Milovan Drecun - Izazovi Istine 299
Šokantan tekst Senegalca Bakari Kantea, šefa misije programa UN iz 1999. o stravičnim posledicama bombardovanja Srbije nikada nije objavljen.
U maju 1999. godine Ujedinjene nacije u celini su sakrile od javnosti šokantan izveštaj Senegalca Bakari Kantea, šefa prve misije UNEP-a (Program Ujedinjenih nacija za čovekovu sredinu) o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije. Ovaj tekst UN nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procurili u javnost zahvaljujući sagovorniku "Vesti", američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi.
On je uspeo da dobije Kanteov izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. objavi njegove delove u ženevskom dnevniku "Kurijeu" (Le Courrier) pod naslovom "Skriven alarmantni izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije: Otrovi koje UN neće da vide".
Robert Parsons svedoči o tome kako su se u kancelarijama Ujedinjenih Nacija, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenuzirisali i "frizirali" izveštaji o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom na Balkanu.
Posle 12 dana boravka u još uvek bombardovanoj SR Jugoslaviji, u maju 1999, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema UN, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom. Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombradovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi.
U izveštaju Bakari Kantea piše da su zbog bombardovanja prirodu u SR Jugoslaviji zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. U izveštaju se naglašava da je jedan litar polihlorobifenila dovoljan da se zagadi milijarda litara vode. PCB se nalazi u električnim transformatorskim stanicama i u naftnim rafinerijama koje su bile meta NATO-a. Dodaje se da je bombardovanje i mnogih fabrika u kojima su upotrebljavani teški metali izazvalo, između ostalog, i širenje kadmijuma i metilizovane žive (najotrovniji oblik žive). Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara.
Rezultat: Zatrovan je i Dunav.
 |
| Bakari Kante |
Kante dalje navodi: "Prilikom upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom, odnosno eksplozije, nastaje uranijumski oksid (U308 i UO2) kao i, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenost od više stotina kilometara. Pošto u regionu Jugoslavije najčešće duvaju severnozapadni vetrovi, to praktično znači da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni ili ka Albaniji, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Grčkoj".
ŠVAJCARCI PLAĆAJU ZA ĆUTANjE
Robert Parsons kaže da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. jedna grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama osiromašenog uranijuma na Balkanu, nego onih koje sadrži zabranjeni Kanteov izveštaj, krajem maja iste godine. (Njihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe FOCUS koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka).
- Pošto je Švajcarska bila ta koja je pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute - kaže Robert Parsons.
Autor zabranjenog teksta upozorava: "Radiološka i hemijska kontaminacija ne prave razliku između vojnog osoblja koje upotrebljava te rakete, između ciljeva, teritorija, nevinih civila, medija, grupa koje su tamo kako bi ukazale razne vrste pomoći, niti se ta kontaminacija zaustavlja na državnim rampama, niti je vremenski ograničena” I dodaje da je vreme poluraspada osiromašenog uranijuma 4,5 milijardi godina".
Boraveći u Jugoslaviji u maju 1999. za vreme bombardovanja Kante je bio živi svedok ekološke katastrofe. On je zapisao o tome napisao: "Ozbiljna šteta nanesena je čovekovoj sredini uništavanjem naftnih rafinerija, naftno-hemijskog kompleksa, hemijskim i fabrikama veštačkog đubriva, farmaceutskim i drugim industrijskim postrojenjima. Već postojeće i potencijalne posledice sukoba teške su po čovekovu okolinu i pogađaju uglavnom srpski deo SR Jugoslavije. Na Balkanu bi mogli da budu u opasnosti kako stanovništvo tako i priroda. Ako zagađenje pređe jugoslovensku granicu ono bi moglo da pogodi i druge zemlje u regionu. To takođe može da zakomplikuje tragičnu situaciju izbeglica u nekim susednim zemljama", piše on u izveštaju koji nikad zvanično nije objavljen.
U cenzurisanom izveštaju Bakari Kante je takođe upozorio: "Bombardovanje NATO-a dogodilo se u vreme setve poljoprivrednih kultura od životnog značaja za stanovništvo - kukuruza, suncokreta, soje, šećera, šećerne repe i povrća. Bačeni osiromašeni uranijum uticao je na kvalitet vazduha, tla, vode, što je imalo, kako dugoročno tako i kratkoročno negativne posledice po lanac ishrane".
"Naselja su najteže pogođena na Kosovu", ističe Kante. On zaključuje da "su različite vrste ciljne međunarodne pomoći potrebne" kako bi se SR Jugoslavija suočila sa posledicama koje je bombardovanje nanelo kako čovekovoj sredini tako i stanovništvu.
LAŽI FUNKCIONERA UJEDINjENIH NACIJA
Klaus Topfer, generalni direktor UNEP-a, naredio je da se od javnosti sklone saznanja o ekološkoj katastrofi u Srbiji, bez presedana u evropskoj istoriji. Zašto je to učinio, lako je pogoditi.
 |
| ISTINA SE NE MOŽE SAKRITI: Robert Parsons |
- Dok je NATO na sve strane trubio o svojoj "humanitarnoj intervenciji" izveštaj o kome je reč govorio je o ekološkoj katastrofi, bez presedana u evropskoj istoriji - kaže Parsons.
On podseća da su u maju 1999. godine predstavnici različitih organizacija UN, među kojima i UNEP, otišli u misiju u SR Jugoslaviju i da je nakon toga svaka agencija ostalima trebalo da pošalje svoj izveštaj.
- Dogodilo se nešto neobično - o izveštaju misije UNEP-a niko nije govorio. Čim je predat taj je izveštaj klasifikovan u UN i sklonjen od javnosti i verovatno završio u sedištu UNEP-a u Najrobiju. Nijedna od humanitarnih organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak ni zaposleni u sedištu UNEP-a u Ženevi - tvrdi Parsons.
NA SRBIJU BAČENO 9,45 TONA NUKLEARNOG OTPADA
- Dobio sam izveštaj Bakari Kantea od mog kontakta iz UNEP-a. On mi je dao šifru za upotrebu mašine za fotokopiranje i ja sam brzo odštampao tridesetak kopija. Ženevski "Kurije" 17. juna 1999. ustupio mi je čitavu stranu i ja sam preneo sve što se nalazilo u ovom cenzurisanom tekstu - otkriva Parsons.
Pošto su pročitale članak u "Kurijeu" agencije UN koje su učestvovale u misiji u SR Jugoslaviji obraćaju se ovom novinaru umesto UN, tražeći da im pošalje čitav Kanteov izveštaj jer su od UNEP-a dobile nepotpun tekst. Zatim je organizovana konferencija za štampu na kojoj je naravno pitao Klausa Topfera, generalnog sekretara UNEP-a - zašto je Kanteov izveštaj sklonjen od javnosti. Topfer je odgovorio da je izveštaj objavljen i da ništa nije sakriveno. ”Ja sam onda rekao da je izveštaj objavljen zato što sam ga ja objavio” kaže Parsons. "Da. I u čemu je problem?", pitao je Topfer. Parsons mu je na to odgovorio da je time lišio druge agencije izveštaja Bakari Kantea iako je mandat misije UNEP-a u SR Jugoslaviji zahtevao da se taj tekst svima pošalje. Topfer je na to odbrusio da su sve agencije dobile kopiju izveštaja. "Pa naravno da su ga dobile kad sam im ga ja poslao!"- usprotivio se Parsons, ali je Topfer ponovio: "Pa dobro, dobili su izveštaj - u čemu je problem?".
 |
| Klaus Topfer |
ISEKLI 72 STRANICE TEKSTA
“Prvobitnoj verziji izveštaja koji je podnela Balkanska radna grupa (BTF), u završnom poglavlju dugom 72 stranice "odsečeno" je 70 stranica. Taj deo objavljen je naknadno na Internetu, ali je trebalo znati gde se nalazi. Trebalo je naći sajt UNEP-a, zatim Balkan Task Force, a onda još dve odrednice da bi se došlo do tih 70 isečenih stranica koje su objavljene kao aneks. Oni koji su čitali zvanični izveštaj nisu mogli da znaju da postoji deo koji nedostaje i koji je u aneksu” - objašnjava Robert Parsons I dodaje: - Misleći da ga ne čujem i ne razumem rekao je na nemačkom svom saradniku: "Ali oni mi ne veruju." Uzvratio sam na nemačkom: "Naravno da vam ne verujem. Lažete!".
Parsonsov tekst objavljen u ženevskom "Kurijeu" očigledno je iznervirao generalnog direktora UNEP-a Klausa Topfera, ali većih posledica nije bilo. Izveštaj Bakari Kantea u celini je cenzurisan i nikada se nije pojavio na zvaničnoj internet prezentaciji UN kao da nije ni postojao.
UNEP je zatim u jesen 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu - BTF (Balkans Task Force) čiji je zadatak bio da izradi "definitivni izveštaj" o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havisto, bivši finski ministar ekologije. Robert Parsons kaže da su i u slučaju ovog drugog izveštaja radile cenzorske makaze.
- Ovaj drugi izveštaj takođe je prepravljao Robert Bise (Robert Bišet), portparol i desna ruka Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a - tvrdi Robert Parsons.
SMRT PO SRBIJI SEJALI "TEHNIČKOM GREŠKOM"
• Tek posle velikog pritiska javnosti Amerikanci priznali da je municija punjena "prljavim" uranijumom, najopasnijim po ljude i okolinu.
Kad je došao na čelo Balkanske radne grupe (BTF), koja je imala zadatak da napravi novi izveštaj o posledicama bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom tokom 1999. godine, Peka Haavisto je doveo još dva Finca, Henrika Slotea i Pasia Rinea.
- Bila je to zaista izvanredna ekipa koja je shvatila suštinu situacije u kojoj se našla, a koja može da se svede na sledeće: dok su oni želeli da objave istinu, NATO je hteo da je sakrije. Kad god su pokušali nešto da istraže, našli su na meti NATO-a. UNEP je dakle bio pod vojnim pritiscima. Haavisto i njegovi saradnici razmišljali su na sledeći način: "Ukoliko pokušamo da uradimo posao kako treba, bićemo smenjeni i istraživanje će biti zaustavljeno. Bolje je onda da uradimo nešto, da otkrijemo bar deo istine" - objašnjava Parsons.
Zahvaljujući takvom načinu rada Haavistove ekipe, upravo je Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a bila ta koja je 16. februara 2001. uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen "prljavi" uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla, vode itd. pokazala prisustvo transuranijumskih elemenata kao U-236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije - Švedski institut za radiološku zaštitu i Švajcarska laboratorija AC-Speiz.
Ne mogavši da porekne prisustvo visokotoksičnog plutonijuma, Klaus Topfer, generalni direktor UNEP-a, pokušao je da umiri javnost dobivši naučno "pokriće" za svoje tvrdnje od švajcarske laboratorije AC -Speitz.
"Prema oceni švajcarske laboratorije AC-Speiz ovi najnoviji nalazi o sastavu osiromašenog uranijuma predstavljaju nebitne promene kad je reč o proceni radiološke situacije i ne treba da budu razlog za uzbunjivanje", napisao je Topfer u zvaničnom saopštenju UNEP-a od 16. februara 2000. godine.
Izvor:
"Frankfurtske vesti",
14.12.2008.
+++
Umesto da se pokrenu ozbiljni razgovori o strahovitim posledicama natovskog bombardovanja Srbije, o jezivim opasnostima od osiromašenog uranijuma koje čekaju pokoljenja Srba i drugih sa ovih prostora, da se najenergičnije zahtevaju izveštaji o činjeničnom stanju nakon divljačkog bombardovanja ondašnje Republike Jugoslavije i da se preduzme sve što se može da bi se zaštitilo stanovništvo od ovog zla, nameće se neprirodna nonšalantnost prema svemu tome, i pokušava čak da razvije nekakva ljubav prema onima koji su nam te strahote priredili. Jesmo li mi toliko sišli s uma da nam ništa više nije značajno, nego puštamo da nas sve brže nosi mutna voda, ne znajući ni kuda, ni zašto.
Priredio:
P. Mirković
