Ljubodrag Simonović – Duci: Kosmička dimenzija čoveka [TXT]
To više nije odnos prema kosmosu koji se zasniva na praznoverici, religioznim iluzijama i astrološkim hipotezama, već odnos koji se zasniva na naučnim saznanjima i tehničkim pronalascima. Kosmos postaje konkretni („eksterni“) životni prostor za čoveka i on počinje da shvata sebe kao konkretno kosmičko biće.
To daje novi kvalitet istorijskom razvoju čovečanstva i shvatanju prirode, kao i (samo)shvatanju čoveka kao (emancipovanog) prirodnog (kosmičkog) bića.
U kapitalističkoj viziji budućnosti, zemlja je svedena na sirovinski i energetski izvor, a odnos prema zemlji zasniva se na eksploatatorsko-profitabilnom principu. Sve veći nedostatak sirovina i energije doprinosi stvaranju svesti da život čoveka na zemlji ima privremeni karakter i da se njegova egzistencijalna perspektiva nalazi u naseljavanju drugih planeta.
Zemlja postaje odskočna daska za „osvajanje svemira“, a nebeska tela sirovinski izvor i kao takva predmet eksploatacije. Kosmos postaje prostor kapitalističke ekspanzije u kome se vodi borba za ovladavanje sirovinskim izvorima i iz koga neprestano vreba opasnost (u vidu krvoločnih „vanzemaljaca“ koji dobijaju status kosmičkih „terorista“), što neminovno uslovljava i opravdava razvoj sve ubitačnije vojne tehnike koja će, razume se, biti upotrebljena za uništavanje „prekobrojnih“ i „nepodobnih“ na zemlji da bi najmoćnije kapitalističke korporacije ovladale ovozemaljskim izvorima sirovina i energije. Istovremeno, nameće se iluzija da se tehničkim sredstvima može obezbediti „večna“ egzistencija čovečanstva u svemiru.
U ovom kontekstu pojavljuje se upozorenje jednog od najpoznatijih fizičara današnjice Stivena Hokinga (Stephen Hawking) da ljudi najkasnije za 200 godina mora da se presele na neku drugu planetu. Čak i ako se to desi, šta se sa tim „rešava“? Koji će poredak čovek uspostaviti na drugim planetama? Po Hokingu, to može biti samo kapitalizam. Kolonizovanjem drugih planeta kapitalizam postaje kosmički poredak, a apsolutizovani princip profita postaje vladajući kosmički princip. Hoking ukida čoveka kao životvorno i slobodarsko biće i svodi prirodu čoveka na destruktivnu prirodu kapitalizma. Polazeći od toga, on se zalaže za bekstvo čoveka sa zemlje na druge planete. Međutim, ukoliko su ljudi kao takvi uzrok propasti života na zemlji i oni kojima uspe se dokopaju neke druge planete radiće isto ono što su radili na zemlji: boriće se za vlast i novac i na taj način uništiti život i na toj planeti.
Drugim rečima, bekstvo na druge planete je besmisleno jer čovek ne može da pobegne od svoje „zle“ prirode. Ako je čovek po svojoj prirodi „destruktivno biće“, nema mesta u kosmosu gde će stvoriti svoj dom i uspeti da opstane. Čovek postaje kosmički beskućnik koji je osuđen na večno lutanje – jer sve uništava.
Na osnovu kataklizmičkih scenarija razvija se ideja o „zastarelosti tradicionalnog čovečanstva“, koje je u egzistencijalnom i u esencijalnom smislu vezano za zemlju, i o potrebi da se stvori „novo čovečanstvo“ koje će biti u stanju da se vine u kosmos. Čovek mora mentalno i telesno da se prilagodi izazovima koje nameće „kosmička epopeja“. Budućnost čovečanstva svodi se na stvaranje „rase kiborga“ koja će biti u stanju da se „takmiči“ sa „inteligentnim mašinama“ i „osvaja“ planete. Savremena nauka usmerava čoveka ka mehanicističkom poimanju sebe i kosmosa. Briše se prirodna i humana istorija društva i na taj način dovodi u pitanje čovek kao emancipovano prirodno i humano biće. Kosmos je sve bliži čoveku u tehničkom smislu, ali je sve dalje od čoveka u prirodnom i humanom smislu.
Kada se stvari sagledaju u realnoj društvenoj dimenziji, „kosmička epopeja“ postaje jedan od tehnokratskih mitova sa kojim se uništava istorijska (samo)svest čoveka, a time emancipatorsko nasleđe nacionalnih kultura i građanskog društva na kojima se zasniva ideja novuma, a to znači ideja budućeg (humanog) sveta. Slobodarsku maštu zamenjuje „kosmička vizija budućnosti“ koju proizvodi holivudska filmska mašinerija potpomognuta od strane vojne industrije. Mitološka projekcija „kosmičkih svetova“ postaje sredstvo za obezvređivanje naše planete i za obračun s verom da je moguće očuvati život na zemlji. Proizvodi se tehnokratski zasnovana kvazi-religiozna iluzija da prava istorija čovečanstva počinje u kosmosu i njoj odgovarajući vrednosni izazovi sa kojima se obezvređuje čovek kao prirodno i humano biće.
Putem holivudske filmske industrije stvara se utisak da su kosmička sazvežđa na dohvat ruke čovečanstvu i da je „osvajanje drugih planeta“ njegova neposredna budućnost. Relativizuje se vreme i kosmički prostor i na taj način gubi se predstava o realnom vremenu u kome živimo. Vezivanje neposredne budućnosti čovečanstva za kosmičko prostranstvo predstavlja jednu od najpogubnijih iluzija koju stvara holivudska filmska industrija. Istovremeno, istorijsko vreme pretvara se u apstraktno vreme u kome se, u virtuelnom kosmičkom prostoru, reprodukuje kapitalistički svet na „višem“ tehničkom nivou.
„Prodor u svemir“ doprineo je da se čovek sučelji s beskonačnim prostranstvom vaseljene na način koji svodi zemlju na kosmičku česticu koja u svakom trenutku može da nestane. Zemlja postaje beznačajna u odnosu prema kosmičkom prostranstvu koji industrija zabave nudi čoveku kao virtuelni svet. Saznanje činjenica o kosmičkom položaju zemlje i čovečanstva obesmišljava svaku težnju za očuvanjem života na planeti. Naučna saznanja izazivaju strah za opstanak, a ne nude rešenja – jer se rešenja ne nalaze u sferi nauke, već svakodnevnog života. Asteroidi, komete, supernove, crne rupe, anti-materija – sve te pojave postaju projekcija straha od uništenja koji stvara kapitalizam kao destruktivni poredak. Odnosi između ljudi ne zasnivaju se na potrebi čoveka za čovekom, što znači na potrebi čoveka da učini nešto što će doprineti boljitku čovečanstva, već su posredovani katastrofičnim scenarijima koji obesmišljavaju svako angažovanje koje može da otvori nove prostore slobode i poveća verovatnoću ljudskog opstanka. Na taj način kapitalizam koji sve dramatičnije dovodi u pitanje opstanak čovečanstva, što znači kao jedina realna opasnost za čovečanstvo, „nestaje“ u kataklizmičkim projekcijama „budućnosti“. Istovremeno, degenerisanjem čoveka kao prirodnog i ljudskog bića kapitalizam uništava mogućnost opstanka i razvoja čoveka kao emancipovanog kosmičkog bića koji stvara svoj – humani kosmos.
Holivudska filmska industrija zaluđuju mlade kosmičkim vizijama istovremeno dok kapitalizam sistematski uništava život na zemlji. Ne samo da se u kosmičke programe ulažu ogromna sredstva, koja bi mogla da budu iskorišćena za uspostavljanje ekološke ravnoteže na zemlji, već oni dobijaju spektakularnu dimenziju i kao takvi služe da se iz javnosti uklone prizori masovnog umiranja dece od gladi, žeđi i bolesti, prizori monstruoznih „humanitarnih intervencija“ i savremenih koncentracionih logora, kao i prizori sve dramatičnijeg uništavanja životinjskih vrsta, reka, okeana, vazduha, šuma, njiva i pašnjaka, glečera… Od posebnog značaja je to što „kosmički projekti“ služe za stvaranje mita o „neograničenim mogućnostima razvoja nauke i tehnike“ – koji postaje sredstvo za stvaranje mita o „neograničenim mogućnostima razvoja kapitalizma“. U konačnom, „prodor u kosmos“ ne stvara boljitak čovečanstvu i ne povećava izvesnost ljudskog opstanka, već sputava borbu protiv kapitalizma i doprinosi razvoju novih mehanizma dominacije, manipulacije i destrukcije.
Ne nemoć da se suprotstavi prirodnim kataklizmama, već konformizam i usamljenost izazivaju kod savremenog čoveka potrebu za mistikom i drugim oblicima bekstva iz života koji ga usmeravaju da smisao života traži u iracionalnim sferama. Ne beskrajno kosmičko prostranstvo, već usamljeničko beznađe izaziva kod čoveka strah kada baci pogled poput neba. Shvatanje beskonačnosti kao otvorenosti, što znači kao mogućnosti beskonačnog razvoja stvaralačkih moći čoveka i prostora slobode uslovljeno je stvaranjem humanog društvenog poretka na zemlji. Samo razvoj međuljudskih odnosa, što znači osećanje da nije sam na zemlji, stvara u čoveku osećanje da nije sam u kosmosu i daje smisao ljudskom životu. Zagrljeni mladi ljudi u beskrajnom kosmičkom plavetnilu ne vide izvor opasnosti, već neograničeni prostor budućnosti.
Da su razmere kapitalističkog destruktivnog ludila bezgranične, pokazuje i to što kapitalisti nastoje da pretvore kosmički prostor u vojni poligon sa kojeg je moguće uništiti život na zemlji. Razvoj kapitalizma kao totalitarnog poretka destrukcije doveo je do toga, da najveća opasnost opstanku čovečanstva i naše planete ne preti od nebrojenih kosmičkih tela i kosmičkih kataklizmi, već od kapitalizma! U esencijalnoj i egzistencijalnoj projekciji budućnosti, razvoj proizvodnih snaga treba da bude usmeren na humanizovanje sveta i oplemenjivanje prirode, odnosno, na povećavanje izvesnosti opstanka čovečanstva. U tom kontekstu, „prodor“ čoveka u kosmos treba da bude usmeren na razvoj tehničkih sredstava sa kojima može biti sprečena eventualna opasnost po zemlju koja dolazi iz kosmosa, kao što je to udar nekog kosmičkog tela, ili preterano zračenje koje može da nastupi kao posledica eksplozija na suncu, ili nekih dalekih nebeskih tela i tsl. Istovremeno, „prodor“ u kosmos treba da doprinese ne samo povećavanju izvesnosti opstanka čovečanstva, već i njegovom ujedinjavanju radi rešavanja osnovnih egzistencijalnih i esencijalnih pitanja. U tom smislu, najvažnija neposredna posledica „prodora“ u kosmos treba da bude stvaranje humanog sveta.
Što se tiče pitanja da li u kosmosu postoje bića slična nama, problem je u tome što se stvari sagledavaju u kvantitativnim relacijama i u dimenziji datosti koja ima statični karakter, što znači na tehnički i time apstraktni način. Čitava problematika nalazi se, zapravo, van ravni kvantitativnog sravnjivanja i teorije verovatnoće. Nema ničega u kosmosu što je slično, pogotovu ne nečega što može da se poistoveti sa ljudskim svetom. Ljudski svet samo je u materijalnom smislu deo beskrajne vaseljene. U kvalitativnom smislu on je bitno različit od kosmosa koji ga okružuje i nesamerljiv je sa mogućim životnim oblicima. Suština ljudskog sveta je njegova istoričnost, što znači da on neprestano doživljava kvalitativni preobražaj – postaje ljudskim svetom, pri čemu čovek neprestano postaje čovekom. Kao istorijsko i društveno biće čovek je neponovljivo kosmičko biće i to čini specifičnost i neponovljivost ljudskog sveta u kosmičkim razmerama. Otvorenost budućnosti koja se zasniva na bezgraničnim stvaralačkim i slobodarskim potencijalima čoveka čini suštinu i jedinstvenost ljudskog kosmosa. Istovremeno, polazeći od ideje beskonačnosti, može se doći do zaključka da u kosmosu postoje nebrojene varijacije životnih oblika, što znači nebrojene mogućnosti postojanja kvalitativno različitih organizama i bića.
U kontekstu kosmoloških razmatranja, zavređuje pažnju shvatanje kosmičke suštine čoveka koje je, u intervjuu sa Džonom Smitom (John Smith) iz 1899. godine, izneo Nikola Tesla, jedan od najvećih naučnika modernog doba. Tesla se zalaže za kosmološki panteizam koji ima energetski karakter. On uspostavlja mistični odnos prema svetlosti koja je svojevrsni „božiji duh“ i kao takva izvorište energije koja struji u čoveku. Čovek je, zapravo, samo jedan od oblika u kome se pojavljuje energija i kao takav je besmrtan. Svetlost ga stvara i u svetlosti doživljava večno postojanje. Nema prirode kao specifične materije; nema evolucije živog sveta i čoveka kao najvišeg oblika u razvoju prirode; nema ljudskog sveta kao specifičnog kosmosa i čoveka kao specifičnog kosmičkog bića… Čovek je ukinut kao prirodno, društveno i istorijsko biće i sveden je na svojevrsnu bateriju čiji energetski potencijal predstavlja izvorište njegovog radnog i stvaralačkog elana. Mentalne vežbe treba da mu obezbede mentalnu snagu, a to znači da spreče rasipanje energije i da je usmere na razvoj čula i umnih sposobnosti. Žena je nepoželjna jer oduzima muškarcu mentalnu i telesnu energiju. Razvoj telesnih čula odvija se tako što se sakati erotsko biće čoveka i čulo ljudskosti. Odnos čoveka prema svetu nema društvenu i slobodarsku, već meditativnu prirodu. Budući da ne shvata čoveka kao slobodarsko biće, Tesla nije u stanju da shvati prirodu prometejske vatre, što znači slobodarskog prosvetljenja. Njegova vizija budućnosti ne zasniva se na slobodarskom umu, već na kosmološkom misticizmu koji ima tehnokratsku prirodu.
Što se tiče ideje „boga“, ona se ne zasniva na poštovanju prirodnih zakona i veri u stvaralačke moći čoveka kao slobodarskog bića, već na strahu od prirodnih sila i od smrti (nestanka). Da „bog“ postoji, insistiralo bi se na empirijskom i racionalnom, a ne na mistifikatorskom teološkom praznoslovlju koje treba da blokira razum, i na molitvenim i liturgijskim ritualima koji treba da izazovu psihičke efekte koji će proizvesti fatalističku podaničku svest. Kako neko može da „ne veruje u boga“ ukoliko je on „sveprisutan“ i „svemoćan“? Isto tako, da „bog“ postoji svako od nas imao bi neposredni odnos sa njim, što znači da bi crkva kao „posrednik“ između „boga“ i čoveka bila besmislena. Osnov religije je religiozna svest koja je rezultat istorijskog razvoja društva. Prvobitni oblik religiozne svesti je animizam, sledi totemizam, pa politeizam. Monoteizam je najviši oblik u razvoju religiozne svesti. Nije „bog“ stvorio svet, već je čovek na određenom stepenu istorijskog razvoja stvorio ideju „boga“ koja mu je oteta i koja je postala privatna svojina crkava. Veliki srpski prosvetitelj Vasa Pelagić tvrdio je da su bogomolje „dućani“ u kojima popovi prodaju ljudima laži o „bogu“.
Istorijski gledano, „bog“ se pojavljuje kao od čoveka otuđeni stvaralački princip putem koga čovek biva lišen (samo)stvaralačke (samo)svesti i slobodarskog dostojanstva. Putem ideje „boga“ kao „stvaraoca sveta“ stvaralačke moći čoveka otuđuju se od njega i postaju sredstvo za njegovo potčinjavanje od strane vladajuće klase i za obogotvorenje klasnog poretka koji se zasniva na „svetoj“ privatnoj svojini (a crkve se zasnivaju na kolektivnoj svojini – koja hipokrizija!) i eksploataciji seljaka i radnika. U istoriji čovek je bio u podređenom položaju u odnosu prema (imaginarnom ili realnom) kosmosu koji je imao metaforički i političko-instrumentalni karakter i služio kao sredstvo za pribavljanje večnosti vladajućem poretku. Ljudska životvornost je imaginarna: stvaranje imaginarne religiozne svesti postaje „kompenzacija“ za lišavanje čoveka sposobnosti da stvori ovozemaljski svet po svome liku. Umesto da je ideja „boga“ kao kreativistički princip sredstvo za razvoj samosvesti čoveka kao samosvojnog kosmičkog bića, za razvoj njegovog slobodarskog dostojanstva i za ujedinjenje čovečanstva u borbi za očuvanje života na zemlji, ona je sredstvo vladajuće klase za brisanje emancipatorskog nasleđa i za proizvođenje fatalističke svesti koja čovečanstvo vodi u smrt (ideja o „nebeskom narodu“, „raju“, „večnom nebeskom životu“ i tsl.). Hrišćanstvo upućuje čovečanstvu stravičnu poruku: čovek mora i treba da pati. Ukoliko je čovek srećan na zemlji, „rajski vrtovi“ su besmisleni. Što se tiče smrti, ona daje smisao životu. „Večni život“ je najgore prokletstvo.
U emancipatorskom smislu, ideja „boga“ kao stvaraoca ljudskog sveta je rezultat istorijskog razvoja društva i ona govori o postajanju čoveka samosvojnim kosmičkim bićem. Razvoj samosvesti čoveka kao stvaralačkog bića i stvaraoca (svog) sveta osnov je teorije o svetu kao “božanskoj tvorevini”. “Bog” je izraz osamostaljenja čoveka od prirode i stavljanje njegovih “iznad” prirodnih moći. Putem ideje “boga” čovek postaje autonomna stvaralačka moć i u tom smislu samosvojno kosmičko biće: stvaranje sveta je svesno i voljno delo. „Bog“ nije stvaralac ljudskog sveta, ali je simbolični izraz specifičnog odnosa čoveka prema kosmosu kao samosvojnog kosmičkog bića. On se pojavljuje kao istorijski kvalitet putem koga čovek dolazi do ideje sveta kao specifičnog kosmosa i do ideje o sebi kao specifičnom kosmičkom biću, i kao kvalitet koji pruža mogućnost da čovek kao specifično kosmičko biće prevaziđe beskrajni (materijalni) kvantum kosmosa i shvati kosmos kao životvornu celinu. Istovremeno, ideja da duh može da stvara materiju može da znači da su stvaralačke moći čoveka i njegova stvaralačka mašta snage koje mogu da stvore nepostojeće. Čovek sa svojim stvaralačkim duhom i stvaralačkim sposobnostima ne može da stvori materiju ni iz čega (creatio ex nihilo), ali može putem stvaralačke prerade materije da omogući da se realizuju njeni životvorni potencijali. Radi se o afirmisanju životvornog principa kao univerzalnog kosmičkog principa i čoveka kao specifičnog kosmičkog bića koji predstavlja najviši oblik u kome je realizovana životvorna priroda vaseljene.
Shvatanje da se istinsko, koje pruža mogućnost čoveku da prevaziđe postojeći svet, ne nalazi izvan, već u čoveku, predstavlja jednu od najvažnijih emancipatorskih ideja hrišćanstva. Ne osvetljenje, već prosvetljenje predstavlja osnovni princip oduhovljenja čoveka. Iz toga proističe da isijavanje ljudskosti, na čemu se zasniva Benjaminova aura, predstavlja osnov za uspostavljanje društva kao bratske zajednice „svetlećih“ ljudi. Istovremeno, ljudskost koja zrači iz čoveka predstavlja svetlost koja osvetljava put u budućnost. Jedna od najdramatičnijih istina, koja pruža mogućnost čoveku da uprkos najgoroj tiraniji sačuva veru da može da se izbori za pravedni svet, glasi: i najslabija svetlost može da razbije najgušću tamu. Plamen sveće je simbol te istine. Osvetljavanje bogomolja veštačkom svetlošću je način na koji se steriliše njihova prosvetiteljska moć i one pretvaraju u kulise postojećeg sveta. Smisao njihovog postojanja je u tome, da zrače svetlošću koja omogućava čoveku da vidi ono što je nevidljivo. Iz njih treba da isijava istinska svetlost koja ne osvetljava, već prosvetljava čoveka. „Grandiozne“ bogomolje nisu svetionici iz kojih isijava svetlost istine, već su otelotvorenje ovozemaljske političke i ekonomske moći crkvene oligarhije. One ne prosvetljuju, već zadivljuju (malo)građane svojom monumentalnošću. Veličina vere ne meri se veličinom bogomolja, već dubinom poimanja istinskog. Vera se ne nalazi u zidovima crkava, već u srcima ljudi. Lažna vera zasniva se na spektakularnoj iluziji; prava vera zasniva se na nevidljivoj istini.
Pitanje o „bogu“ je, zapravo, pitanje o suštini čoveka i kosmosa. Kao takvo, ono je „posrednik“ između čovečanstva i svemira. Postajanjem čoveka emancipovanim kosmičkim bićem ideja „boga“ dobija novu dimenziju. U vreme kosmičke ekspanzije čovečanstva ona više nema šta da traži u sferi „nebeskog“ prostora. Ideja „boga“ može da preživi samo u dubini ljudskog bića i to pre svega kao estetska ideja koja pruža mogućnost čoveku da na humani način pojmi kosmos i odnosi se prema njemu kao životvornoj celini. Istovremeno, ona ima razlog postojanja kao jedna od objedinjavajućih ideja čovečanstva u okviru anti-kapitalističkog pokreta – kao simbolična sinteza humanističkog nasleđa i humanističkih potencijala čovečanstva u odnosu prema tehničkom svetu i svođenju čoveka na puku materiju, što znači u odnosu prema mehanicističkom materijalizmu koji ima anti-duhovni i anti-životni karakter.
Izvor:
