljudskog bića. Kapitalizam je istrebio na desetine hiljada životinjskih vrsta. Zoološki vrtovi, ti koncentracioni logori za životinje, ukazuju na odnos kapitalizma prema živom svetu. Na profitu zasnovana poljoprivreda uništava zemljište sve otrovnijim hemikalijama, genetski izobličenim biljkama i monokulturama. Šume umiru. U toku je uništavanje vodnih resursa. Na stotine hiljada kontejnera punih nuklearnog otpada bačeno je u okeanske dubine. Preko 90% mora i okeana je zagađeno. Otopljavaju južni i severni pol. Raste nivo mora što će dovesti do potapanja priobalnih gradova i ogromnih delova kopna. Smanjivanje saliniteta u Severnom moru dovešće do zaustavljanja Golfske struje i time do katastrofalnih klimatskih promena ne samo u severnoj hemisferi, već u celom svetu. Uništavajući ozonski omotač kapitalizam od sunca kao izvora života stvara izvor smrti. Čovečanstvo se približava nultoj ekološkoj tački posle koje će klimatske promene same po sebi da proizvode sve dramatičnije ekološke promene na koje čovek više neće moći da utiče.

U toku je genetsko izobličenje čoveka i biološko propadanje naroda. Vazduh, voda, hrana – sve je zatrovano. U namirnicama svakodnevno se povećavaju „dozvoljene“ količine aditiva. Njihovo zbirno dejstvo sve pogubnije utiče na zdravlje čoveka i na njegove genetske osobenosti. Sve veći broj mladih pati od teških obolenja. Sve veći broj ljudi je sterilno. Na kapitalistički način degenerisana medicina i farmacija ne nastoje da se bore protiv bolesti, već da stvore što veći broj profitabilnih bolesnika i na taj način prošire svoje tržište. Američka lekarska komora donela je odluku da lekari prestanu da se bave preventivnom medicinom jer se njenom primenom smanjuje broj bolesnih i time njihova zarada. Procenjuje se da se na Zapadu preko 70% operacija vrši zbog profita. Ubijanje ljudi, pogotovu dece i devojaka, radi „dobijanja organa“ predstavlja najmonstruozniju kapitalističku praksu. U Engleskoj preko 40 000 devojčica i dečaka godišnje bude oteto i iskasapljeno, u Francuskoj preko 30 000, u SAD preko 100 000... Najpoznatije svetske klinike „nabavljaju“ organe na „crnom tržištu“, što znači da neposredno sarađuju sa bandama profesionalnih ubica koje su se specijalizovale za otimanje i ubijanje mladih. Budući da organe presađuju pre svega onima koji imaju novca i koji spadaju u vladajuću klasu, nije slučajno što kapitalističkoj oligarhiji nije stalo da iskoreni tu zločinačku praksu. Ubijanje i kasapljenje dece „običnih“ građana da bi bogataška „elita“ mogla da zamenjuje organe na najubedljiviji način ukazuje na zločinačku prirodu kapitalizma.

Kapitalizam je genocidni poredak par excellence. Istrebljivanje Afrikanaca, australijskih starosedeoca, Kineza, Indijaca, Alžiraca, Koreanaca, Vijetnamaca, Iračana, Avganistanaca... popunjava „najslavnije stranice“ istorije kapitalizma. Na plantažama pamuka u SAD, u kojima je ropstvo postojalo preko 200 godina, od gladi i iscrpljenosti umrli su milioni Afrikanaca. Odbeglim robovima kapitalisti su odsecali stopala, kastrirali ih, bičevali do smrti, vešali... Kapitalizam se zasniva na jednom od najmonstruoznijih zločina za koji istorija zna: na istrebljenju severnoameričkih Indijanaca. Ono što daje posebnu dimenziju tom zločinu je što su američki kapitalisti od uništenja Indijanaca napravili „biznis“ vredan milijardi dolara. Nije bilo dovoljno što su na najsvirepiji način uništeni severnoamerički starosedeoci, već su, svedeni na „gnusne ubice“, postali „zvezde“ holivudske filmske industrije. Indijanci, žrtve najvećeg genocida u ljudskoj istoriji, postali su simboli zla, dok su oni koji su pobili milione indijanske dece postali oličenje „hrabrosti“ i „dobrote“. Uništenje Indijanaca simbolizuje uništenje života u kojem je čovek živeo u jedinstvu sa prirodom. „Heroji divljeg Zapada“, poput Bufalo Bila, su otelotvorenje ekocidnog duha kapitalizma: monstruozno ubijanje bizona postaje legendarna „zabava“ koja će postati neprikosnoveni obrazac za ponašanje mladih u SAD i Evropi. Engleski kapitalisti su, od sredine XIX veka do japanske okupacije Kine, vojnim sredstvima i putem opijuma usmrtili više od 250 miliona Kineza i uništili i opljačkali preko 90% kineskog umetničkog blaga. U Engleskoj, kolevci kapitalizma, u XIX veku svako drugo dete umrlo je do svoje pete godine od bolesti i gladi, a svaka treća žena na porođaju. Devojčice i dečaci uzrasta od devet godina radili su 14 sati dnevno (!) u rudnicima i fabrikama u Engleskoj, kao i u Americi, Nemačkoj, Francuskoj, carskoj Rusiji i drugim kapitalističkim zemljama. Procenjuje se da je u toku najintenzivnije industrijalizacije Zapada u rudarskim jamama i u fabričkim halama od iscrpljenosti i gladi umrlo na desetine miliona dece. Do sredine XIX veka u Engleskoj siromasi koji su uhvaćeni u krađi kažnjavani su tako što su vezivani za točkove, postavljene na trgovima, i vađena im je utroba. U toku velike ekonomske krize kapitalizma iz 1929. godine samo je u SAD od gladi umrlo preko 4 miliona radnika i članova njihovih porodica. Prvi svetski rat, u kojem je stradalo više od 20 miliona ljudi i koji je uzrokovao epidemiju “španske groznice“ koja je u Evropi usmrtila više ljudi nego sam rat; stvaranje fašizma u Italiji, Nemačkoj, Španiji i drugim evropskim zemljama, kao i u Japanu; Drugi svetski rat u kojem je život izgubilo više od 60 miliona ljudi (od čega preko 35 miliona Slovena, 6 miliona Jevreja i 3 miliona Roma) - sve to spada u „civilizacijsko nasleđe“ kapitalizma. Nakon Drugog svetskog rata pripadnici francuskih kolonijalnih trupa „civilizovali“ su Afrikance tako što su žene i decu primoravali da se zbiju u grupe a onda su ih polivali benzinom i žive spaljivali. Muškarce su bacali iz aviona. Procenjuje se da je samo u Mozambiku ovakvim metodima ubijeno gotovo 100 000 ljudi. U Indokini, Alžiru i drugim kolonijama francuski legionari pobili su milione ljudi čineći bestijalne zločine. Američki vojnici spalili su u Koreji čitave gradove, a u Vijetnamu su pobili preko tri miliona „komunista“, od kojih su trećina bili deca. Vršili su masovna silovanja devojčica. Jedan od najpopularnijih „suvenira“ koji su američki „marinci“ donosili iz Vijetnama bile su „ogrlice“ napravljene od ušiju masakriranih Vijetnamaca. U Čileu američki kapitalisti organizovali su ubistvo legalno izabranog predsednika Salvatorea Aljendea, koji je nacionalizovao rudnike bakra, i doveli na vlast Pinočeovu vojnu huntu koja je u toku nekoliko meseci, koristeći se metodama katoličke inkvizicije, pobila hiljade protivnika diktature. Isto su uradili u Argentini i drugim zemljama Južne i Centralne Amerike, kao i u Južnoj Koreji, na Filipinima, u Africi, u Iranu, Iraku, Avganistanu, na Bliskom istoku... Koncentracioni logori su jedan od najmonstruoznijih proizvoda kapitalističke civilizacije. Engleske kolonijalne vlasti uspostavile su prve logore u Južnoj Africi, a u fašističkoj Nemačkoj su „usavršeni“ tako što su im dodate gasne komore i druga sredstva za masovno ubijanje. Stvorene su, zapravo, fabrike smrti koje su radile po istom principu kao i drugi kapitalistički pogoni. Tela ubijene dece, žena i muškaraca korišćena su kao sirovina. Od kože, kostiju i kose ubijenih pravljeni su bubnjevi, vešalice, tkanine... „Totalni rat“, princip „spaljene zemlje“ i u tom kontekstu „tepisi bombi“, sa kojima se spaljuju gradovi i uništava stanovništvo, je još jedan „izum“ kapitalizma. Taj „metod ratovanja“ primenili su japanski fašisti u napadu na Kinu, nacistička Nemačka (zajedno sa italijanskim fašistima) za vreme građanskog rata u Španiji, u napadu na Poljsku, Jugoslaviju i Sovjetski Savez, kao i Amerikanci bombardujući nemačke gradove za vreme Drugog svetskog rata i gradove u Koreji i Vijetnamu. Korišćenje savladanih sila prirode za stvaranje sredstava za masovno uništenje stanovništva predstavlja najpogubniji proizvod kapitalizma. U tom kontekstu, američko razaranje Hirošime i Nagasakija atomskim bombama ima simboličan značaj. Atomske, hidrogenske i neutronske bombe sa kojima momentalno može biti uništen život na planeti; virusi sa kojima može biti uništen život na čitavim kontinentima; hemijska sredstva sa kojima mogu biti zatrovani rečni slivovi - predstavljaju najstravičniji rezultat kapitalističkog „progresa“.

Razvoj „potrošačkog društva“ dovodi do sve dramatičnijeg iscrpljivanja prirodnih resursa i do sve pogubnijih klimatskih promena. Kao „odgovor“, stvorena je teorija o „zlatnoj milijardi“ koja je postala strateški orijentir za ekonomsku i političku praksu najrazvijenijih kapitalističkih država. Uništenje sve većeg broja ljudi postaje osnovni uslov za preživljavanje sve manjeg broja ljudi. Globalni ekocid postao je osnov globalnog genocida. Od Drugog svetskog rata do danas svetski kapitalizam ubio je preko milijardu ljudi, od čega na stotine miliona dece. Zahvaljujući globalnom ekonomskom fašizmu, koji su uspostavile najrazvijenije kapitalističke zemlje, u svetu svakoga dana od bolesti, gladi i žeđi umre preko 30 000 dece. Što se tiče stalno isticanog „argumenta“ da je „prenaseljenost planete“ glavni uzrok sve većeg nedostatka pijaće vode, hrane i energije, treba reći da Amerikanci, Evropljani i Japanci, kojih ima oko jedne milijarde, troše (uništavaju) onoliko vode, hrane i energije koliko bi trošilo 500 milijardi ljudi sa današnjim potrošačkim standardom u nerazvijenim zemljama sveta. Samo u Nemačkoj godišnje bude bačeno preko 20 miliona tona hrane. Procenjuje se da trećina hrane koja se proizvede u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama završi na đubrištu. Istovremeno, kapitalizam uništava život u morima i okeanima koji mogu da obezbede kvalitetnu ishranu za desetine milijardi ljudi. Teza o „prenaseljenosti planete“ je, zapravo, jedan od načina da se opravda uništavanje čitavih naroda da bi se najmoćnije kapitalističke korporacije dokopale sirovinskih i energetskih resursa. Ne nedostatak prirodnih resursa, već nedostatak ljudskosti, a to pre svega znači vladavina nehumanog i destruktivnog kapitalističkog poretka, predstavlja glavni uzrok sve dublje egzistencijalne krize čovečanstva.

Genocidna priroda „potrošačkog društva“ dolazi do izražaja i u najrazvijenijim kapitalističkim državama i ona neposredno pogađa belu rasu koja se nalazi, zbog dominirajućeg položaja u procesu reprodukcije kapitala, najbliže grotlu u kojem se stvara profit i time je najviše pogođena sve bržim ritmom odvijanja procesa kapitalističke reprodukcije. „Bela kuga“ hara najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. Kapitalizam uništava porodicu i degeneriše odnose između polova. Sve veći broj dece živi sa jednim ili bez roditelja, a umesto razvoja odnosa između polova, sve veći broj ljudi živi samo ili u homoseksualnim zajednicama. Ukoliko kapitalizam ne bude u neposrednoj budućnosti ukinut humanim društvom bela rasa će nestati. Biološko propadanje bele rase u najrazvijenijim kapitalističkim društvima postalo je, zajedno sa uništavanjem životne sredine, najvažnije pitanje koje će neposredno da uslovljava politička i druga društvena zbivanja.

Sve dublja egzistencijalna kriza čovečanstva ukazuje na pravu prirodu „progresa“ koji se zasniva na uvećavanju potrošačkog standarda koji se meri kvantitetom potrošene energije, vode, hrane... Stvaranje „potrošačkog društva“ je najpogubniji „doprinos“ kapitalizma „razvoju“ čovečanstva. Kapitalizam ne samo da proizvodi prekomernu količinu robe koja ima upotrebnu vrednost, već proizvodi sve veću količinu robe koja ničemu ne služi. Proizvodnja nepotrebnog generiše sve veću potrošnju sirovina, vode, energije i rada što dovodi do sve većeg zagađenja planete, eksploatacije čoveka i dezintegrisanja društva. Sve veća proizvodnja ne samo da ne koristi povećavanju životnog standarda, već ga sve ozbiljnije ugrožava. U krajnjem, sve veći deo kapitalističke reprodukcije ima destruktivnu prirodu. Na to ukazuje sistem ishrane. Ljudi postaju kontejneri u kojima nestaju sve veće količine sve otrovnije hrane. U SAD preko 150 miliona građana ima zdravstvene probleme zbog prekomernog konzumiranja sve nekvalitetnije hrane. Istovremeno, na lečenje posledica koje izaziva gojaznost ulažu se sve veće sume koje višestruko prevazilaze sredstva koja se ulažu u oblasti koje imaju prvorazredan značaj za razvoj društva – kao što je obrazovanje.

Nauka i tehnika postale su sredstvo za planirano uništavanje proizvoda. Velike kompanije imaju posebne pogone koji se "brinu" o tome da proizvodi ne traju duže nego što je to predviđeno - da bi primorali građane da kupe novi proizvod. Nekada je "dugotrajnost" bila najznačajnija odlika kvaliteta robe. Danas kapitalistički koncerni nastoje da skrate rok trajanja proizvoda i da namame kupce primamljivim izgledom robe (pakovanje često više vredi od samog proizvoda), funkcionalnošću i, naravno, "dobrom reklamom" koja, posredstvom TV spotova, postaje spektakularna prevara. Odavno je stvoren žilet sa kojim čovek može bezbroj puta da se obrije, ali njega nema u prodaji. Isto je sa stotinama jeftinih lekova koji bi spasili život milionima bolesne dece, a koji su zabravljeni u sefovima farmaceutskih kompanija jer bi se njihovom upotrebom umanjio profit. Sve više proizvoda prodaje se u "kompaktu": kvar u najmanjem segmentu primorava čoveka da kupi čitav deo. Tendencija je da se proizvodi izrađuju od takvog materijala da ne mogu biti popravljeni. Ekonomski sistem, predvođen bankama, na sve moguće načine (posebno poreskom politikom) nastoji da natera ljude da se što intenzivnije uključe u potrošačko ludilo i na taj način omoguće dalji razvoj kapitalizma. "Uništi!" postaje kategorički imperativ "potrošačkog društva".

Vladajući procesi ukazuju na pravu prirodu jednog od izvornih principa kapitalizma: "Konkurencija rađa kvalitet!". Pokazalo se da kapitalizam prihvata samo onu konkurenciju čiji je rezultat profit, a ne zadovoljavanje ljudskih potreba. Istovremeno, umesto "slobodne konkurencije" liberalnog kapitalizma, uspostavljena je dirigovana konkurencija u kojoj dominiraju strateški interesi najmoćnijih multinacionalnih koncerna. Oni određuju "pravila igre" bespoštedno se obračunavajući sa onima koji im se suprotstavljaju. Monopolistički kapitalizam ukida konkurenciju između individua i uspostavlja dominaciju kao osnovni egzistencijalni princip. "Uništi konkurenciju!" i "Velika riba proždire malu ribu!" postali su borbeni pokliči savremenog kapitalizma. U sve bespoštednijem ekonomskom ratu kapitalističke imperije proždiru jedna drugu uništavajući život na planeti. Sve je manji prostor na kojem može da izraste "lična inicijativa", najvažniji legitimišući princip "pravog" kapitalizma. Čovek je u potpunosti podređen "višoj sili" koja je otelotvorena u depersonalizovanim i birokratizovanim mamutskim korporacijama. Ogromne investicije, planiranje "budućnosti", "osvajanje tržišta" - iza svega stoje "timovi" i "organizacija".

Kada je reč o socijalnoj pravdi, vladajuća tendencija u kapitalističkom svetu je da je sve manji broj ljudi sve bogatiji, a sve veći broj sve siromašniji. Jedva 3% stanovništva u SAD poseduje gotovo 70% društvenog bogatstva. Milioni ljudi žive na ulici, u kontejnerima i u kanalizaciji. Svako četvrto dete živi ispod granice siromaštva. Sve veći broj ljudi gladuje. Preko 50 miliona američkih građana nema elementarnu zdravstvenu zaštitu. U toku je totalno kriminalizovanje društva. Nasilje i razbojništva dobila su zastrašujuću dimenziju. Blindirana vrata i prozori, sigurnosni sistemi i kamere - stanovi i kuće u „slobodnom svetu“ postali su bunkeri. Samo u SAD „radi“ na stotine krupnih mafijaških organizacija koje u svojim rukama ne drže samo tržište droge, kocke, prostitucije, „belog roblja“, sporta, ljudskih organa i nuklearnog otpada, već i sve veći deo privrede i banaka, i koje na svojim platnim spiskovima imaju sve veći broj političara, sudija, policajaca, novinara... Pored njih, u SAD „operiše“ preko 100 000 „lokalnih“ profesionalnih razbojničkih bandi i bezbroj uličnih pljačkaških grupa. Od 1901. do 1991. godine u SAD je za deset puta porastao broj ubistava po glavi stanovnika i iznosi preko 80 000 ubijenih godišnje. Broj ranjenih je pet puta veći. Broj ubijenih i ranjenih na ulicama SAD u XX veku višestruko premašuje ukupni broj poginulih i ranjenih američkih vojnika u Prvom i Drugom svetskom ratu, u Koreji, Vijetnamu, Iraku, Avganistanu... U zatvorima u SAD, koji su postali svojevrsni koncentracioni logori za „obojene“, nalaze se milioni ljudi. Nasilje u školama dobilo je zastrašujuće razmere. Uprkos sve brojnijem policijskom obezbeđenju, detektorima za oružje, video nadzoru, čeličnim rešetkama i žičanim ogradama, u SAD učenici godišnje ubiju i rane preko 30 000 svojih vršnjaka i profesora. Broj sve ubitačnijeg vatrenog oružja u posedu građana premašuje brojku od 400 miliona. Milioni žena godišnje budu prebijene i silovane. Milioni žena i milioni dece bave se prostitucijom. Trgovina „belim robljem“ u razvijenim kapitalističkim zemljama postala je jedan od najprofitabilnijih businessa. Procenjuje se da godišnje preko 500 000 devojaka, pretežno iz Istočne Evrope i Azije, „nestane“ u sve dubljoj močvari prostitucije na Zapadu. Na privatnim projekcijama najpopularniji su filmovi koji se završavaju ritualnim klanjem devojaka. Desetine miliona građana redovno koristi drogu i alkohol. Svake godine na stotine hiljada mladih umre od droge i alkohola, ili doživi teška telesna i mentalna oštećenja. Samoća i usamljenost dobili su razmere epidemije. U velikim gradovima na Zapadu polovina stanovništva živi u „domaćinstvu“ sa jednim članom. Ubedljiva većina ljudi živi u stanju stalnog psihičkog stresa. Samo u SAD od infarkta i drugih srčanih obolenja izazvanih stresom godišnje umre preko milion ljudi. Procenjuje se da više od 50 miliona Amerikanaca ima teške mentalne probleme. Upotreba sedativa dobila je neverovatne razmere. Građani godišnje konzumiraju na stotine milijardi tableta. Samoubistvo je postalo masovna pojava. Svake godine milioni ljudi pokušaju, a na stotine hiljada uspe da izvrši samoubistvo. Preko 60 000 vijetnamskih veterana oduzelo je sebi život. Obrazovni sistem je u sve većoj krizi. Istovremeno, sve agresivnija industrija zabave proizvodi masovni idiotizam. U SAD zvanično pismo nije u stanju da koristi gotovo 100 miliona građana. Umesto obrazovanja, građanima se nudi kocka. Stvaranje kockarske euforije predstavlja najperfidniji način korumpiranja ljudi vladajućim duhom kapitalizma koji se zasniva na odvajanju stvaranja vrednosti od njihovog prisvajanja. Armija nezaposlenih dramatično se uvećava. Sve veći broj devojaka „dobrovoljno“ se podvrgava sterilizaciji da bi dobile posao. Ubedljiva većina građana živi na kredit i nalazi se u dužničkom ropstvu. Sve veći broj ljudi radi dvostruko radno vreme da bi preživeli. Život je postao neprestano ponižavanje. Uništavaju se demokratske institucije i ukidaju elementarna ljudska i građanska prava. Strah je sveprisutan. U SAD policija i tajne službe „imaju pravo“ da upadaju u stanove i hapse ljude bez sudskog naloga, da ih drže zatočene bez ograničenja i bez prava na advokata, da ih podvrgnu bestijalnom mučenju i ubiju. Kapitalistički teror nad građanima pravda se „borbom protiv terorizma“. Američke tajne službe vrše spektakularne zločine po nacističkom uzoru (paljenje Rajhstaga), kao što je rušenje kula Trgovačkog centra u Njujorku i „napad“ na Pentagon pri čemu je ubijeno skoro 3 000 američkih građana, da bi vladajuće kapitalističke grupacije dobile odrešene ruke za uspostavljanje policijske države i za proizvođenje ratova – da bi obezbedile opstanak vojno-industrijskog kompleksa koji čini kičmu američke ekonomije. Širenje straha je najstrašniji i najefikasniji način na koji kapitalisti obezbeđuju pokornost građana. Otuda je bekstvo iz svakodnevnog života u iluzorne svetove, koje nudi holivudska filmska industrija i TV stanice, postala najvažnija preokupacija građana „slobodnog sveta“.

Kapitalizam uništava kako osnovne emancipatorske impulse sa kojima je napredno građanstvo probilo zidove feudalnog društva (prosvetiteljstvo, ideje-vodilje Francuske građanske revolucije, filantropski pokret...), tako i civilizacijske (kulturne) tekovine građanskog društva bez kojih nema budućnosti. Uništavajući emancipatorsko nasleđe građanskog društva kapitalizam uništava klicu novog sveta koja je stvorena u građanskom društvu i na taj način njegovu istorijsku rodnost i stvara „novi“ fašizam. Nosioci savremenog fašizma nisu grupe mladih koje se „kite“ nacističkim simbolima, već kapitalističke korporacije koje, stvarajući sve dublju egzistencijalnu i na toj osnovi opštu društvenu krizu, proizvode fašističku ideologiju. Vladajući princip monopolističkog kapitalizma „Uništi konkurenciju!“ je generator savremene fašističke prakse kako u ekonomskoj, tako i u političkoj sferi. Kapitalistička destrukcija prirode i čoveka kao kulturnog i biološkog bića uslovljava nastanak i jačanje najreakcionarnijih političkih snaga. U krilu kapitalizma ne stvara se samo mogućnost za novo društvo, već za novi (ekocidni) varvarizam. U samom kapitalizmu uspostavljena je borba između ove dve tendencije. To je osnov i okvir savremene klasne borbe koja nije samo borba za socijalnu pravdu i slobodu, već i za opstanak. Na mogućnost uspostavljanja dugog perioda kapitalističkog varvarizma (kao i na mogućnost zajedničke propasti vladajuće i radničke klase) ukazuje i sam Marks, ali taj stav nema takvu težinu u njegovoj teoriji (i time obavezujući karakter) da Marks na osnovu njega razrađuje moguće oblike razvoja kapitalizma i moguće oblike političke borbe protiv njega. Istovremeno, mogući kapitalistički varvarizam nema, po njemu, destruktivnu, već anti-slobodarsku prirodu. Marks previđa da je kapitalizam u svojoj biti ekocidni varvarizam, koji ima tehnički oblik, i da su kapitalisti ekocidni varvari.

Ideolozi kapitalizma koriste „fašizam“ kao kontejner za otpad u koji ubacuju sve ono što su, zapravo, zločini kapitalizma i što ukazuje na njegovu pravu prirodu. Istovremeno, fašističko mračnjaštvo postaje pojava u odnosu prema kojoj kapitalistička demokratija pokazuje svoju „humanu“ vrednost. Umesto konkretnog istorijskog antipoda: kapitalizam – humano društvo, nudi se lažni antipod: „demokratija“ - „totalitarizam“ („fašizam“ i „komunizam“). U tom kontekstu, ideolozi kapitalizma nastoje da dokažu da je fašizam pojava sui generis i da nema nikakve veze sa kapitalizmom. Uistinu, fašizam je jedan od političkih pojavnih oblika kapitalizma, tačnije, fašizam je stisnuta pesnica kapitalizma u krizi – kada vladajuće kapitalističke grupacije, da bi sprečile propast vladajućeg poretka, ukidaju osnovna ljudska i građanska prava i koriste državu za uspostavljanje neposredne i neograničene kapitalističke diktature nad radničkom klasom i za (genocidno-ekocidnu) kolonijalnu ekspanziju. Savremena zbivanja u SAD i Evropi ukazuju na to da je nemački nacizam bio samo jedan od istorijskih pojavnih oblika fašizma i da je fašizam enfant terrible kapitalizma.

Kapitalizam lišava život ljudskog smisla i na taj način bitnog. Na delu je kapitalistička uravnilovka: sve je standardizovano, sve je na potrošačkoj traci koja se sve brže kreće. Nema zamišljenog čoveka na reklamnoj razglednici kapitalizma. „Društvo spektakla“ (Debor) je pojavni oblik sveta u kojem vlada destruktivno ništavilo. Nema velikog događanja. Nema vizionarskog. Stvara se utisak da se desilo sve bitno što je moglo da se desi. „Potrošene“ su sve ideje prošlosti. Velika misao postoji, ali njen glas ne dopire do ljudi koji su zaglušeni reklamnim porukama. Planina se uzdiže iz magle, ali su ljudi zaslepljeni reflektorima „potrošačke civilizacije“ i ne vide je. Nema misli kao kritičke refleksije života. Nema umnog posredovanja. Nema odnosa čoveka prema svetu u dimenziji nastojanja da se stvori humano društvo. Sam život postao je uništavanje uma i potrebe za umom. Uspostavljen je teror pozitivnog života i pozitivnog ratia. Sve je datost. Životne boje izbledele su pod blještavim svetlima „potrošačkog društva“. Boja smrti skrivena je pod šarenilom propagandnih poruka. Na reklamama svi su „srećni“. Tragično je udavljeno u „koka-koli“. Consumer-man ubio je homo sapiensa.

Kapitalizam dovodi ljude u posebno mentalno stanje. Potrošačko ludilo nije samo pojavni oblik destruktivnog kapitalističkog ludila, već je izraz potrebe da se potisne bol koji stvara usamljeničko beznađe koje je jedan od najpogubnijih proizvoda kapitalističke civilizacije. Za beznadežno usamljenog čoveka misliti znači padati u ponor. Istovremeno, odbacivanje mišljenja postaje odbacivanje odgovornosti za saučesništvo u uništavanju sveta. Bekstvo iz sve turobnije svakodnevnice postaje opsesija. Što čovek manje može da ispolji svoju ljudskost u postojećem svetu, to virtuelni svet postaje više stvarni svet. TV programi postali su mentalni vodič za „mase“. Sa razvojem krize egzistencije, vladajući režim stvara sve agresivniju „industriju zabave“ putem koje nastoji da održi čoveka u „dobrom raspoloženju“ (po principu "Don’t worry, be happy!") da bi ga sprečio da na ljudski način doživi svoje ljudsko bitisanje i da se suoči sa svojom nesrećom i potraži načine da se izbavi iz nje. Radi se o „sindromu Titanik“: brod tone - muzika je sve jača. Vladajući mediji nastoje, ne birajući sredstva, da zagnjure čoveka u baruštinu „koka-kola kulture“, jer tek kada čovek postavi pitanje o budućnosti i kada postane svestan razmere uništavanja sveta - postaje jasna sva pogubnost uspostavljenog „progresa“. Nije slučajno što su novi naraštaji, po prvi put u istoriji, lošije obrazovani nego njihovi roditelji. Sve ono što ima ili može da ima kulturnu (ljudsku) vrednost pretvara se, putem kapitalističke propagandne mašinerije i industrije zabave, u sredstvo za obezvređivanje čoveka. Simboli putem kojih je čovek nekada mogao da prepozna svoj ljudski lik i da dopre, makar i delimično, do svoje ljudskosti, unakaženi su od strane vladajućih medija. Ugroženo je celokupno kulturno nasleđe Zapadne civilizacije, kao i humanistička dostignuća drugih civilizacija. U pitanju je razvoj koji diktira vladajući poredak da bi intelektualni (obrazovni) nivo građanina prilagodio svojim egzistencijalnim interesima i predupredio razvoj kritičkog uma koji je svestan kako pogubnosti kapitalizma, tako i novih mogućnosti razvoja koje su stvorene u okrilju građanskog društva. Radi se, zapravo, o tome da je čovek do te mere razvio proizvodne snage i u toj meri postao sposoban (stručan) da u svoje ruke uzme ne samo upravljanje procesima proizvodnje, već i upravljanje sveukupnom društvenom reprodukcijom, da konačno oslobođenje čoveka od tlačenja i egzistencijalne neizvesnosti nije više maštarija, nego realna mogućnost. Osnovni cilj industrije zabave je da spreči da se uspostavi delatno-menjalačka veza između uspostavljenog naučnog i tehničkog razvoja i nastojanja čoveka da ga usmeri ka zadovoljavanju njegovih istinskih potreba i obezbeđivanju izvesnije budućnosti. Sve bespoštedniji nasrtaji kapitalističkih medija na kritički um odgovor je kapitalizma na sve veću pustoš koju stvara, i na već stvorene objektivne mogućnosti da čovek iskorači iz kapitalističkog sveta u civilizaciju slobode. U tom kontekstu, kapitalizam se obračunava s humanističkim obrazovanjem i s humanističkom inteligencijom. Kapitalizam stvara, s jedne strane, „bele kragne“ - tehničku inteligenciju, vodeću snagu u uništavanju planete, koja je svedena na fah-idiote, i s druge strane, „plave kragne“ - manipulativnu radnu snagu koja je lišena elementarnog obrazovanja. Posledice su sve vidljivije. Nakon toliko godina življenja u kapitalističkoj civilizaciji i nakon takvog „progresa“ koji je u njemu ostvaren, sve veći broj ljudi postaje žrtva najmračnijih ideologija koje po svojoj morbidnosti prevazilaze sve što je do sada viđeno u istoriji. Samo u Sjedinjenim Američkim Državama deluje na hiljade „satanističkih“, i njima sličnih, sekti što je neposredna posledica nemilosrdnog uništavanja duhovnog integriteta ljudi. „Potrošačko društvo“ baca čoveka u provaliju duhovnog beznađa gde ga dočekuju sile mraka koje mu nude „zadovoljenje potreba“ koristeći se sredstvima manipulacije sa kojima kapital od njega stvara bezumnog „potrošača“. Za čoveka izgubljenog u mraku i lomača je izvor svetlosti i putokaz.

Što se tiče mita o "slobodnim glasilima" i "demokratskoj javnosti" na Zapadu - on je konačno mrtav. Pokazalo se u kojoj meri je jedinstvena propagandna mašinerija Zapada kada je reč o zaštiti strateških interesa najmoćnijih kapitalističkih država. Naučno vođenom i do tehničkog savršenstva izvedenom propagandom i bukvalno preko noći stvara se takvo „raspoloženje“ u javnosti da se istrebljivanje čitavih naroda prihvata kao "humano" delo. Umesto da je "razvoj demokratije" doveo do toga da građani imaju sve veće mogućnosti da samostalno donose sudove o bitnim društvenim pitanjima, dominira „javno mnenje“ koje je proizvod najvećih informacionih centara, svojevrsnih fabrika laži i poluistina koje su u rukama najmoćnijih kapitalističkih klanova i vladajućih političkih grupa. Istovremeno, zahvaljujući novim tehničkim sredstvima, vodeći informacioni mediji uspostavili su globalni monopol nad informacijama. "Zapadna demokratija" je na putu da prevaziđe praksu najgorih totalitarnih režima. U svetlu vladajućih tendencija razvoja kapitalizma, i najmračnije Orvelove slutnje izgledaju kao bezazlena priča za decu.

Koji je smisao filozofije u savremenom kapitalističkom svetu u kojem vlada destrukcija i u kojem je čovečanstvo gurnuto na ivicu provalije? Ideolozi kapitalizma stvaraju iluziju da se vladajući odnos prema stvarnosti zasniva na određenom načinu mišljenja, što znači da ima racionalnu prirodu. Filozofija je postala „racionalni“ eho destruktivnog kapitalističkog iracionalizma. Ona je samo jedna od humanističkih maski nehumane i destruktivne civilizacije i kao takva reklamni spot kapitalizma. Sa njom se zadaje i učvršćuje način mišljenja koji je, poput religije, lišen kritičke samorefleksije i koji sprečava čoveka da postane svestan tendencija razvoja sveta i objektivnih mogućnosti oslobađanja koje putem subjektivne prakse (političke borbe) može pretvoriti u realne mogućnosti slobode. Istovremeno, „filozofiranje“ se svodi na stvaranje mreže formalno-logički konzistentnih pojmova koji treba da posreduju između čoveka i sveta. Filozofija je postala sredstvo za zbunjivanje uma i za njegovo odvlačenje od bitnih pitanja. Savremeni građanski filozofi diskvalifikuju um kao najautentičnije i najvažnije sredstvo čoveka za obezbeđivanje opstanka i slobode. On je sveden na instrumentalizovani ratio i postao je sredstvo za mistifikovanje postojećeg sveta i za uništavanje vizionarske svesti koja pruža mogućnost za prevazilaženje kapitalizma i za stvaranje novog sveta. Filozofija je postala tehnička disciplina i kao takva sredstvo za pretvaranje konkretnih egzistencijalnih i esencijalnih pitanja u apstraktna teorijska pitanja. Umesto revolucionarnog, dominira konformistički princip. Umesto borbe za iskorenjivanje uzroka neslobode i destrukcije, nameće se teorijska rasprava o posledicama. Građanska teorija nudi takvu kritiku kapitalizma koja ga ne dovodi u pitanje i koja teži njegovom „usavršavanju“. „Suština kapitalizma“ dobija idealizovanu dimenziju i postaje osnov za kritiku kapitalističke stvarnosti. Na taj način, mitologizovana prošlost postaje osnov za kritiku sadašnjosti. Sve ono što bi moglo i što bi trebalo da se desi - već se desilo. Borba za budućnost postaje borba za prošlost. Građanska inteligencija umnožava „polja istraživanja“ stvarajući bezbroj „sivih zona“ pre svega zato da bi stvorila što širi prostor za svoju delatnost. Ona se ponaša na tržišni način: proizvodi sve veće količine intelektualne robe sve lošijeg kvaliteta koju prodaje u vidu knjiga, predavanja, studija, izveštaja... Maks Horkhajmer je još pre pola veka došao do zaključka da se približava kraj ozbiljnoj filozofiji i da društvo postaje mravinjak. Tome daju doprinos filozofi koji ne razvijaju filozofiju polazeći od emancipatorskog nasleđa građanskog društva i nacionalnih kultura, već se prilagođavaju vladajućem poretku kome nije potreban umni čovek, već idiotizovani potrošač. Filozofija postaje zabavljačka veština, a filozofi „dvorske lude“ kapitalizma.


Smisaonost i samim tim kvalitet filozofske misli određuje se po tome da li ona postavlja konkretna istorijska pitanja. Taj princip znači danas, u svetu koji se sučeljava sa sve realnijom mogućnošću uništenja, da konkretna istorijska pitanja mogu biti poslednja pitanja koja čovek postavlja. To je onaj kvalitet koji razlikuje savremena konkretna istorijska pitanja od svih ranijih konkretnih istorijskih pitanja. Razvoj kapitalizma kao totalitarnog poretka destrukcije nametnuo je pitanje opstanka kao najvažnije konkretno istorijsko pitanje. Zapravo, time što je doveo čovečanstvo na ivicu provalije kapitalizam je dao „odgovor“ na sva bitna pitanja. Kada se ima u vidu intenzitet kapitalističkog uništavanja života sva pitanja svode se na jedno: šta učiniti da bi se sprečilo uništenje čovečanstva? Samo ona misao je smislena koja ima egzistencijalni karakter, što znači koja stvara mogućnost za takvu političku (menjalačku) praksu koja će sprečiti uništenje sveta. U tom kontekstu, filozofija ima smisla kao kritika kapitalizma i vizionarska projekcija budućeg sveta. Nameće se potreba za stvaranjem integrišuće kritičko-vizionarske misli koja ima egzistencijalnu prirodu i koja će sadržati emancipatorsko nasleđe građanskog društva i nacionalnih kultura. Čovečanstvo će nanovo da shvati značaj ozbiljnog mišljenja kada ljudi počnu da se bave osnovnim egzistencijalnim pitanjima. Njihova ozbiljnost „uozbiljiće“ ljude: suštinski egzistencijalni problemi ukloniće trivijalni način mišljenja i usmeriti um ka temeljnim esencijalnim pitanjima. Jezdeći na valu Francuske građanske revolucije nemačka klasična filozofija uobličila je samosvest modernog čoveka. Danas se radi o tome da humanistička inteligencija uobliči misao koja će biti ideja-vodilja poslednje revolucije u istoriji čovečanstva. To nije huk Minervine sove koja se oglašava u smiraj dana, već borbeni poklič probuđenog čoveka koji je spreman ne samo da oslobodi čovečanstvo od ugnjetavanja, već da spreči njegovo uništenje. U konačnom, čemu filozofija koja nije u stanju da odgovori na pitanja od kojih zavisi sudbina čovečanstva?

Značaj koji je u najrazvijenijim kapitalističkim državama Zapada dobilo pismo indijanskog poglavice plemena Sijetla američkom predsedniku Pirsu iz 1854. godine ukazuje na ograničenost moderne filozofije kada se radi o osnovnim egzistencijalnim pitanjima. Otrežnjavajuća je istina da se savremeni čovek ne obraća najvećim misliocima modernog doba da bi našao odgovore na goruća egzistencijalna pitanja, već se obraća čoveku koji po vladajućim kriterijumima vrednovanja ima status „divljaka“. Pismo indijanskog poglavice ukazuje na to da se celokupna moderna misao Zapada nalazi na stranputici. U njemu je na adekvatniji način ukazano na pravu prirodu kapitalizma i na osnovnu tendenciju njegovog razvoja nego što je to učinjeno u sveukupnoj filozofskoj i sociološkoj misli XIX i XX veka. Pismo indijanskog poglavice, istovremeno, ukazuje na to da se pitanje bića, kao jedno od najvažnijih „tradicionalnih“ filozofskih pitanja, ne može više sagledati samo u esencijalnoj ravni. Biće, kao simbolično izvorište autentične ljudskosti i ogledalo u kojem čovek može da prepozna svoj istinski ljudski lik, pre svega podrazumeva afirmaciju životvornih moći čoveka koje dobijaju konkretnu istorijsku dimenziju u odnosu prema kapitalizmu kao totalitarnom destruktivnom poretku. Od prvorazrednog značaja je to što je pismo napisano sredinom XIX veka, što znači da otpada tvrdnja da se u to vreme nije moglo naslutiti da kapitalizam ima ekocidnu prirodu. Reči indijanskog poglavice ne ukazuju samo na ograničenost naučne i filozofske misli Zapada, već da nauka i filozofija nisu neophodne da bi se sagledala prava priroda kapitalizma. Istina da je kapitalizam anti-egzistencijalni poredak zasniva se na neposrednoj empiriji. Sa tim se rukovodio i Furije kada je, početkom XIX veka, doveo u pitanje (kapitalistički) „progres“ ukazujući da se on zasniva na uništavanju šuma, padina, izvora vode, klime...

Specifičnost savremenog istorijskog trenutka, što znači specifičnost kapitalizma kao poretka destrukcije, uslovljava i specifični odnos prema prošlosti. Vladajuća ideologija steriliše slobodarsko-menjalački naboj filozofske misli i svodi je na beživotnu „istoriju filozofije“ koja postaje sredstvo za uništavanje slobodarske i životvorne snage uma. Kritička teorija, koja se zasniva na egzistencijalnom humanizmu, treba da stvori mogućnost da stvaralački i slobodarski duh predaka „oživi“ tako što će biti uključen u borbu za opstanak života i za stvaranje novog sveta. U borbi za opstanak čovečanstva misao prošlosti treba da realizuje svoj humanistički - egzistencijalni i slobodarski potencijal. Sve dublja kriza egzistencije primorava čoveka da se usresredi na osnovna egzistencijalna pitanja i da u tom kontekstu sažme slobodarsko i kulturno nasleđe čovečanstva - da ga liši „repova“ koji samo razvodnjavaju borbu i odvlače um na stranputicu. „Punoća ljudskog“, što znači sagledavanje čoveka iz istorijske perspektive, uslovljena je sve dramatičnijim egzistencijalnim izazovima. Slobodarska prošlost treba da postane izvorište životvorne snage čoveka u borbi za opstanak čovečanstva. Samo u borbi za budućnost misaona zaostavština može da dobije pravi istorijski smisao i da iskaže svoju istorijsku rodnost. Odlazak u mitološku prošlost opravdan je jedino ukoliko podrazumeva oživljavanje slobodarskih i životvornih mitova. U protivnom, on se svodi na odvlačenje uma na stranputicu i, nezavisno od ličnih motiva, ima anti-egzistencijalni karakter.

Kapitalistički svet je u toj meri postao totalitarna i destruktivna sila u odnosu prema čoveku da on gubi potrebu za naučnim znanjem jer je i ono, u rukama kapitalista, postalo anti-humana i anti-životna moć. Istovremeno, bekstvo od znanja postaje bekstvo od odgovornosti za opstanak sveta. Saznanje da grupa kapitalističkih fanatika može momentalno da uništi čovečanstvo, kao i svest o sve realnijoj mogućnosti uništavanja prirode i samim tim čovečanstva, dovodi čoveka, koji je zaglibljen u živom blatu „potrošačkog društva“, na ivicu ludila. Bekstvo od znanja predstavlja „prirodnu“ odbrambenu reakciju. Vladajuća naučna misao svodi realnost kapitalizma na one „činjenice“ koje omogućavaju da se dođe do „naučnog stava“ da kapitalizam nema alternativu, što znači da svi „problemi“ mogu biti „prevaziđeni“ u samom kapitalizmu njegovim „usavršavanjem“ na tehnički način i putem tehničkih sredstava. Kapitalistička vizija budućnosti ima „naučni“ karakter. Mit o „svemoći nauke i tehnike“ postao je sredstvo za stvaranje na kapitalistički način degenerisane religiozne svesti i u tom kontekstu slike budućnosti. Viziju „raja“, u kojem su „duše preminulih sjedinjene u bogu“, zamenjuje vizija „savršenog“ tehničkog sveta. Sve je posredovano novcem, sve dobija trivijalnu dimenziju - uključujući i odnos prema smrti. Ideolozi kapitalizma obećavaju čoveku (bogataškoj „eliti“) „besmrtnost“ koja će biti obezbeđena na taj način, što će biti stvorena takva tehnička sredstva koja će omogućiti „oživljavanje“ zamrznutih leševa. Naučnici su postali plaćene ubice kapitalista i udarna snaga u uništavanju života na planeti. Ubedljiva većina naučnika angažovana je na proizvodnji sredstava za masovno uništenje, za masovnu kontrolu, za genetsko izobličavanje čoveka, za uništavanje prirode, za manipulaciju i idiotizovanje ljudi... Naučno znanje nije lišeno samo ljudskog smisla, već je dobilo anti-egzistencijalnu prirodu.

„Prodor u svemir“ doprineo je da se čovek sučelji s beskonačnim prostranstvom na način koji zemlju svodi na kosmičku česticu koja u svakom trenutku može da nestane. Saznanje činjenica o kosmičkom položaju zemlje i čovečanstva obesmišljava svaku težnju za opstankom. Naučna saznanja izazivaju strah za opstanak, a ne nude rešenja - jer se rešenja ne nalaze u sferi nauke, već svakodnevnog života. Asteroidi, komete, supernove, crne rupe, anti-materija – sve te pojave postaju projekcija straha od uništenja koji stvara kapitalizam kao destruktivni poredak. Odnosi između ljudi ne zasnivaju se na potrebi čoveka za čovekom, što znači na potrebi čoveka da učini nešto što će doprineti boljitku čovečanstva, već su posredovani katastrofičnim scenarijima koji obesmišljavaju svako angažovanje koje može da otvori nove prostore slobode i poveća verovatnoću ljudskog opstanka. Na taj način kapitalizam koji sve dramatičnije dovodi u pitanje opstanak čovečanstva, što znači kao jedina realna opasnost za čovečanstvo, „nestaje“ u kataklizmičkim projekcijama „budućnosti“. Ne nemoć da se suprotstavi prirodnim kataklizmama, već konformizam i usamljenost izazivaju kod savremenog čoveka potrebu za mistikom i drugim oblicima bekstva iz života koji ga usmeravaju da smisao života traži u iracionalnim sferama. Ne beskrajno kosmičko prostranstvo, već usamljeničko beznađe izaziva kod čoveka strah kada baci pogled poput neba. Shvatanje beskonačnosti kao otvorenosti, što znači kao mogućnosti beskonačnog razvoja stvaralačkih moći čoveka i prostora slobode uslovljeno je stvaranjem humanog društvenog poretka na zemlji. Samo razvoj međuljudskih odnosa, što znači osećanje da nije sam na zemlji, stvara u čoveku osećanje da nije sam u kosmosu i daje smisao ljudskom životu. Zagrljeni mladi ljudi u beskrajnom kosmičkom plavetnilu ne vide izvor opasnosti, već neograničeni prostor budućnosti.

Kada je reč o opravdanosti „kosmičkih programa“, ne radi se u prvom redu o novcu, već o tome da svemirski programi imaju vojni karakter. Isto tako, oni služe da se stvori utisak da čovekov život na zemlji ima privremeni karakter i da se tehničkim sredstvima može obezbediti „večna“ egzistencija čovečanstva u svemiru. Zemlja postaje beznačajna u odnosu prema kosmičkom prostranstvu koji industrija zabave nudi čoveku kao virtuelni svet. Mladi se zaluđuju spektakularnim kosmičkim vizijama istovremeno dok kapitalizam sistematski uništava život na zemlji. Putem holivudske filmske industrije stvara se utisak da su kosmička sazvežđa na dohvat ruke čovečanstvu i da je „osvajanje drugih planeta“ njegova neposredna budućnost. Relativizuje se vreme i kosmički prostor i na taj način se gubi predstava o realnom vremenu u kojem živimo. Vezivanje neposredne budućnosti čovečanstva za kosmičko prostranstvo predstavlja jednu od najpogubnijih iluzija koju stvara holivudska filmska industrija. Istovremeno, istorijsko vreme pretvara se u apstraktno vreme u kojem se, u virtuelnom kosmičkom prostoru, reprodukuje kapitalistički svet na „višem“ tehničkom nivou. Tehnika postaje sredstvo za stvaranje iluzije da je kosmički „svet“ ustrojen po vladajućim principima kapitalističkog poretka: princip profita postaje vladajući kosmički princip. Zemlja postaje odskočna daska za „osvajanje svemira“, a nebeska tela sirovinski izvor i kao takva predmet eksploatacije. Kosmos postaje prostor kapitalističke ekspanzije u kojem se vodi borba za dominaciju nad sirovinskim izvorima i iz kojeg neprestano vreba opasnost (u vidu krvoločnih „vanzemaljaca“ koji dobijaju status kosmičkih „terorista“), što neminovno uslovljava i opravdava razvoj sve ubitačnije vojne tehnike koja će, razume se, biti upotrebljena za uništavanje „prekobrojnih“ i „nepodobnih“ na zemlji da bi najmoćnije kapitalističke korporacije ovladale ovozemaljskim izvorima sirovina i energije. Od posebnog značaja je to što „kosmički projekti“ služe za stvaranje mita o „neograničenim mogućnostima razvoja nauke i tehnike“ - koji postaje sredstvo za stvaranje mita o „neograničenim mogućnostima razvoja kapitalizma“. U konačnom, „prodor u kosmos“ ne stvara boljitak čovečanstvu i ne povećava izvesnost ljudskog opstanka, već sputava borbu protiv kapitalizma i doprinosi razvoju novih mehanizama dominacije, manipulacije i destrukcije.

Budući da se manipulacija ljudima ne odvija samo u ideološkoj, već pre svega u psihološkoj sferi, umetnost svedena na tehniku manipulacije predstavama i simbolima dobija prvorazredni značaj. Njena prevashodna uloga nije da stvori „kulturni“ dekor vladajućem poretku, već da izobliči čoveka i sve one simbole putem kojih može da dopre do svog slobodarskog, stvaralačkog, životvornog i društvenog bića. Na kapitalistički način degenerisana umetnost sakati ljudsko u „umetničkoj“ formi koja dobija spektakularnu dimenziju. „Spektakl“ nema samo opsenarsku ulogu - on ne sprečava samo čoveka da vidi ono što je bitno, već ubija u čoveku ljudsko i na taj način samu mogućnost da vidi ono što je bitno. Slep čovek nije slepac. Slepac je onaj ko nije u stanju da prepozna ljudsko u čoveku. Kapitalizam je uklonio iz kulture estetske kriterijume vrednovanja koji se zasnivaju na tradicionalnim formama umetničkog izražavanja i emancipatorskom nasleđu građanskog društva - koji nastoje da se suprotstave formalizmu i destrukciji ljudskog. Umesto novoga, nudi se raznovrsnost istog. Umesto ideja sa kojima se otvaraju prostori budućnosti, nude se nove tehnike sa kojima se uništava potreba čoveka da mašta i vizionarska svest. Na kapitalistički način degenerisana umetnost postala je spektakularni kič. Kvalitet umetničkog stvaralaštva ne određuje se prema estetskim, već prema tržišnim kriterijumima, pri čemu uspešnost reklamne kampanje određuje „vrednost“ umetničkog dela, kao i novac lišen bilo kakvog vrednosnog ekvivalenta. Što se tiče „mondijalističke kulture“, kako se može doći do univerzalnih kulturnih vrednosti ukoliko se odbaci kulturno nasleđe nacionalnih kultura? Emancipatorsko nasleđe nacionalnih kultura nije izvor samo kulturne, već i slobodarske i životvorne svesti ljudi. Prevazilaženje nacionalnih kultura univerzalnom ljudskom kulturom moguće je jedino razvojem emancipatorskog nasleđa nacionalnih kultura. Kada je reč o odnosu između univerzalnosti i kolektivizma, oni ne mora da budu suprotstavljeni ukoliko se kolektivizam ne zasniva na „masi“, već na emancipovanim ličnostima. Univerzalne ljudske vrednosti treba da budu osnov kolektivizma, s tim što se kolektivitet ne pojavljuje kao ukidanje individualnosti, već kao zajednica emancipovanih ličnosti. Istovremeno, univerzalnost ne može da bude privilegija pojedinaca koji sebe vide kao „elitu“. Tu se, zapravo, radi o klasnom principu, s tim što je on zaogrnut velom „borbe za individuu“. Tipičan primer je Niče koji govori o „natčoveku“ koji je, zapravo, antropološki pojavni oblik „novog plemstva“, što znači vladajuće klase (plutokratije). Valter Benjamin je verovao da se tehničkim sredstvima može prevazići elitistički karakter umetnosti i ona približiti radnicima. Na kapitalistički način degenerisina tehnika lišila je umetnost elitističke ekskluzivnosti tako što ju je lišila humane suštine. Ona uništava stvaralačko biće čoveka i na taj način se obračunava s umetnošću u kojoj postoji aura kao isijavanje ljudskog, u kojoj je sadržano emancipatorsko nasleđe čovečanstva, i koja je nagoveštaj onog što još nije, a što može da bude. Razvoj „estetskog čula“ postiže se uništavanjem čula ljudskosti. Pokazalo se da su uzaludni pokušaji da se od umetnosti stvori sredstvo za preobražaj sveta ukoliko ona nije sastavni deo sveobuhvatnog političkog pokreta koji nastoji da stvori novi svet. U tom smislu, treba praviti razliku između lažne (na kapitalistički način degenerisane), slobodarske i istinske umetnosti. Uloga slobodarske umetnosti je da razotkrije pravu prirodu kapitalizma; da stvori viziju novog sveta; da ukaže na objektivne mogućnosti za stvaranje novog sveta i, što je najvažnije, da razvije potrebu čoveka za čovekom – što je osnov istinske društvenosti bez koje nema političkog pokreta koji može da spase svet od uništenja. U odnosu prema umetnosti koja je refleksija ljudske nesreće, i kao takva otuđeni oblik razotuđenja, pojavljuje se vizija života kao umetničkog čina u kojem društveno biće čoveka postaje njegovo realizovano stvaralačko biće.

Kapitalizam uništava čoveka kao duhovno biće. Metafizički misticizam i religiozni fanatizam druga su strana „tehničke civilizacije“ koja je lišila život smisla i od čoveka stvorila sredstvo za reprodukovanje kapitala. Religija je sve manje duhovna potreba, a sve više bekstvo iz kapitalističkog ništavila i izraz straha od nestanka. U savremenom kapitalizmu pozivanje na boga je, zapravo, jedan od načina na koji malograđanin lišava sebe odgovornosti za uništavanje sveta. Religija je nekada služila kao sredstvo za razvoj kapitalizma (protestantizam), da bi postala oruđe za obračun s duhovnošću i životom. Uprkos tome što kapitalizam uništava duhovnost, crkve čine sve da se on sačuva. One preživljavaju tako što odbacuju humanističko nasleđe religije, koja pruža mogućnost za uspostavljanje kritičkog odnosa prema kapitalizmu i za duhovnu integraciju čovečanstva, i postaju deo mehanizma kapitalističke reprodukcije i kao takve laičke institucije koje koriste religiju da obogotvore privatnu svojinu i klasni poredak. Vladajuće religije nisu samo sredstvo za obračun s emancipatorskim nasleđem građanskog društva, već i s verom da je moguće sačuvati život na zemlji. Tvrdnja da je čovek „samo gost na zemlji“, ideja „sudnjeg dana“, shvatanje da je život na zemlji „bezvredan“ i da „pravi život“ počinje na nebu - ukazuje na to da su tzv. „velike religije“ komplementarne kapitalizmu kao poretku destrukcije. Ideja iluzornog „nebeskog sveta“ („raj“) postaje ne samo sredstvo za obezvređivanje borbe za pravedni svet, već i sredstvo za obezvređivanje života i za bekstvo od odgovornosti za uništavanje sveta. Apokaliptički fatalizam proizvodi defetizam. Od sredstva za uništavanje slobodarskog dostojanstva čoveka religija je postala oruđe za uništavanje volje za životom. Uprkos svemu, religija se ne može poistovetiti sa crkvenim dogmama i crkvenim delovanjem. Iako je crkvena religija postala anti-egzistencijalna misao, sve veći broj religioznih ljudi, koji su svesni pogubnosti kapitalističkog „progresa“, pokušava da afirmiše shvatanje da je „svet božja tvorevina“ i da čovek mora da se bori da ga sačuva. U krajnjem, ljudi se ne dele na teiste i ateiste, već na one koji se bore za kapitalizam i one koji se bore protiv kapitalizma – za očuvanje života na zemlji i za stvaranje humanog sveta.

Značaj koji je dobilo pismo indijanskog poglavice plemena Sijetla američkom predsedniku Pirsu ukazuje na to da je došlo do preispitivanja odnosa prema onim religijama koje insistiraju na „materinskom“ principu i koje u zemlji vide „tkačnicu života“. “Princip zemlje“ (kao „velike majke“) pojavljuje se kao antipod „principu neba“ („bog otac“). Istovremeno, čovek nije „gospodar i posednik prirode“ (Dekart), ni neko ko je putem rada i savladanih sila prirode (tehnike) pretvara u korisne predmete (Marks), već je „vlakno u tkačnici života“. Čovek je deo prirode i njegov opstanak neposredno zavisi od opstanka prirode kao celine. Svet je životvorna organska celina u kojoj je sve povezano tako što je međusobno uslovljeno. Opstanak celine uslovljen je opstankom delova koji se nalaze u egzistencijalnoj međuzavisnosti, s tim što je opstanak svakog dela uslovljen opstankom celine. Borba za opstanak ne zasniva se na socijalno-darvinističkom principu „borba svih protiv svih“ (na kojem se zasniva liberalni kapitalizam), već na saživotu svih sa svima uključujući i (živu i neživu) prirodu koja omogućava opstanak čoveka. Umesto „usavršavanja“ životinjskih vrsta po principu „jači opstaju“, dominira princip da je opstanak svakog živog bića osnovni uslov za opstanak svih, s tim što se opstanak živih bića proširuje na životnu sredinu - bez koje nema života. Zato indijanski poglavica personalizuje reke, prerije, planine... Po Darvinu, živa bića mutiraju prilagođavajući se životnoj sredini, s tim što ona kojima to ne uspe – izumiru. Indijanski poglavica ima u vidu harmonični saživot živih bića i aktivnu adaptaciju čoveka na prirodne uslove u kojima živi, što znači ima u vidu borbu čoveka da spreči promene u prirodi i živom svetu koje će dovesti u pitanje njegov opstanak. Njegova interpretacija odnosa čoveka i prirode ne pojavljuje se u odnosu prema prirodnim procesima, već u odnosu prema novom načinu odnosa prema prirodi koji donosi beli čovek (kapitalizam) i samim tim prema ljudima koji žive u prirodi. Beli čovek je taj koji narušava egzistencijalnu ravnotežu u prirodi, koja se zasniva na saživotu živih bića i prirodne (životne) sredine, i na taj način ugrožava opstanak životinja i čoveka. Više se ne radi o mutaciji čoveka koja je uslovljena njegovom adaptacijom na prirodnu životnu sredinu, već o kapitalističkoj mutaciji koja je uslovljena adaptacijom čoveka na tehnički svet putem tehničkih sredstava. Ona ne dovodi do usavršavanja ljudske vrste, već do njenog degenerisanja i uništenja. Darvin se bavi nastankom i razvojem životinjskih vrsta; indijanski poglavica se bavi ugrožavanjem opstanka životinjskih vrsta – i čoveka. Priroda postaje jedinstveni živi (životvorni) organizam i dobija integrišuću ontološku dimenziju putem ideje „majke“ kao „tkačnice života“. Indijanski poglavica se zalaže za životvorni panteizam. Filozofija života indijanskog poglavice proističe iz životne filozofije Indijanaca: način obezbeđivanja egzistencije uslovljava i odnos prema prirodi. Živeći kao deo prirode nemoćni da deluju na prirodu i na taj način obezbede egzistenciju, Indijanci su bili izuzetno ranjivi na ugrožavanje uspostavljene ravnoteže u prirodi. Indikativan je njihov odnos prema bufalima. Oni su bili životno zainteresovani da se broj bufala ne smanjuje i ubijali su ih u onoj meri koja je bila neophodna da obezbede egzistenciju. Kapitalizam je „prevazišao“ materinski (rodni) i očinski (kreativistički) princip produktivističkim principom koji se zasniva na apsolutizovanom principu profita i koji ima tehnički oblik i destruktivnu prirodu. Danas čovek treba da deluje na prirodu tako da omogući da se obnove njene životne moći – kao životvorne celine. Umesto dominacije rodnog ili kreativističkog principa, treba uspostaviti njihovo jedinstvo tako da kreativistički princip postane oplemenjeni rodni princip. U tom kontekstu tehnika može da dobije umetničku dimenziju.

U raljama kapitalizma sve dobija izobličenu (komercijalizovanu i destruktivnu) dimenziju: „sredstva za informisanje“ postaju sredstvo za dezinformisanje građana i za obračun s istinom; „filozofija“ postaje sredstvo za uništavanje uma; „nauka“ postaje sredstvo za takvo ovladavanje prirodnim zakonima sa kojim se uništava priroda i čovek kao biološko biće; „umetnost“ postaje sredstvo za uništavanje stvaralačkog bića čoveka; „igra“ (sport, pre svega) postaje sredstvo za uništavanje igračkog bića čoveka; „medicina“ i „farmacija“ postaju sredstvo za stvaranje profitabilnih bolesnika; „religija“ postaje sredstvo za uništavanje duhovnosti i života...

Tradicionalno žena je svedena na rodni princip. Njen društveni položaj bio je određen njenim biološkim (rodnim) funkcijama. U tom kontekstu, nije čovek kao emancipovano društveno biće osnov konstituisanja društva, već je to porodica svedena na biološku ćeliju društva pri čemu je muškarac pater familias i kao takav neprikosnoveni autoritet u formiranju društvene hijerarhije moći. Postajući emancipovana radna snaga, što znači sticanjem ekonomske samostalnosti u odnosu prema ocu i mužu, žena je samo formalno dobila politička prava i postala konkurencija muškarcima na tržištu rada, kao i potrošač: telo postaje „izvor zadovoljstva“ (oslobađanje čulnosti, pravo na zadovoljstvo u seksu, aktivni odnos u nalaženju partnera...). Umesto inkubatora sa kojim se obezbeđuje biološka reprodukcija društva, žena je u savremenom kapitalizmu postala oruđe sa kojim se obezbeđuje reprodukcija kapitala; umesto nekadašnjeg mučeničko-svetačkog oreola, žena je dobila radno-hedonistički oreol; umesto jednostrane, kapitalizam je uspostavio univerzalnu eksploataciju žene. Ona je svedena na domaćicu i prostitutku, na radnu snagu i konzumera, na majku i reklamnu lutku, na policajca i vojnika, na kapitalistu i političara... Istovremeno, žensko telo je postalo objekat totalnog iskorišćavanja. Bukvalno svaki deo ženskog tela, od noktiju do materice, postao je sredstvo za stvaranje profita. „Sportistkinja“ je tipičan primer kapitalističkog degenerisanja žene. Ona nastoji da putem vrednosnog („produktivističkog“) mehanizma koji je obezvređuje kao ljudsko i uništava kao prirodno biće stekne afirmaciju i obezbedi egzistenciju. U pitanju je ne samo virilizovanje, već robotizovanje žene koja je, u vidu „rekorderke“, postala pokretni reklamni pano kapitalističkih koncerna i sredstvo za dokazivanje „progresivnog“ karaktera kapitalizma. Pišući o „feminističkom socijalizmu“, Markuze u „ženskom principu“ vidi suprotnost produktivističkom principu koji je vladajući princip kapitalizma. Žena se po svojim specifičnim ljudskim osobenostima pojavljuje kao jedan od potencijalnih nosilaca emancipacije čoveka. Bez namere da se žena svede na rodnu funkciju, „ženski princip“ može da se shvati i kao životvorni princip. Žena je antropološki pojavni oblik životvorne moći živog sveta i u tom smislu je simbolično biće. U materici se odvija proces evolucije živog sveta, što znači u njoj se događa stvaranje života. Položaj žene u društvu ukazuje na anti-egzistencijalnu prirodu kapitalizma. Kapitalistički oblik „emancipacije žene“ postao je uništavanje žene kao rodnog bića, i samim tim uništavanje reproduktivne sposobnosti društva. Na primeru obezbeđivanja biološke reprodukcije može se videti da je društvenost (rađanje i podizanje dece kao društveno pitanje) osnovni egzistencijalni i u tom kontekstu osnovni esencijalni princip društva.

Kapitalizam uništava čoveka kao društveno biće. Usamljenost je dobila razmere najstrašnije pošasti. Nema autentičnih međuljudskih odnosa u kojima čovek može da se realizuje kao erotsko, emotivno, duhovno i stvaralačko biće. Kapitalistička „društvenost“ svedena je na borbu između ljudi, na laž, na podvalu, na zločin... U savremenom svetu koji je degenerisao međuljudske odnose ništa efikasnije ne uništava potrebu čoveka za čovekom nego kontakt čoveka sa čovekom. Proizvođenje straha čoveka od čoveka jedan je od nastrašnijih zločina koji kapitalizam čini čovečanstvu. Međuljudski odnosi dobijaju tehnički i destruktivni karakter, a čovek postaje mehaničko i destruktivno biće. Sportski i muzički „spektakli“, festivali piva i druge masovne pijanke, disko-klubovi, samoposluge i trgovački centri, pešačke zone u trgovačkim delovima grada i sl. – sve su to oblici kapitalističke proizvodnje „društvenosti“ koja je lišena prirodnosti i ljudskosti. Ona se svodi na stvaranje „mase“ čije ponašanje uslovljava proces destruktivne („potrošačke“) kapitalističke reprodukcije, što znači potpuno komercijalizovani život. Kapitalizam od čoveka kao društvenog bića stvara potrošačko biće, a od društva kao zajednice emancipovanih ličnosti potrošačku gomilu. Mega-market je postao najvažniji društveni prostor, a stajanje u redu pred kasom je najautentičniji oblik društvenosti u savremenom kapitalizmu. „Rasprodaje“ i prateći „potrošački stampedo“ spadaju u najmonstruoznije oblike kapitalističkog ponižavanja ljudi.

Što se tiče Interneta, sve veće mogućnosti tehničkog „komuniciranja“ postaju zamena za sve manje mogućnosti autentičnog ljudskog sporazumevanja. Umesto da se uspostavljaju neposredni odnosi između ljudi, uspostavljaju se „odnosi“ posredstvom „friziranog“ lika koji odgovara modelu „uspešne face“ po kriterijumima vladajućih vrednosti, što znači samoobezvređivanjem i samosakaćenjem čoveka. Anonimnost, mogućnost momentalnog prekida kontakta, mogućnost neprestanog „preobražavanja“ i „doterivanja“ - sve to posreduje u „komuniciranju“. Na kompjuterskom ekranu ne pojavljuje se pravi lik čoveka, već njegova maska. Preko Interneta ne uspostavljaju se međuljudski odnosi, već tehničke veze u kojima su ljudi „oslobođeni“ čulnog, erotskog, emotivnog, u krajnjem, društvenog postojanja i društvenog posredovanja. Na ekranu se pojavljuju likovi koje čovek ne može da oseti, da dodirne, da pogleda u oči... Likovi koji nemaju miris, glas, toplinu... Stiče se „sloboda“ od sveta u kojem čovek ne može da ostvari svoju ljudskost i to na način koji svodi čoveka na tehnički maskiranu prikazu. Najgore je to što mladi prihvataju da budu bačeni u virtuelni svet. To je konformistički „odgovor“ usamljenog čoveka zaglibljenog u blatu kapitalističkog beznađa. Prihvatanje virtuelnog sveta je, zapravo, prihvatanje postojećeg sveta u kojem nema mesta za mladost, za ljubav, za budućnost... U konačnom, radi se o tome da se otkloni svaka mogućnost da se ljudi ujedine i deluju kao politički subjekt – koji teži iskorenjivanju uzroka nesreće. Uništavanje čoveka kao društvenog bića putem tehnike i „potrošačkog“ načina življenja predstavlja najefikasniji način njegovog depolitizovanja.

U toku je završni proces kapitalističkog degenerisanja čoveka kao ljudskog i biološkog bića. Radi se o stvaranju „mondijalističkog čoveka“ koji odgovara prirodi savremenog kapitalizma. On je lišen slobodarske i vizionarske svesti, pogotovu odgovornosti za uništavanje sveta. Osnovni zadatak „mondijalista“ je da očiste svet od slobodarske istorije i nacionalnih kultura i pretvore ga u kapitalistički koncentracioni logor. Indijanski poglavica uočava, bolje nego bilo koji teoretičar, da kapitalizam degeneriše čula i na taj način sprečava čoveka da na pravi način, što pre svega znači kao živo biće, opaža i time doživi svet u kojem živi. Kapitalizam od prirode stvara otpad i primorava čoveka da se prilagodi novoj „životnoj sredini“ - i na taj način ga lišava osobenosti živih bića i pretvara u zombija. Tome služi građanska filozofija, umetnost, nauka, industrija zabave – sam „potrošački“ način života. Indijanski poglavica ukazuje na to da beli čovek ne oseća smrad – kao neko ko je na samrti. „Smrad“ je sinonim ne samo za uništenje života, već i za uništenje čoveka kao živog bića: „smrad“ je sinonim za smrt. Holivudske nakaze, kao što su „terminatori“, su simbolični pojavni oblici mondijalističkog duha savremenog kapitalizma. Njihova antropomorfna pojava pruža mogućnost da se ljudi poistovete sa neograničenim destruktivnim moćima tehnike. Pražnjenje potisnutih potreba vrši se na takav način da se ubija ljudsko. U kosmološkoj varijanti koju nudi pozitivistička nauka čovek postaje deo kosmosa na atomizovanom nivou, što znači tako što je lišen svoje specifične prirode kao živo i duhovno biće. Iz takve koncepcije proističe ideja o čoveku-mašini (kiborgu) - savremenom Frankenštajnu. Religija, nasuprot tome, lišava čoveka tela i svodi ga na „duh“. U oba slučaja čovek je lišen svoje specifične ljudske prirode, što znači (samo)stvaralačkog bića i slobodarskog dostojanstva – a to je ono što čini čoveka specifičnim kosmičkim bićem, a ljudski svet specifičnim kosmosom.

Savremena kriza kapitalizma nije jedna od „prolaznih“ kriza koja će nestati sama po sebi. Ne radi se o „ekonomskoj“, „finansijskoj“ ili „organizacionoj“, već o egzistencijalnoj krizi kapitalizma koja proističe iz njegove prirode. Ona se zasniva na razvoju kapitalizma kao destruktivnog poretka koji je doživeo vrhunac u tzv. „potrošačkom društvu“ koji je doveo u pitanje ne samo emancipatorsko nasleđe građanskog društva, uključujući elementarna ljudska i građanska prava, već i opstanak čovečanstva. Nije finansijska kriza uzrok krize kapitalizma, već je finansijska kriza samo jedna od posledica krize kapitalizma koji se zasniva na apsolutizovanom principu privatne svojine. Nju je izazvala potreba da se reši problem hiperprodukcije i to tako da se obezbedi ubrzani kapitalistički razvoj. Do povećavanja tražnje nije došlo na osnovu povećavanja produktivnosti i obima proizvodnje i na toj osnovi povećavanja plata radnika, već zaduživanjem građana hipotekarnim kreditima, u konačnom hartijama bez pokrića. Novac je izgubio vrednost jer više nije bio pokriven realnom proizvodnjom. Počeo je da postoji u papirima i na kompjuterskim ekranima. Nule se dopisuju putem finansijskih transakcija. Finansijski svet postao je virtuelni svet kapitalizma.

Postajući globalnim poretkom kapitalizam je stvorio globalnu egzistencijalnu krizu. Nekada je Zapad bio sinonim za „kapitalistički svet“. Danas su u svetu stvoreni centri ekonomske moći koji dovode u pitanje dominaciju Zapada i to tako što osvajaju svetska tržišta sve intenzivnijim uništavanjem prirode i čoveka kao ljudskog i biološkog bića. U sve bespoštednijoj borbi za opstanak kapitalistički koncerni uništavaju same osnove egzistencije čovečanstva. Pogubna je zabluda da čovečanstvo može da stvori novi svet prateći trag kapitalističkog globalizma, kao što tvrdi Antonio Negri. Samo u borbi protiv kapitalizma može da se sačuva emancipatorsko nasleđe građanskog društva, što znači klica novuma iz koje može da se razvije novo društvo. Istovremeno, samo u borbi protiv kapitalizma može da se spreči uništenje života na planeti. Na kapitalistički način degenerisano čovečanstvo ne može da stvori novi svet na spaljenim šumama, na beznadežno zagađenom zemljištu, na zatrovanim rekama i morima, na nuklearnim deponijama, na suncu koje nemilosrdno prži... Kapitalistički razvoj proizvodnih snaga ne povećava izvesnost ljudskog opstanka, kao što tvrdi Marks, već ga sve dramatičnije dovodi u pitanje. Otuda, umesto da stvara optimizam, kapitalistički „progres“ proizvodi strah od budućnosti. Najpogubnija karakteristika kapitalizma je da od posledica uništavanja života stvara izvore profita i na taj način osnov za svoj dalji razvoj, pri čemu stvaralačke moći čoveka postaju sredstvo za razvoj destruktivnih moći kapitalizma i za ubrzanje procesa destrukcije. Kapitalizam je postao samoreprodukujući mehanizam destrukcije koji je za živi svet ono što je maligni tumor za organizam: on produžava sebi život tako što proždire sve ono što pruža mogućnost čovečanstvu da opstane. Ne radi se samo o sistematskom, već o definitivnom uništenju života na planeti.

Galama oko „ekološkog propadanja planete“ koju dižu politički lideri najrazvijenijih kapitalističkih država nije izraz istinske težnje da se spreči uništenje života na zemlji, već je izraz nastojanja da se spreči da ekološko propadanje sveta postane politička platforma potlačenih koja će ih ujediniti i dovesti do radikalizovanja njihove borbe protiv kapitalizma. Što se tiče „ekološkog inžinjeringa“, on u prvom redu služi zato da se stvori iluzija da kapitalizam može, pomoću nauke i tehnike, da sanira pogubne posledice koje stvara. Korišćenje nauke i tehnike za „popravku“ eko-sistema, na temelju razvoja kapitalizma, samo će dovesti do još pogubnijih klimatskih promena. Čovek ne može (i ne treba) da upravlja ekološkim sistemom, ali mora da iskoreni uzroke njegovog propadanja. Uništenje kapitalizma, koji je postao totalitarni poredak destrukcije, i uspostavljanje racionalnog i oplemenjujućeg odnosa prema prirodi predstavlja osnovni uslov za ponovno uspostavljanje ekološke ravnoteže i za obnavljanje prirodnog bića čoveka.

U kapitalizmu politika je svedena na tehniku usmeravanja nezadovoljstva ljudi ka ostvarivanju političkih i ekonomskih interesa vladajuće klase. To je logika koja odgovara prirodi „potrošačkog društva“, poslednjoj fazi u razvoju kapitalizma, u kojem posledice uništavanja prirode i čoveka kao prirodnog i umnog bića postaju sredstvo za reprodukovanje kapitalizma. Istovremeno, vladajuća logika monopolističkog kapitalizma, koja se pojavljuje u obliku principa „Uništi konkurenciju!“ i „Velika riba proždire manju ribu!“, postala je totalizujuća logika koja, putem medija koji su u rukama kapitalističkih klanova, dobija fatalnu dimenziju. Na tome se zasniva stav da je „globalizacija“, pod čim se podrazumeva neo-liberalni model kapitalizma, „neminovnost“. Političke odluke ne zasnivaju se na objektivnim naučnim analizama, već se naučne analize zasnivaju na strateškim interesima vladajućeg poretka. Nauka je svedena na sredstvo za obezbeđivanje opstanka kapitalizmu. U tom kontekstu, osnovna naučna, istorijska i filozofska istina koja se apriorno odbacuje je da je kapitalizam istorijski poredak, što znači da je njegova propast neminovna. Bez lavine ljudskog koja će ukloniti uzroke sveopšte nesreće, nezadovoljstvo koje stvara sve dublja kriza kapitalizma može da postane motorna snaga u razvoju savremenog fašizma – kao što je to bilo u Nemačkoj, i drugim evropskim zemljama, nakon velike ekonomske krize iz 1929. godine.

Oni koji se bore za „Zapadnu demokratiju“ ističu „slobodu kapitala“ kao glavni kriterijum po kojem se određuje njeno postojanje. Kapital je dobio status ovozemaljskog božanstva i kao takav je postao neprikosnovena moć nad čovekom. I ovde ćemo istaći stav da je „demokratija“ politički oblik vladavine kapitala nad ljudima. Iz toga sledi da „razvoj demokratije“ znači učvršćivanje vlasti kapitala nad ljudima, i da je „demokratija ugrožena“ ne onda kada su ugrožena osnovna ljudska i građanska prava, već kada je ugrožena vlast kapitala nad ljudima. Ta istina se svakodnevno potvrđuje u najrazvijenim kapitalističkim zemljama Zapada, posebno u SAD. U praksi, „demokratija“ je postala sredstvo za obračun s idejama-vodiljama Francuske građanske revolucije na kojima se zasniva moderni humanizam, kao i s osnovnim ljudskim (droits de l’homme) i građanskim pravima (droits de citoyen) na kojima se zasniva moderno zakonodavstvo. Što je više ugroženo pravo čoveka na život, na slobodu, na zdravlje i na zdravu životnu sredinu, na rad i izvesnu egzistenciju, na slobodu govora, na porodicu, na neprikosnovenost stana i ličnog života – to se političari glasnije kunu u „demokratiju“. Ironija je da demokratija, koja u svom izvornom helenskom smislu znači „vladavina naroda“ (demos krateos), u kapitalizmu označava poredak u kojem su građani svedeni na radno-potrošačku gomilu – na robove kapitala. Kapitalistička „demokratija“ ne temelji se na ljudskim i građanskim pravima, već na apsolutizovanom principu profita koji se zasniva na apsolutizovanom principu privatne svojine. Sve ono što štiti privatnu svojinu i što omogućava „slobodu“ uvećavanja profita opravdano je i dobrodošlo. Kada je privatna svojina apsolutni princip onda su legalni i legitimni najgori zločini ukoliko se putem njih sprečava raspad vladajućeg poretka. Pravo čoveka na slobodu i život podređeno je pravu kapitalizma na opstanak. Velika ekonomska kriza sa kraja tridesetih godina XX veka, kao i sve dublja ekonomska kriza savremenog kapitalizma ukazuju na to da su kapitalisti spremni da upotrebe sva raspoloživa sredstva da bi se obračunali s posledicama krize koje mogu da ugroze vladajući sistem. Rušenje zgrada Trgovačkog centra u Njujorku i „napad“ na Pentagon upućuje na prirodu kapitalizma i na to da nema zločina na koji kapitalisti nisu spremni da bi sačuvali uspostavljeni poredak.

Savremeni čovek ne sučeljava se samo s ekonomskim, ideološkim, vojnim i policijskim terorom vladajućeg poretka, kao što je to bilo u prošlosti, već s nagomilanim destruktivnim moćima kapitalizma. U kapitalizmu dominira duh destruktivnog varvarizma i on uslovljava aktivnosti vladajuće klase i njenu odbrambenu strategiju. Upotreba atomskih, hidrogenskih i neutronskih bombi, smrtonosnih virusa, izgladnjivanje stanovništva, zagađivanje i uništavanje izvora vode i tsl. (sa čime će biti usmrćene stotine miliona ljudi i nepopravljivo kontaminirana životna sredina) predstavlja za na kapitalistički način degenerisanu svetsku plutokratsku „elitu“ „opravdanu meru“ ukoliko će se na taj način produžiti opstanak vladajućeg poretka. Da bi sprečili propast kapitalizma, fanatici kapitalizma spremni su da unište čovečanstvo i život na planeti. NATO agresija na Srbiju u proleće 1999, sa kojom je Srbija primorana da postane deo američkog „novog svetskog poretka“, ukazuje na pravu prirodu kapitalizma. Na Srbiju je bačeno više od 32 000 uranijumskih projektila čime je izvršena kontaminacija životne sredine koja odgovara dejstvu preko 470 atomskih bombi koje su bačene na Hirošimu i Nagasaki. Sedam godina nakon bombardovanja broj obolelih od raka u Srbiji povećan je za 40% sa tendencijom dramatičnog uvećavanja broja obolelih i umrlih. Sledećih 500 godina život ljudi koji budu živeli na bombardovanom prostoru neposredno će biti uslovljen posledicama koje izaziva nuklearna kontaminacija zemljišta, vode, vazduha, ljudi, životinja, biljaka... To što se desilo građanima Srbije dešava se ljudima širom planete. Njihova budućnost predodređena je posledicama koje stvara destruktivni kapitalistički varvarizam koji ima globalni i totalitarni karakter.
U svetlu požara koji je izazvan bombardovanjem Srbije od strane NATO-a možemo doći do pravog odgovora na pitanje šta možemo očekivati od „civilizovane“ Evrope? Čitava evropska politička „elita“ znala je da će NATO da bombarduje Srbiju kasetnim bombama i projektilima koji sadrže osiromašeni uranijum, kao što je znala kakve će pogubne posledice da nastanu po stanovništvo i životnu sredinu. Umesto da su se suprotstavili ekocidu koji neminovno dovodi do „tihog“ genocida stanovništva na bombardovanim prostorima, vladajući evropski političari su sa slugerajskim oduševljenjem učestvovali u američkom zločinu. Što se tiče evropskih intelektualaca, poražavajuća je istina da su se mnogi od njih priključili kampanji bombardovanja Srbije pod monstruoznim geslom „Što pre - što više!“. Imajući u vidu razmere satanizovanja srpskog naroda u „civilizovanoj“ Evropi i SAD, treba odati priznanje ljudima kao što su Harold Pinter i Peter Handke koji su smogli snage da se suprotstave savremenom ekocidnom fašizmu i koji su bili u prvom redu odbrane dostojanstva evropskog humanističkog nasleđa.

Sve dublja kriza kapitalizma stvara atmosferu za konačni klasni obračun i to u svetskim razmerama. Strah vladajućih kapitalističkih grupacija od „pobune masa“ proizveo je „terorističku opasnost“ koja je postala izgovor za ukidanje osnovnih ljudskih i građanskih prava građana. Glavni cilj „borbe protiv terorizma“ je stvaranje, putem kontrolisanih informacionih medija, egzistencijalne panike koja će dovesti do toga da građani bespogovorno prihvate takvu „zaštitu od terorističke opasnosti“ od strane vladajućeg poretka koja podrazumeva lišavanje građana osnovnih ljudskih i građanskih prava. Na delu je totalitarna „integracija društva“ pod dominacijom najreakcionarnijih političkih snaga. Desetine miliona kamera, prisluškivanje, čipovanje građana poput čipovanja pasa i žigosanja stoke, upadanje u stanove, kidnapovanje, mučenje, „tihe“ likvidacije, totalna kontrola medija, razmeštanje specijalnih vojnih jedinica po gradovima... „Borba protiv terorizma“ je, zapravo, oblik u kojem kapitalisti zavode otvorenu diktaturu, što znači objavljuju rat „svojim“ građanima.

Čovek u savremenom kapitalizmu ne gubi slobodu, kako to tvrdi Peter Sloterdijk, već biva okovan novim lancima. U suštini, radi se o uspostavljanju totalitarne kontrole nad čovekom koja je moguća zato što su građani zaglibljeni u blatu potrošačkog društva i što vlada konformistički mentalitet. Malograđanin prihvata gubitak osnovnih ljudskih i građanskih prava da bi mogao da mu se povećava potrošački standard. „Sloboda“ malograđanina svodi se na moći kupiti i uništiti. Za njega je kapitalistički poredak prihvatljiv sve dotle dok mu pruža mogućnost da „uživa“ u trošenju i uništavanju. Zapravo, malograđanin aktivno učestvuje u stvaranju totalitarne države i totalitarnog društva koje se zasniva na tome da je sam, na kapitalistički način uslovljeni, život postao teror nad čovekom. U na kapitalistički način degenerisanom malograđaninu gomila se sve veće nezadovoljstvo koje se sve više ispoljava kao destruktivna manija koja je usmerena protiv svega što je živo. Umesto potrebe za pravednim i slobodnim svetom, dominira potreba za uništavanjem i to upotrebom sve razornijih tehničkih sredstava. Smisao „akcije“ svodi se na izbacivanje nezadovoljstva na način i putem sredstava koja nameće kapitalizam kao destruktivni poredak. Tipičan primer su sve češća masovna ubistva građana od strane pojedinaca. To je pobuna na kapitalistički način degenerisanog čoveka putem na kapitalistički način degenerisanih metoda i sredstava „borbe“. Imajući u vidu da je sve veća količina sve ubitačnijeg oružja u rukama sve većeg broja ljudi, stvara se sve veća mogućnost za međusobno istrebljivanje ljudi. Destrukcija putem tehničkih sredstava sa kojima može da se postigne momentalni efekat postaje model ponašanja koji nameće vladajuća životna logika kapitalizma uobličena u principu „Uništi konkurenciju!“. To je logika koja uslovljava kako odnose između ljudi, rasa, naroda, država, kapitalističkih korporacija, tako i odnos prema živom svetu i prirodi... Uništavanje ljudi i prirode postaje osnovni uslov “razvoja“ kapitalističke „demokratije“. Koje ludilo!

Što se tiče američke „spoljne politike“, ona je odgovor na sve dublju ekonomsku krizu koja vlada u SAD i svodi se na nastojanje SAD da „kontrolišu“ svet tako da posledice krize u sopstvenom društvu prebace na leđa drugih naroda i na taj način spreče ekonomski kolaps SAD. Istovremeno, uspostavljen je monopol uskog kruga ljudi, koji predstavljaju najmoćnije kapitalističke klanove, nad vojnim sredstvima sa kojima čovečanstvo može biti momentalno uništeno. Na taj način stvara se mogućnost da samovolja pojedinaca i njihovo poremećeno mentalno stanje (alkohol, droga, politički i religiozni fanatizam, mržnja prema „protivniku“ i ljudskom rodu, osećanje inferiornosti, kukavičluk, osvetnička zaslepljenost i tsl.) dovedu do uništenja čovečanstva. Što se tiče strategije preživljavanja „malih zemalja“, dešavanje u svetu sve dramatičnije ukazuje na pogubnost strategije „odbrane nacionalnih interesa“ koja se zasniva na puzanju pred moćnima. Pokazalo se da to nije samo ponižavajuća, već po nacionalni opstanak pogubna strategija.

Kapitalizam nije samo degenerisao prirodu, već i društvo. On je do te mere kriminalizovao svakodnevni život da je pitanje da li na temelju obnavljanja i razvoja demokratskih institucija može da bude iskorenjen kriminal i stvori humani svet. Ono sa čim se kapitalistička društva, koja su u sve dubljoj krizi, sučeljavaju je sve realnija mogućnost da bande kriminalaca preuzmu vlast i uspostave diktaturu. U tome će, naravno, imati podršku kapitalista i građanske klase – ukoliko se time sprečavaju radikalne društvene promene i omogućava dalji opstanak kapitalizmu. Ne treba smetnuti s uma da su fašiste u Italiji i Nemačkoj, u vreme ekonomske krize kapitalizma, finansirali i doveli na vlast aristokratija i kapitalisti (uz podršku građanske klase) da bi se obračunali s radničkim pokretom. Uništavajući društvene institucije kapitalizam stvara uslove da bande kriminalaca postanu jedina realna društvena snaga koja može da se obračuna s radnicima i spreči propast kapitalizma. Uostalom, sprega mafije i vladajućih kapitalističkih grupa već decenijama predstavlja osnov obezbeđivanja vlasti u najrazvijenijim kapitalističkim državama. Uništavanje emancipatorskog nasleđa građanskog društva, sve dublja ekološka i ekonomska kriza, sve veća nezaposlenost, obezvređivanje demokratskih institucija, mafijaško organizovanje kapitalista i političara, sve veće socijalne razlike, opšte kriminalizovanje društva, religiozni fanatizam, bujanje fašizma - sve to stvara pretpostavke da se sve dublja kriza kapitalizma pretvori u opšti haos iz kojeg može da proistekne novi varvarizam. Opšti haos je, zapravo, „odgovor“ kapitalizma na egzistencijalnu krizu koju stvara i na postojeće objektivne mogućnosti za stvaranja novog sveta.

Kapitalistički totalitarizam je najpogubniji oblik totalitarizma koji je stvoren u istoriji. On se zasniva na totalnom komercijalizovanju prirode i društva. Svaki deo planete i svaki segment društvenog i individualnog života postao je sastavni deo mehanizma destruktivne kapitalističke reprodukcije. Sam život postao je totalizujuća moć koja formira karakter ljudi, njihovu svest, međuljudske odnose, odnos prema prirodi... Istorijski oblici totalitarizma pojavljuju se u odnosu prema ideji prošlosti, određenoj transcendentalnoj ideji, ili prema ideji budućnosti – što otvara mogućnost za njihovu kritiku. Savremeni kapitalistički totalitarizam zasniva se na destruktivnom nihilizmu: on uništava kako ideju transcendencije, tako i ideju budućnosti (prošlosti) i samim tim mogućnost za uspostavljanje kritičke distance prema postojećem svetu. Dok je kapitalizam bio u fazi nastajanja on je proizvodio vizionarsku svest koja nije samo otvarala prostor za razvoj kapitalizma, već i za njegovo prevazilaženje (Mor, Kampanela, Hobs, Bekon, Oven, Furije...). Postajući totalitarnim destruktivnim poretkom kapitalizam se obračunava s vizionarskom svešću i stvara totalitarnu pozitivističku svest – kojoj odgovara ideja o „kraju istorije“ i „poslednjem čoveku“ (Fukujama). Kapitalizam ukida istoriju pretvarajući istorijsko vreme u mehanizovano događanje, što znači u pozitivno ništa. Istovremeno, kapitalističko vremenovanje nema samo anti-istorijski, već anti-egzistencijalni karakter. Kapitalistički „progres“ uništava samu mogućnost budućnosti: ona se pojavljuje kao na kapitalistički način degenerisani u-topos.

Stvaranje mita o „organizovanom“ kapitalizmu, sa kojim se nastoji sprečiti propast kapitalizma, samo produžava agoniju čovečanstva. Ukoliko se ne ukine vladajući poredak ne može se napraviti pomak u stvaranju mogućnosti za preživljavanje čovečanstva i za slobodu čoveka. Istovremeno, savremeni Nostradamusi, koji najavljuju „katastrofu kapitalizma“ tako što odbacuju emancipatorsko nasleđe građanskog društva i menjalački potencijal potlačenih radnih slojeva, samo doprinose obračunu s mogućnošću da se stvori umni svet i na taj način doprinose da se destrukcija sveta realizuje do kraja. Uništavanje uma ne smanjuje samo prostor slobode čoveka, već dovodi u pitanje opstanak čovečanstva. Ideja o umnom svetu nije puka humanistička želja, već egzistencijalni imperativ. Samo umni čovek može da uništi kapitalizam i stvori novi svet. Otuda obračun s čovekom kao umnim bićem predstavlja jedan od najvažnijih zadataka vladajućeg poretka. Zahtev za stvaranjem umnog sveta ne znači da svojevrsna intelektualna „elita“ treba da uredi svet po umnim načelima (kao što je to kod Platona i prosvetitelja - što predstavlja institucionalizovani oblik otuđenja uma od čoveka), već da se stvori svet umnih ljudi koji će neposredno uređivati svoj život. Samo umni čovek može da stvori umni svet.

„Kriza levice“ kao organizovanog političkog pokreta, u razvijenim kapitalističkim zemljama, rezultat je obračuna kapitalizma s emancipatorskim nasleđem građanskog društva pri čemu se degenerišu i uništavaju oni politički pokreti i ideje koje otvaraju mogućnost za stvaranje novog sveta. „Kriza levice“ je, zapravo, kriza političkih institucija građanskog društva, budući da je kapitalizam, kao totalitarni poredak, uvukao u svoju interesnu (reproduktivnu) orbitu čitavu „javnu sferu“ i na taj način instrumentalizovao proces stvaranja i donošenja političkih odluka. Politika je postala jedna od tehničkih sfera kapitalizma i kao takva business – kao i sve druge oblasti društvenog života. Kapitalizam je od političke sfere stvorio političko tržište na kojem svaka partija nastoji da što bolje proda svoj politički program (političku robu) i da unovči svoj uticaj u društvu polazeći od interesa birokratizovanih i korumpiranih partijskih oligarhija. Političke partije postale su privatna svojina „vođstva“, kao što je to slučaj i sa mnogim sindikatima i drugim organizacijama koje pružaju samo formalnu mogućnost okupljanja građana radi zaštite njihovih ljudskih i građanskih prava. Neposredna posledica korumpiranja (nominalno) „levičarskih“ partija je stvaranje sve šireg anti-kapitalističkog pokreta koji ne prihvata dominaciju partija koje pripadaju političkom establišmentu. Izvorna levičarska misao, ona koja insistira na slobodi i socijalnoj pravdi, najprisutnija je među obespravljenim radnim slojevima i mladima - među onima koji su životno zainteresovani da izvorne ideje levice budu realizovane. Zbog toga se čini sve da se potlačeni isključe iz javne sfere i depolitizuju, a da se od njihove dece na stadionima, na koncertima tehno i pop-zvezda, u disko-klubovima, putem holivudske industrije zabave i kompjuterskih „igrica“ - stvore huligani, narkomani, fašisti... Kapitalizam nastoji da uništi čoveka kao društveno biće i u tom kontekstu sve autentične oblike političkog (društvenog) organizovanja građana i da stvori od čoveka atomizovanog radno-potrošačkog idiota koji će se u svom ponašanju rukovoditi „logikom“ destruktivnog fanatizma. Slabljenju klasne borbe doprinelo je i to što je u kapitalizmu došlo, kao posledica borbe radnika i ekonomskog razvoja kapitalizma, do realizovanja određenih zahteva koje je postavila tradicionalna levica – kada je reč o radnim i životnim uslovima radnika, kao i o socijalnim pravima. Ono što je najvažnije, radnik je integrisan u kapitalizam potrošačkim načinom života, a vizija moguće budućnosti zamračena je TV programima. Konfuziju oko toga šta je „levica“ stvara i buržoazija koja nastoji da se obračuna s radničkim pokretom tako što preuzima ideje levice i pretvara ih u demagoške slogane sa kojima nastoji da se prikaže kao „borac za radnička prava“ i na taj način oslabi istinsku levicu. Tipičan primer levičarske demagogije predstavlja Hitlerova politička kampanja u vreme Vajmarske republike. Istom političkom logikom rukovodi se savremena buržoazija. Levičarska demagogija treba da „premosti“ sve veći jaz koji deli buržoaziju od radnih slojeva, kao i da stvori idejnu konfuziju u kojoj će se izgubiti vizija budućnosti.

Levičarska misao je sve prisutnija na univerzitetima na Zapadu, ali je otuđena od ljudi i postala je sredstvo za obračun s političkom borbom potlačenih. Ona preobražava osnovna egzistencijalna i esencijalna pitanja u „filozofska“ i „teorijska“ pitanja i na taj način ih lišava konkretne društvene i istorijske suštine. Borbu za opstanak i slobodu zamenjuju „teorijske rasprave“ i beskrajni „dijalozi“ sa kojima se sakati kritička svest i sprečava menjalačka praksa potlačenih. Politička borba protiv kapitalizma degeneriše se u obliku „naučnih projekata“, „filozofskih skupova“, „seminara“ - gde se svako u svojoj oblasti bavi posledicama koje stvara kapitalizam ne dirajući u njegove osnove. Um se izvlači iz konkretne društvene realnosti i getoizuje se na fakultetima, u institutima, na seminarima i kongresima... Konkretna egzistencijalna i esencijalna pitanja postaju predmet teorijskih rasprava i kao takva, putem specifičnog jezičkog izraza, privilegija „intelektualaca“. Filozofska misao postaje formalistička misao, svojevrsna tehnika mišljenja koja ima pozitivistički i samim tim anti-slobodarski i anti-egzistencijalni karakter. „Intelektualna sfera“ postaje institucionalni oblik lišavanja građana umnosti i prava na umnost – i kao takva osnovni način njihovog duhovnog i time svakog drugog porobljavanja.

Kriza današnjeg sveta istovremeno je kriza proletarijata kao revolucionarnog subjekta. U „potrošačkoj fazi“ razvoja kapitalizam je uspeo da svede radnike, putem razvoja „potrošačkog standarda“, na sredstvo za rešavanje krize hiperprodukcije i na taj način na saveznike u uništavanju sveta. Polazeći od stanja u kojem se nalazi radnička klasa, ideolozi kapitalizma nastoje da „redefinišu“ prirodu radničke klase u savremenom kapitalizmu tako što je lišavaju klasne, što znači slobodarske, samosvesti. Konformističko ponašanje velikog dela radničke klase u razvijenim kapitalističkim društvima nije posledica „nestanka radničke klase“, već je posledica integracije radništva u kapitalizam na nivou radno-potrošačke „mase“ (hipnoza potrošačkim načinom života) i sistematskog obračuna buržoazije s klasnim organizovanjem, klasnom borbom i klasnom samosvešću radnika. Konformizam radnika je posledica klasne dominacije buržoazije, a ne proces koji se odvija sam po sebi i koji ima fatalistički karakter. Da se ne radi o konačnoj integraciji radnika u kapitalistički poredak, već o privremenom stanju, govori to što kapitalisti po svaku cenu nastoje da zadrže radnike pod ideološkim „staklenim zvonom“ kapitalizma – istovremeno nastojeći da se obračunaju s socijalističkom (komunističkom) mišlju koja poziva u borbu protiv kapitalizma i koja pruža mogućnost za stvaranje humanog sveta. Kapitalistička propagandna mašinerija nastoji da prikrije ono što je najvažnije: strah od radnika kao potencijalno revolucionarnog subjekta bila je i ostala najvažnija odrednica kapitalističke političke prakse.

Propadanje „potrošačkog društva“ dovodi do pada kupovne moći radnih slojeva i do masovne nezaposlenosti. Nameće se potreba da se kapitalizam stabilizuje na nižem proizvođačko-potrošačkom nivou, s tim što će u proizvodnji i ukupnoj kapitalističkoj reprodukciji, sa daljim razvojem nauke i tehnike, sve više dominirati „bele kragne“. Radne „mase“ iz tradicionalnih branši proizvodnje nisu više sredstvo za ubrzanje reprodukcije kapitala, već ekonomska balast i sve veća politička opasnost za vladajući poredak. Umesto integrisanja radnika u kapitalizam putem potrošačkog načina života, strateški orijentir vladajuće klase postaje uništenje „prekobrojnih“ građana. Sa sve dubljom ekonomskom krizom kapitalizma sve veći broj radnika postaje smrtni neprijatelj kapitalizmu i vladajući poredak će upotrebiti sva sredstva koja su mu na raspolaganju (kriminalizovanje društva, droga, alkohol, zatrovana hrana i voda, uskraćivanje lekova i medicinskih usluga, smrtonosni virusi, sterilizacija i tsl.) da ukloni taj „višak“ i obezbedi opstanak. To je osnov savremenog fašizma čije se konture najjasnije naziru u SAD. On je ostvarenje ideje o „zlatnoj milijardi“ koja, sa propadanjem „potrošačkog društva“, neće pogoditi samo narode koji se nalaze u zemljama koje spadaju u „periferiju kapitalizma“, već i sve šire radne slojeve u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. Sve ugroženija egzistencija čovečanstva stvara uslove za to da se do krajnosti radikalizuje socijalno darvinistička koncepcija po kojoj „samo najjači opstaju“, s tim što nauka i tehnika postaju ekskluzivno sredstvo za obezbeđivanje dominirajućeg položaja kapitalista i za stvaranje takvih veštačkih životnih uslova koji će ih zaštiti od sve ubitačnijih klimatskih promena. U tom kontekstu treba razumeti nastojanje vladara iz senke na Zapadu da iskoriste nauku i tehniku kao sredstvo za stvaranje „novog čoveka“ koji će, sa svojim veštački stvorenim „genetskim svojstvima“ i zahvaljujući vojnoj tehnici sa kojom raspolaže, biti u stanju da istrebi višak „nepodobnih“ i uspostavi globalnu dominaciju. „Terminatori“, „ramboi“, „predatori“ i slične holivudske nakaze, sa kojima se glorifikuje destruktivna moć na kapitalistički način zloupotrebljene tehnike, na najbolji način ukazuju na psihološki profil savremenih kapitalističkih fanatika. Moć vladanja nad ljudima i prirodom postaje moć uništavanja.

Raspad „potrošačkog društva“ podrazumeva rušenje temelja kapitalizma i na taj način čitave ideološke i propagandne sfere koje mogu da opstanu samo na tim temeljima. Bez potrošačkog načina života ne može da opstane ni ideologija „potrošačkog društva“. Sve dublja ekonomska kriza kapitalizma dovodi u pitanje sam život koji se zasniva na „potrošačkom standardu“ i samim tim najvažniji mehanizam za integraciju građana u kapitalizam. Raspad „potrošačkog društva“ probudiće iz potrošačkog hipnotičkog sna milione ljudi koji će početi da razmišljaju o budućnosti i da se bore za opstanak. Sve dublja egzistencijalna kriza koju stvara kapitalizam i ukidanje elementarnih ljudskih i građanskih prava neminovno će dovesti do radikalizovanja, a to znači i militarizovanja borbe protiv kapitalizma. Kapitalizam primorava čovečanstvo da upotrebi sva sredstva koja će sprečiti uništenje života na planeti, uključujući i ona koja su odstupanje od humanističkih ideala novog društva – koje je krajnji cilj borbe.

„Potrošačko društvo“ je poslednji juriš kapitalizma koji nagoveštava njegovu potpunu i definitivnu propast. Ono produžava život kapitalizmu tako što uništava čoveka kao kulturno i biološko biće, kao i prirodu. To je ono što određuje specifičnost savremene levice: pitanje pobede levice postalo je pitanje opstanka čovečanstva. I pored najcrnje anti-komunističke propagande, pri čemu se ideja komunizma svodi na praksu staljinizma a ova na „gulage“, komunizam se pojavljuje kao jedina realna alternativa kapitalizmu i jedina moguća budućnost čovečanstva – u esencijalnom i egzistencijalnom smislu. Sveopšta kriza kapitalizma, koja je dobila dramatične razmere u jesen 2008. godine, dovela je do toga da Karl Marks postane najčitaniji mislilac na Zapadu. Što se tiče socijalističkih revolucija, njihov pravi istorijski značaj je u tome što su omogućile da se stvori revolucionarno nasleđe koje je osnov sticanja revolucionarne samosvesti bez koje nema borbe za humani svet. Ne pobede, već su porazi najbolje lekcije u borbi za budućnost. Rat protiv kapitalizma može se dobiti samo na iskustvu stečenom u izgubljenim bitkama za humano društvo.

„Anti-globalistički pokret“ ima istorijski i egzistencijalni smisao jedino ukoliko je sastavni deo svetskog anti-kapitalističkog pokreta. On se ne oslanja samo na jedan društveni subjekt promene, kao što je to bio industrijski proletarijat kod Marksa, već na široki društveni pokret koji u sebe uključuje sve obespravljene i one koji su svesni da kapitalizam vodi čovečanstvo u propast. Pokreti za emancipaciju žena, stotine miliona usamljenih ljudi kojima je kapitalizam upropastio život – sve su to potencijalni učesnici pokreta koji će se obračunati s kapitalizmom. Istovremeno, propadanje „države blagostanja“ nanovo će rasplamsati klasni rat u razvijenim kapitalističkim zemljama. Neposredno učestvovanje u političkom organizovanju savremenog proletarijata i drugih slojeva i grupa koje kapitalizam ugrožava – to je jedan od najvažnijih zadataka pokreta. Svetski anti-kapitalistički pokret treba da ujedini sve one političke snage i političke pokrete u svetu koji se suprotstavljaju savremenom imperijalizmu koji nema samo genocidni, već i ekocidni karakter. Istovremeno, on treba da ima kritički odnos prema razvojnim programima u bilo kom delu sveta koji se zasnivaju na uništavanju prirode i koji razvijaju potrošački mentalitet.

Da li sve dublja egzistencijalna kriza čovečanstva otvara mogućnost za prevazilaženje tradicionalne klasne podele? Da li građanska klasa može postati saveznik proletarijata u borbi za očuvanje života na zemlji? Da li sve ugroženija egzistencija čovečanstva može da dovede do stvaranja takve političke platforme koja će se zasnivati na razumu i koja će da ujedini ljude bez obzira na njihov položaj u odnosu prema sredstvima za proizvodnju? Vlasnici nad sredstvima za proizvodnju i građanska klasa, koji svoju (privilegovanu) egzistenciju zasnivaju na privatnoj svojini i svoj opstanak poistovećuju sa opstankom kapitalizma, ne polaze od razuma već od svojih klasnih interesa i u prvi plan ne stavljaju opstanak čovečanstva već uvećavanje svog materijalnog bogatstva i potrošačkog standarda. Radi se o fanaticima kapitalizma koji su, kako se produbljuje kriza kapitalizma, spremni da upotrebe sva sredstva za koja smatraju da mogu da spreče propast kapitalizma, uključujući i ona koja će uništiti život na planeti. Oni slepo veruju da kapitalizam nema alternativu i na taj način dovode u pitanje ono što je najvažnije u Marksovoj teoriji: shvatanje da je kapitalizam samo jedan od istorijskih oblika u razvoju čovečanstva i da je njegova prava vrednost u tome, što se u njegovom "krilu" stvaraju mogućnosti za iskorak u novo društvo koje će biti ostvarenje najviših humanističkih stremljenja čovečanstva koja su uobličena u osnovnim principima Francuske građanske revolucije.

Postoje dva istorijska osnova povezivanja ljudi: spontani, što znači potreba čoveka za čovekom (erotska priroda čoveka, simbolično kao „ljubav“), i represivni, pre svega obezbeđivanje neposredne egzistencije (rad i sve ono što on uslovljava, simbolično kao „dužnost“). U dosadašnjim istorijskim periodima zadovoljavanje represivnog osnova povezivanja ljudi išlo je na uštrb humanog povezivanja. Postajući homo faber čovek je potiskivao i gubio svoje autentične ljudske osobine (erotsku prirodu), što je do vrhunca dovedeno u kapitalističkom društvu koje je postalo „tehnička civilizacija“ u kojoj je došlo ne samo do dehumanizovanja, već i do denaturalizovanja čoveka. Kao totalitarni i globalni poredak destrukcije kapitalizam je na novi i daleko dramatičniji način postavio pitanje nužnosti i slobode. Nije više rad kao takav, već je borba za očuvanje života (i njemu odgovarajući rad) postala najvažnija egzistencijalna obaveza čoveka. Borba za opstanak postaje savremeno "carstvo nužnosti" i na njenom temelju razviće se čovek kao totalizujuće životvorno biće. Savremeni kapitalizam "ujedinio" je egzistencijalnu sa esencijalnom sferom: borba za slobodu postaje egzistencijalna nužnost, a borba za opstanak osnovni slobodarski izazov. Nisu više sfere rada, umetnosti, igre - polazište slobodarske prakse, već je to čovek kao totalizujuće životvorno biće koje čitav svoj život sagledava u egzistencijalno-esencijalnoj ravni, što znači u kontekstu borbe protiv kapitalizma koji je pretvorio zakone prirode, društvene institucije i čoveka u sredstvo za uništavanje života. U tom kontekstu rad, kojim se realizuju stvaralačke (životvorne) moći čoveka i stvara istinski ljudski svet, postaje osnovna esencijalna delatnost. Kao što je danas proizvođenje dobara (robe) istovremeno uništavanje života, tako će u budućem društvu proizvođenje dobara istovremeno biti proizvođenje zdravih životnih uslova (oplemenjene prirode) i stvaranje zdravog (oplemenjenog) čoveka. Osnovni zadatak čovečanstva u budućnosti biće da nanovo uspostavi ekološku ravnotežu i na taj način životne uslove u kojima čovek može da opstane. Tome će biti podređen razvoj proizvodnih snaga, sami radni procesi, aktivnosti u slobodnom vremenu, praktično - čitav život. U tim uslovima takmičenje koje se svodi na borbu za pobedu postizanjem većeg rezultata (rekorda), kao što je to u sportu, biće samo deo praistorije čovečanstva.

Novi kvalitet povezivanja ljudi na osnovama borbe za očuvanje života na planeti trebalo bi da bude u tome, što ono treba da pruži potstrek za razvoj humanih osnova povezivanja ljudi, što znači da treba da bude uslovljeno potrebom čoveka za čovekom. Radi se o tome da je kapitalizam pretvorio sve društvene institucije, kao i čitav život, u sredstvo za oplodnju kapitala, što znači za uništavanje života. Da bi opstao, čovek nema kome da se obrati za pomoć osim drugom čoveku: društvenost je egzistencijalni imperativ. U dijalektičkom smislu, čovek kao realizovano društveno biće postaje totalizujuće životvorno biće – u odnosu prema kapitalizmu kao totalizujućem poretku destrukcije. U tom kontekstu mogli bismo da preformulišemo jednu od osnovnih Marksovih teza iz „Komunističkog manifesta “, da je „sloboda svakog osnovni uslov za slobodu svih“. Polazeći od toga da je čovečanstvo ugroženo tako što je ugrožen život svakog čoveka, može se doći do stava da je opstanak svakog osnovni uslov za opstanak svih.

Istorijski gledano, čovek je postajao čovekom pre svega sučeljavajući se s egzistencijalnim izazovima. Priroda tih izazova uslovljavala je način njihovog rešavanja i na taj način je neposredno uticala na razvoj čoveka. Egzistencijalni izazov koji kapitalizam nameće čoveku najveći je i najdramatičniji izazov pred kojim se čovek našao. Nikada u istoriji čovek nije stajao pred zadatkom da sačuva život na planeti i spreči uništenje čovečanstva. To je izazov koji prevazilazi klasičnu humanističku antropološku definiciju čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode. Specifičnost kapitalizma kao poretka destrukcije uslovljava kako specifičnu prirodu čoveka koji ga brani, tako i specifičnu prirodu čoveka koji nastoji da mu se suprotstavi. Kapitalizam proizvodi destruktivnog čoveka koji je postao sredstvo za razvoj kapitalizma, što znači za uništenje života. Istovremeno, kapitalizam proizvodi sve militantnijeg anti-kapitalističkog čoveka koji u uništenju kapitalizma i očuvanju života na zemlji, stvaranjem novog sveta, pronalazi smisao života. Sve intenzivnije uništavanje života uslovljava sve bespoštedniji sukob između ova dva tipa ljudi, koji zapravo predstavljaju savremenu klasnu podelu sveta: klasa destruktivnih fanatika kapitalizma i klasa umnih i beskompromisnih boraca za opstanak čovečanstva.

Postajanje kapitalizma totalitarnim destruktivnim poretkom uslovljava postajanje čoveka totalizujućim životvornim bićem – za koga je emancipatorsko (slobodarsko, kulturno) nasleđe čovečanstva osnov kritičke samosvesti i delatne (životvorne) volje. U borbi za očuvanje života i za stvaranje novog sveta čovek će postati istinski čovek. To nije mitološki čovek koji će, kao savremeni Feniks, uzleteti iz kapitalističkog pepela neoštećenih krila. To je konkretni čovek koji će čitavim svojim bićem osećati posledice uništavanja prirode jer je njen organski deo. Otuda stvaranje novog sveta podrazumeva (samo) pročišćavanje i (samo) izgrađivanje čoveka – postajanje čoveka oplemenjinim prirodnim (životvornim) bićem. Umesto kosmičke energije (Niče), koja je samo metaforički prikaz životne moći monopolističkog kapitalizma, u čoveku će poteći životvorna snaga čovečanstva. „Volja za moć“ postaće volja za slobodu i opstanak. U borbi za očuvanje života na zemlji, stvaranjem novog sveta, doći će do takvog ujedinjenja čovečanstva sa kojim će biti prevaziđeni svi oblici posredovanja koji udaljuju čoveka od čoveka i koji od njega stvaraju oruđe „nadljudskih“ sila za postizanje anti-ljudskih ciljeva. Umesto moralnih principa na osnovu kojih se gradi represivna normativna svest koja služi za očuvanje vladajućeg poretka, esencijalna i egzistencijalna potreba čoveka za čovekom postaće osnov ljudskog povezivanja.

Sve intenzivnijim uništavanjem prirode i živog sveta kapitalizam usmerava pažnju ljudi na osnovna egzistencijalna, i u tom kontekstu na osnovna esencijalna pitanja. Kapitalizam je uklonio sve ideološke zastore i demistifikovao istinu. Čoveku više nije potrebna ni nauka ni filozofija da bi shvatio istinu da kapitalizam uništava život na planeti i čoveka kao ljudsko i biološko biće. Esencijalni relativizam zamenila je egzistencijalna očiglednost. To je neprikosnoveno polazište koje usmerava i koriguje ljudsku praksu. Sve dramatičnije klimatske promene, zagađen vazduh, voda i hrana, usamljenost, sve dublja ekonomska kriza, kriminal, nasilje, uništavanje emancipatorskog nasleđa građanskog društva - neposredno pogađa čoveka kao biološko i ljudsko biće. To je osnov savremene tragičnosti: čovek doživljava propast sveta kao sopstvenu propast, a sopstvenu propast kao propast sveta.

Vreme života čovečanstva ističe. Sve intenzivniji proces destruktivne kapitalističke reprodukcije sve dramatičnije skraćuje period u kojem čovečanstvo može da spreči uništenje života na planeti. Vreme je počelo da teče unazad – od nultog ekološkog graničnika čijim je prekoračenjem sudbina čovečanstva zapečaćena. Počelo je odbrojavanje. Čoveku ne preostaje drugo nego da se bori za opstanak. On mora da veruje da čovečanstvo može da opstane, što znači da je moguće ukinuti kapitalizam i stvoriti novi svet. Čovek ne sme da dozvoli da ga svakodnevni život i vladajuća propagandna mašinerija dovedu u takvo psihičko stanje da digne ruke od svega i preda se ništavilu – koje ga vodi u smrt. Vera u budućnost postala je ne samo osnovni esencijalni, već osnovni egzistencijalni imperativ. Zato je usamljenost najopasnija bolest koju stvara kapitalizam. Usamljeni čovek koji je izgubljen u destruktivnom kapitalističkom ništavilu doživljava uništenje života i čovečanstva kao konačno oslobođenje od svih muka i od obaveze da bude čovek, što znači da ima odgovornost za opstanak sveta. Najgore što čoveku može da se desi je da izgubi ljudsku toplinu, a to znači potrebu za ljudima. Samo čovek koji nije izgubio najsuštastveniju ljudsku osobenost, potrebu za ljudima, može da žudi za humanim svetom. Kada u čoveku nestane ljudske topline on postaje mrtvac koji hoda.

Neverovatna je veličina zla koje kapitalizam nanosi ljudima... Neverovatna je količina patnje koju čovečanstvo doživljava... A novi, humani svet je na dohvat ruke. Treba se, samo, organizovati i boriti.

autor:
Ljubodrag Duci Simonović