Gde to živimo? [TXT]
I ti isti ljudi su osuđeni da govore jezikom koji ima više izuzetaka nego pravila (i meni se čini da je tako, ne čini se samo vama), pa često bivaju ismejani od strane ljudi koji su nešto načuli o tome da je pravilno to i to, a ne to i to. U zemlji u kojoj postoji fakulteti u kojima rade šalterski službenici, rođaci Svetoga Petra, kojima niko ništa ne može; u zemlji u kojoj vam treniraju strpljenje, a vaše dostojanstvo svakoga dana stavljaju na probu; u zemlji u kojoj uvaženi profesorii naučnici putuju gradskim prevozom, magistri čekaju posao, a doktore nauka smatraju za čudake (Prođe mu život, a on uči. Pitam vas, ko kaže da oni ne žive?); u zemlji koja ima najsavršenije pismo na svetu, u kom se jedan glas oduvek zabavlja s jednim slovom (i veran mu je!); u zemlji u kojoj ako nemate vezu (ljubavnu, rođačku, partijsku), nemate posao; u zemlji u kojoj se više od pola državljana svakoga dana pita da li se piše ne znam ili neznam (pravilno je napisati: ne znam!!!); u zemlji u kojoj oni koji ne znaju – ne želi ni da saznaju (znati – nesvršeni glagol; saznati – svršeni. Ja to znam. / Zvaću te čim saznam.); u zemlji u kojoj ljudi svakodnevno koriste razne konstrukcije koje ne znaju da objasne i za koje ne znaju šta znače (zato smo mi smo tu – da objasnimo); u zemlji iz koje najveći stručnjaci odlaze u inostranstvo da budu dobri nekim polustručnjacima (jedna reč); u zemlji koja ima najbolji obrazovni sistem (a ne obrazovani; čovek je obrazovan, a sistem je obrazovni); u zemlji koja ima najviše doktora nauka koji rade kao konobari i taksisti – ljudi žive, rade i smeju se.
U zemlji u kojoj pišem ovaj tekst više od pola stanovištva gotovo da ne poznaje svoj jezik, a to su isti oni koji ne znaju šta je to što naš jezik čini posebnim, više od pola stanovništva ne shvata u kolikoj smo prednosti što govorimo jezikom koji samo najuporniji mogu da nauče (srpski jezik je jedan od najtežih jezika na svetu, verovali ili ne). U zemlji koja je rodila najtalentovanije ljude svih vremena (vi znate ko su oni), u zemlji koja svakoga dana zaboravlja na svoj jezik kvareći ga lošim konstrukcijama, često prevedenim s jezika koji nema dodirnih tačaka s onim kojim govorimo; u zemlji u kojoj većina radi nešto za šta se nisu školovali (većina je ili većina su); u zemlji u kojoj na najneverovatnije načine možete raditi posao o kom nikad ranije niste znali ništa i da pritom (jedna reč; pri tome su dve reči) postanete najbolji stručnjak u toj oblasti; u zemlji u kojoj posao svakoga dana postaje apstraktna imenica; u zemlji čiji jezik ima dva pisma (ćirilicu i latinicu), a govornici toga jezika često nisu svesni kakvo je to bogatstvo; u zemlji čiji su stanovnici talentovani za strane jezike i u kojoj je u trendu biti u bekstejdžu, slikati svoj luk za buk, u zemlji u kojoj je, među određenim krugovima društva, najbitnije da imate svoj personaliti, bez obzira na to što nemate ličnost (isto kao kad biste probali da prevedete babe i žabe na neki drugi jezik; dakle, imamo svoju reč!) i što se nikada nisu fotografisali za album (umesto što su slikali buk za luk); u zemlji u kojoj ako niste obučeni kežual, niko neće primetiti da je vaš stil odevanja ležeran.
autor:
Tanja Stojanović
izvor:
OpismeniSe.com
