Nov 15, 2014

Prof. Brdar: Političari su karikaturalne figure, ideološki deformisanih duša, koji na zapadnim parama, uz medijsko prostituisanje simuliraju elitu, a u narodu vide samo stoku!

„Svedok“ je od pre nekoliko brojeva pokrenuo istraživanje teme – da li je kriza stranačke intelektualne elite proterala elitu iz Srbije. Namera nam je da, kroz razgovor sa istaknutim predstavnicima kritičke misli u našoj javnosti dođemo do odgovora gde se tačno nalazi inteligencija u Srbiji danas i kako smo došli do toga da su starlete, estradizovani političari i druge „javne ličnosti“ postali glavni tumači i stvaraoci naše stvarnosti?!




Svoje viđenje, u razgovoru za „Svedok“, u narednim redovima iznosi srpski filozof i profesor Milan Brdar koji je 2004. bio zamenik ministra prosvete i sporta a od 2005. savertnik tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice za pitanja prosvete i kulture.

Prema mišljenju Brdara, koji je i sam poprilično cenzurisan u medijima zbog oštrih kritika prilika u društvu, ključni problem naše elite je u tome što je – nemamo.



„Nemamo, ljudi, elitu! Imamo karikaturalne figure, ideološki deformisanih duša, koje na zapadnim parama i uz podršku potpunog medijskog prostituisanja, simuliraju elitu računajući, valjda, da će „zaseniti prostotu“, tim pre što u ovom narodu vide samo „stoku“.I ta moralna beda, kupljena za sitne pare, ovde nam reklamira evroatlantske integracije, usput uz medijsku podršku ućutkujući svaku autonomnu misao a naročito praveći od autonomnih kritičara medijski imidž moralnih nakaza od kojih treba bežati. Sve to se meša u loncu antisrpstva iz kog se povremeno vade „srpski fašizam“, „nacizam“ , „mrak“, „tradicionalizam“, „autoritarnost“, i sve što je neophodno.“

Da li je primetna kriza stranačke elite u Srbiji uzrokovala opštu krizu elite u našoj zemlji?

Da bi se govorilo o krizi stranačke elite prvo mora da je bude. A nje, u stvari nikad nije bilo. Stranačka elita je politička elita, a ovu karakteriše političko umeće i politička odgovornost. Mi takve nikad nismo videli, ni u vreme komunizma ni u vreme ovog neoliberalizma.
Takozvanu elitu, takozvanog demokratskog perioda, od oktobra 2000. naovamo, činili su listom alavi, površni, neodgovorni, lenji, ambiciozni amateri medioritetskog formata, neostvareni inteligenti i neuspeli profesori koji su utehu i kompenzaciju tražili u politici, i koji su kao takvi bili dušu dali Zapadu da ih iskoristi, što kao plaćene snage, što kao „korisne idiote“, za okupaciju zemlje i pljačku, kad im to već nije pošlo za rukom kukavnim bombardovanjem s neba. Nikakvu eitu nemamo, jer je u poslednjih 60 godina nismo ni imali.

Kako objašnjavate da je u vreme nastajanja višestranačja u Srbiji bilo više eminentnih ličnosti koje su uzele učešće u stranačkom životu, dok danas to nije slučaj?

Te eminentne ličnosti, ukrašene doktorskim titulama, u prvom redu su bile teške političke amaterčine, a uz to ambiciozni kao dotadašnji dežurni salonski politikanti, a u drugom redu, uglavnom neostvareni profesori univerziteta, više poznati po glupom progonu od komunističke vlasti nego li po svom naučnom delu. Politički angažman videli su kao kompenzaciju za svoju neostvarenost. Pritom, ne mislim na nekoliko poznatih pisaca i još ponekog. Takvi su, uostalom vrlo brzo odustali ili bili istisnuti od onih koje sam opisao.

Inače, ulazak intelektualaca u politiku, uz regrutovanje što više pojedinaca sa najvišim akademskim zvanjima, tipično je za početke političkog pluralizma u postsocijalizmu. To spada u politčki amaterizam, koji je bio iznuđen, jer nikog drugog nije ni bilo. Takvi ljudi mogu da povuku, ali ne stižu daleko, jer ih po pravilu istiskuju ambiciozni partijski mediokriteti bez ugleda i dela.

Šta čini ključne odlike elite jednog društva i da li imamo primere toga u našem društvu?


Pripadnike istinske elite karakteriše, prvo, osvedočenje sposobnosti i ozbiljnosti u oblasti profesionalnog rada. Prosto, prvo se dokaži u svom poslu da bismo te uzeli za ozbinjno. Drugo, odgovornost za državu i narod kako u zemlji tako i pred svetom. Pripadnik elite, bilo da je pesnik, filozof, naučnik, umetnik, kao vrhunac svoje angažovanosti vidi rad za svoju zemlju, državu, nacionalnu kulturu, radi uzdizanja do nivoa univerzalnosti ili svetskog nivoa. Nije poenta taj nivo doseći, nego mu ozbiljno težiti svojim delima.

Prema tome, pošto se u profesionalnoj karijeri, na primer do šesdesete godine učini sve što se moglo učiniti, preostaje politički rad kojim pripadnik elite vraća dug svojoj državi, narodu, nacionalnoj kulturi i naravno, političkom opstanku u menažeriji međunarodne politike.
Pripadnik elite, ovako viđen je uzor mlađim pokoljenjima na svim nivoima: od nivoa studija, na primer kao profesor, do nivoa visoke politike, golobradim početnicima, kao čovek koji je u politiku ušao svojim iskustvom i ugledom što je dužan da podeli za zajednicom u kojoj je stasao. Ličnih primera ima, ali je naša nevolja u tome što ih ima relativno malo.

Zbog čega se danas mnoge stranke „grabe“ da u svojim redovima i među poslanicima imaju pevače, glumce, starlete i zgodne anonimuse?

Zato što, u stvari, nema razlike između politike i estrade. Zato su estradne zvezde poželjne za strane, a sa svoje strane, ljudi iz politike iskazuju želju da budu estradne zvezde. Estradna popularnost važnija im je od političkog učinka i ugleda. Zato gotovo svi zdušno učestvuju u kič-emisijama s razgolićenim pevačicama i ostalim silikonkama. Pogledajte samo kako u takvom društvu prosto blistaju od sreće.

Estrada obuhvata muziku i politiku zato što ne postoji interesno diferencirano društvo kao osnov ove druge. I samo glasačko telo, ponaša se isto u oba slučaja, ili određenije, kao sportska publika. I kao što ova, na stadionu, navija za onoga ko je dao gol, tako politička publika glasa za onoga koga je makreting uspeo da nametne kao najlepšeg ili šarmantnog, koji deli lepa obećanja. Otrežnjenje dolazi kasnije, ali greška se ponavlja na svakim izborima. Masa nastala od uništenja srednje ali i radničko-seljačke klase, u stvari je gomila na vrlo niskom nivou političke zrelosti. Zato je žrtva primarne ravni na kojoj su koncentrisane sve njene reakcije: nivo estetike, čulnosti, slike i li izgleda.

Zbog čega je uticaj intelektualaca u Srbiji sve manji? Zato što ih više nema, ili?

Uticaja inteligencije u ozbiljnom smislu nikad nije ni bilo. U određenom smislu, to i nije tako loše, s obzirom na to da inteligenciju ne karakteriše pragmatičnost, brzina odlučivanja i naročito politička sposobnost, jer je u tom pogledu decenijama bila u prinudnoj apstinenciji. Sve se s negativnim posledicama pokazalo kada je inteligencija provalila u politiku, oktobra 2000.

Da li mislite da je stiglo doba da pametni zaćute?

To vreme je na snazi od dolaska „oslobodilaca“ oktobra 1944. Ozbiljan čovek, u suočenju sa staljinističkim prostaklukom, koji su doneli u ideološkom prtljagu Tito i kompanija, i izasuli ga intelektualnoj Srbiji na glavu, mogao je samo da zaključi da mu, zarad spasa dostojanstva i časti, preostaje da sam sebi stavi katanac na usta. Nevolja je u tome što su komunisti sve prozivali i ćutanje tumačili kao neprijateljstvo. Bili su u pravu, samo što pravo nije bilo na njihovoj strani, nego priprosta sila.

Danas imamo hiljadu razloga da pametni progovore pa čak i da počnu da viču. Nevolja je u tome što su mediji zatvoreni, pa nema gde da se čuju. To je učinjeno na vreme, preventivno. Uz to, pametni su najčešće ljudi daleko od životne a pogotovo političke pragmatike, što će reći da su neupotrebljivi za politiku. Na to uzvraćaju prezirom politike i praktičnog života i povlačenjem od angažmana. To ih, naravno ne sprečava da budu kafanski kritičari, da dele savete, samo da ne moraju ništa praktično da rade. Pametnih i praktično sposobnih i spremnih da istupe i zauzmu se ima ponajmanje. U tome je nevolja svih društava i svih vremena.

Mislite li da je sunovrat medija doprineo sunovratu elite?

Ne bih pristao na takvu uzročnu vezu. Umesto toga, uzrok i jednog i drugog je zajednički i dolazi spolja. Uz to „povoljno“ je delovala tradicija ućutkivanja u vreme socijalizma. Te dve stvari su se poklopile u vidu američkog uticaja preko ambasade i nevladinih organizacija kao i na načine koji nisu transparentni. To je, već početkom devedesetih vodilo grlatom istupanju pripadnika medija, u ime tobožnjeg „profesionalizma“ i autonomije, i određenog broja univerzitetske inteligencije za čije pripadnike najčešće nije jasno na osnovu čega i kog dela simuliraju moralne policajce javnosti.

I jedni i drugi su u vremenu socijalizma čutali: novinari su bili na liniji, i grlato napadali neprijatelje socijalizma, a intelektualci su bili propagatori promašenih fantazija samoupravljanja i tzv. dogovorne ekonomije. Iz propasti socijalizma ništa nisu naučili. Umesto da se trgnu i uzmu u pamet, preko noći su se ideološki prešaltovali na Vašington i neoliberalizam, što bi bilo komično da nije žalosno.

Ali zbog čega preostali intelektualci u Srbiji ćute? Zbog straha? Zbog beneficija koje ostvaruju? !

Deo odgovora sledi iz već izloženog, najpe iz činjenice da elite u stvari nema. Zato nam je narod obezglavljen, a političke amaterčine na vrhu države čine stvari od kojih se čoveku diže kosa na glavi. Ćute nesposobni mediokriteti na univerzitetu i u SANU, sposobni da se založe samo za svoj materijalni interes i ništa drugo. To što oni čine većinu u tim centralnim nacionalnim institucijama, s jedne strane, je nasleđe socijalizma, u kojem je samo mediokritet mogao da gradi karijeru, a delom opšte predaje o prodaje humanističke inteligencije Zapadu i neoliberalizmu, posle pada Berlinskog zida 1989.

Zbog vladavine sitno-palanačkog mentaliteta, naročito u slučaju onih koji se, tobože, bore protiv palanke, a kao jedini argument imaju to što su u najboljem slučaju „korisni idioti“ Zapada u Srbiji, navikli da preziru sve kod kuće, a da uzdižu sve što vide preko plota, površno i neodgovorno propagiraju priključenje Zapadu, ne vodeći računa o tome koliko će to da nas košta. I to se nastavlja iako se cena već uveliko vidi. Naravno da ima sitnošićaržijske brige i za stečene benificije, koja ide ukorak s neviđenom alavošću u grabljenju nacionalnih penzija i višestrukih plata zbog sedenja u kojekakvim telima. Sve u svemu, oni od kojih u javnost ne može da se prodre, koji čine zid sačinjen od pripadnika vlasti, poltronske inteligencije koja je po drugi put – posle pada socijalizma – prodala dušu, i medijskih prostitutki ogrezlih u simuliranju tobožnjeg „profesionalizma“, daju sve razloge da ozbiljan čovek kaže radi spasa svoje duše: Cast mi je ne biti s vama! Zemljo moja, propadaš jer te uništava ta moralna bagra, brojniji su i oprosti nam što smo nemoćni. Jedino možemo o ovoj sramoti da ostavimo svoje svedočenje. Pored svega rečenog, spreman sam da završim s preporukom: I nek’ nas sve prokune praunuk / Sve jednako kao podjednake.
Pristajemo da nas izjednače s tim ološom, pod uslovom da praunuka uopšte bude i da se, daj Bože, osveste!

Šta bi trebalo uraditi da pametni progovore a da budale zaćute?

Ne može da se učini ništa. Bolje tako reći nego nabrajati uslove. Prvo, moramo da sačekamo da SAD posrnu, izgube mesto svetskog policajca i počnu da se bave svojom unutrašnjom mukom. Drugo, ako bi se to dogodilo, nije isključeno da bi masa onih koji danas pljuju po svemu što je srpsko, preko noći postali srpski nacionalisti…


autor:
Milan Dinić

izvor