Boško Drljić - čovek Gandor
Boško Drljić je Lovac na džinovsku zmiju Apokalipse, BDOČ (biser-dijamant od čoveka) i DŽASU (džinovski afrički slon-ubica), moćni ČOBE (čovek bellum) - Boško Drljić našli su ga u sedećem položaju; da ga nisu bolele noge umro bi uspravno
o njemu se pisalo, snimani su filmovi (Novi Orion, Gandor...), bezbrojne priče iz njegove GDOSP (globalna diskusija o svemu postojećem) pričaju se po čitavoj planeti, gde god danas žive mnogi koji su ga znali ili slušali o njemu... Pridružio se Onom-sa-tri-slova, Hriletu i CPB-u (centralno proročko biće) sa kojima se često upuštao u MRM (moćno razmatranje mišljenja), i od kojih je dobijao svoje TiPoN-e (tiha poruka neba) napokon će se skrasiti sa svojom ŽeSOS (žena sa onog sveta). ovde je ionako suviše često znao da kaže: GSLR (gladan sam lepe reči)...
Čovek Gandor 1. deo
Čovek Gandor 2. deo
• • • • • • • •
Sećanja na Gandora, njegova učenja i citate
možete pročitati i u
knjizi Božidara Mandića
"Plavi Mag", na ovom linku
možete pročitati i u
knjizi Božidara Mandića
"Plavi Mag", na ovom linku
• • • • • • • •
Na ovom linku možete pogledati i kratke video klipove
u kojima čovek Gandor govori na odredjene teme.
u kojima čovek Gandor govori na odredjene teme.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Osmu godinu Boškov dom je ispod natkrivene stene u Brusnici, na putu između Gornjeg Milanovca i Čačka. Tu spava po kiši, snegu, suncu. Pre je živeo u Semedražu, u brvnari na Petakovića zabranu, da bude bliže nirdali, ali mu je brvnara izgorela.
- Ona je jedne noći, pošto se kreće samo po mraku, pregmizala od Šopića do Semedraža jer je znala da je ja tražim. Kad sam je prvi put sreo, presekla me oko devet uveče na putu stravičnim siktanjem. Približavala je svoju glavu 20 centimetara mojoj glavi, siktala i oštetila mi sluh na desnom uhu. Uživao sam u tom susretu. Bio sam prvo ljudsko biće koje pred njom nije bežalo.
Otišla je, gmižući preko mekane trave, a zvuk gmizanja se čuo dugo, dugo, jer je masivna. Njen trag video sam posle u brđanskoj klisuri. Trideset do osamdeset centimetara je širok, s tim što se pola metra levo i desno od tragova vide tanjirasti tragovi sličnog prečnika. To ostavlja mogućnost da ona u zadnjoj petini tela ima par nogu. Nirdala je katran crne boje, divlje lepote, ima nasmešeno lice, dugačka je između 15 i 24 metra, debela k’o bandera…
Od glave njeno telo se postepeno proširuje u telesinu. Jednom sam naišao na ostatke praseta koje je ona pojela. Ostavila je desnu plećku, nogicu i deo hrtka, potpuno u fronclama. Od seljaka ovde saznao sam da je moćna nirdala skrckala osam muškaraca u poslednjih 20-30 godina.
Moćna nirdala je ključ zemlje i svemira, ona je zmija apokalipse i spektakularnija od otkrića Tutankamonovog blaga, kineskih glinenih vojnika i deset nivoa ispod Keopsove piramide. Zato jer se na njenoj strani nalaze hulje, a ona zna ključne tajne čovečanstva – priča Boško svoju filozofiju.
Boško je bio stipendista Sarajevske industrije mesa. Do 1984. radio je kao punilac i vezač salama, na parovanju kobasica i šarovanju slanine. Onda je svoj život posvetio nirdali. Pročitao je dve knjige od Bernarda Heuelmansa „Zmajevi nisu nestali“ i „Fantomi životinjskog carstva“.
Trening za „Valjak“
- Moj život u prirodi je treniranje za osnivanje naučno-istraživačke grupe „Valjak“, koja će, pored ostalog, morati da pronađe i džinovskog slona i džinovskog jelenka. Ja praktično više i ne mogu da spavam u kući koliko sam se navikao na prirodu.
Detinjstvo u domu
Boško ima rođene sestre u Subotici i Prijedoru i rođenog brata u Čakovecu. Brat ga je posetio jedanput sa zetom Mirkom.
- Čuli su da sam umro. Neko je provalio tu glupost. Roditelji su mi umrli davno. Majka me je 1942. nosila u naručju u kozaračkom zbegu, imao sam tad dve godine, i pogodio ju je mitraljeski rafal. A otac je 1948. godine u Prijedoru popio čitavu kutiju lekova za srce i umro. Nas četvoro smo odrasli u domu u Bosanskoj Dubici. Kako smo odrastali, svako je odlazio na svoju stranu…
Čita sve novine. Daju mu prodavci na kiosku. Nekada je imao najveću kolekciju dnevnih novina u Srbiji. Izgorele s onom brvnarom. Knjige čuva pod stenom, u plastičnim kantama da ih ne pojedu miševi i pacovi. U bivaku ima šatorsko krilo, vreću za spavanje, ćebad, jorgan, kauč, tri jastuka, čaršaf.
I dok mašta pod svojom stenom u Brusnici, obećava na rastanku: Sledeće godine uhvatiću ili ubiti nirdalu. Bićete pozvani!
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Tekst iz Glasa Javnosti:
Plavi mag koji je jurio džinovsku zmiju
Boško Drljić je verovao da tajnu spasenja ovog sveta zna nirdala, džinovska zmija apokalipse, koja se krajem devedesetih godina prošlog veka pojavila u okolini Lazarevca. Tako je pisalo u Politici ekspres. Kada je pročitao taj tekst u kome je pisalo da se u šumama oko sela Šopići u okolini Lazarevca pojavila neobična životinja, napustio je svakodnevicu sarajevskog mesara i došao u Srbiju, započinjući misiju lova na nirdalu ili spasavanja sveta, kako je on to shvatao. Moćnu nirdalu predstavljao je kao ključ zemlje i svemira: "Ona je zmija apokalipse i spektakularnija je od otkrića Tutankamonovog blaga, kineskih glinenih vojnika i deset nivoa ispod Keopsove piramide. Zato jer se na njenoj strani nalaze hulje, a ona zna ključne tajne čovečanstva". Poput Don Kihota Boško se radi spasavanja sveta odrekao svakog komoditeta i za svoj dom bira pećinu pod natkrivenom stenom u Brusnici, na putu između Gornjeg Milanovca i Čačka, pored Ibarske magistrale. Neko vreme po dolasku iz Sarajeva živeo je u kolibi u Semedražu da bi bio bliži lokaciji na kojoj je zabeležena nirdalina pojava, ali brvnara je izgorela.Božidar Mandić, osnivač ekološke komune "Porodice bistrih potoka" na Rudniku, ovih dana je objavio zbirku kratkih priča "Plavi mag" o Bošku Drljiću.
- Boško je bio pojedinac i individualac koji je sedamnaest godina živeo za trenutak kada će uhvatiti nirdalu, džinovsku zmiju, verujući da će tako spasti svet. Nirdala je ime, koje mu je kako je tvrdio, ona sama saopštila. Verujem da je njeno ime složenica od reči nirvana i mandala (skup filozofskih crteža i slika u indijskoj filozofiji) - objašnjava Mandić.
Pre godinu i po dana misija je okončana, Boško je umro. Našli su ga na nekoj livadi kako spokojno sedi, a priča se u narodu da mu je preko levog ramena ležala zmija. Boško danas živi u legendi i brojnim umetničkim ostvarenjima. Malo je reći da je ovaj čovek bio lutajuća inspiracija, jer ko god da je u njegovoj blizini imao kameru ili aparat snimao je slikao, pisao... Posetioci sajta YouTube mogu da nađu njegovo autentično svedočanstvo o susretu sa nirdalom.
Mandić je bio prijatelj Boška Drljića Upoznali su se tako što je Drljić pokucao na vrata doma Porodice bistrih potoka i rekao: "Ja sam Boško".
- Odgovorio sam i ja sam Boško. On je dalje rekao: "Ja sam mesar", a ja odgovorio da sam vegetarijanac - seća se Boža Mandić, kako je pre više od dvadeset godina neobičan čovek Boško, mesar, lovac, misionar, "autentični filozof" prvi put prešao prag njegovog doma. Pričali su tada trideset i šest sati i tek u trideset i šestom času domaćin ga je shvatio.
- Čitao je u novinama o "Porodici bistrih potoka" i pojavio se. Kasnije mi je rekao da je došao da on i ja napišemo novu bibliju, koja bi se zvala MIGI. Objasnio mi je da je ova reč skraćenica od Munje i gromovi istine - kaže Mandić.
Pisac kaže da nema ko Boška nije voleo. Kaže da je malo podsećao na klošara, ali da nema čoveka koji ga je poznavao, a da nije želeo da ga zagrli. Nosio je na sebi dva-tri sakoa, jednu bundu, dvadeset džempera i govorio da ga sve to štiti od spoljnjeg sveta. Osim vizionarskog poduhvata ovaj čovek imao je još jednu sličnost sa lutajućim vitezom. Vitez od Manče bio je pasionirani čitalac viteških romana, a Boško Drljić pasionirano je čitao novine. Tako je čitajući Arenu i saznao za "Porodicu bistrih potoka", do koje je dolazio uvek pešaka prelazeći petnaest kilometara od svoje stene.
- Bio je u stanju da osam sati bez prestanka, naslonjen na trafiku čita novine. Kada bi mu se neki tekst dopao, čuvao bi i po deset primeraka lista u kome je objavljen. Prodavci su ga voleli, a on je važio i za najboljeg prenosioca novinskih bala. Čim bi novine stizale dostavljao bi ih do prodajnog mesta - seća se Mandić.
Kada je prestao da bude mesar i postao misionar, pomagao je seljacima u poslovima. Predstavljao se kao stručnjak za ograđivanje, stručnjak za cepanje drva, stručnjak za kršenje vrzine, stručnjak za čišćenje štala i kokošinjaca. Dodatni dinar zarađivao je na pijaci kao prorok. Naravno, nije gledao u dlan, već u nokat. Jedna od priča u Mandićevoj knjizi, knjizi dijaloga dva prijatelja, priča nam kako je jednog jesenjeg dana stigao u Porodicu mokar, slepljene kose, mršav kao Don Kihot. Kijao je i pisac ga je pitao što je tako omršavio. Odgovor je glasio: "Pročitao sam u novinama da će i proroci morati plaćati porez, a pošto sam ja najveći prorok ovde, ja ću morati plaćati najveći porez. Eto zašto sam toliko izmršavio".
Boško je voleo da ga zovu Gandor. Kada bi ga pitali, po stizanju u Porodicu, da li je gladan, govorio je da je gladan polera (skraćenica od porcije lepog razgovora). Imao je sposobnost da peva i govori unazad. Tako neobičan nedostaje onima koji su ga poznavali, jer kako govori Mandić, bio je osveženje i uveseljavao je ljude, bio je baš ono što nedostaje današnjem čoveku otuđenom od čoveka.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Facebook grupa:
