Apr 10, 2011

[TXT] Doba razuma?

Na početku 21 veka kada su sve krize trebale da prestanu, kada je došao kraj istorije, tada je sistem pokazao da je u strukturnom rasulu i da ga nikakva zakrpa neće izlečiti, vidi se da problemi ne leže u načinu pripreme i regulacijama već u samoj srži sistema kome treba kompletno redizajniranje u skladu sa ljudskim potrebama a ne profitom i potrebama nekolicine, u skladu sa naukom a ne verom.


Planeta na kojoj smo je jedna jedina i nije neograničena, ona je naša, ali smo mi samo njen mali deo…


Moderan Čovek – čovek današnjice predstavlja jedinstveno biće… Zamislite situaciju u kojoj se tona uglja sagori radi proizvodnje određene količine energije, koja će biti iskorišćena za napajanje računara i televizora preko kojih će korisnici doći do neophodnih informacija, poput stanja međuljudskih odnosa u susednoj ulici, emotivnog stanja poznatog glumca ili glumice, pregledavanja nečijeg već doživljenog iskustva (seksualnog, emotivnog, adrenalinskog, itd.), a zatim se traži uzrok povećanja emisije CO2. Ili pak, situacija u kojoj novostvorena vrednost u vidu nekog materijalnog dobra, poput elektronike ne traje ni godinu dana a već je zamenjuje šesta, sedma ili dvadeseta generacija glupih i nepotrebnih proizvoda, dok su zastareli još uvek potpuno ispravni. Na svakom koraku prostora i trenutku vremena XXI-og veka sve je manje razuma, a sve više impulsa i emocija, sve manje ljudi a sve više Nemaca, Mađara, Srba, Katolika, Pravoslavaca, Muslimana…


Prosečan čovek teži 80kg(ne važi za Afriku), budi se, sprema za posao(ako ga ima) seda u automobil od prosečno 1300kg i prevozi se od tačke A do B, da bi doprineo što bržem konzumiranju resursa, a po povratku s posla koji verovatno i ne voli sluša vesti na kojima čuje kako je veliki broj dece umro od gladi u svetu i kako je nafte na koju njegov auto ide sve manje.

Šta mislite šta ga više brine? 7% svakog sagorelog litra te nafte se troši na prevoz tog bednika, a ostatak na kotrljanje gvožđurije, pravi primer efikasnosti(zamislite muvu sa krilima koja su 15 puta teža od nje same). Naravno ta gvožđurija možda poseduja ABS, airbag-ove, xenon-ske farove ali je i tada procenat približan samo je ime proizvođača i godina sklapanja drukčija.

Dok farmerima u Americi I evropi država plaća da ne proizvode hranu iznad određene količine deca u Africi(a več I kod nas) skapavaju gladna. Ovakvih primera je previše. Vizionari prošlih vremena nisu tako zamišljali budućnost.

Gde su onda stvari pošle loše?

Danas neki tvrde da su krivci za ovakvo naše stanje bankari koji su sproveli svetsku zaveru Ili komunisti koje su doveli ovi zaverenici, ali prateći ovakvu logiku krivci bi mogle biti i amebe. Međutim realno gledano u opštoj definiciji kapitalizma se nalazi najverovatniji I najednostavniji odgovor. Dakle, proizvodnja za tržište, sa osvrtom samo na sopstveni interes, gde nevidljiva ruka balansira tržište.

Znači proizvodiš za sopstvenu guzicu, bez osvrta na ljude u zajednici na koje neizbežno utičeš. Ovo je savršeno dobra gladijatorska filozofija, ima solidnu primenu u areni ali pravi problem s njom nastaje kada se njena primena pokuša na globalnijem nivou(grad, država ili planeta). Ovakvom primenom nastaju periodi buma I recesije a onda na više decenija I pokoja depresija. Sve ovo se dešava zbog jedne proste težnje uzidane u ovaj sistem(težnje da se spuste troškovi proizvodnje a podigne profit – što je sistematizacija pohlepe). Naravno ovo možda nema nikakvog smisla pa su za sve krivi bankari ili amebe!!!


U svojoj knjizi “Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma” Lenjin objašnjava da je kapitalizam inherentno imperijalan u svojoj potrazi za novim tržištima i da je siromaštvo ili osiromašenje nezbežan rezultat ekspanzije realnog kapitalizma. Dakle deliti kapitalizam na kapitalizam sa humanim licem ili bilo kojim drugim je potpuno besmisleno, jer to ne podrazumeva posebne vrste već posebne faze. Eto jednog jednostavnog objašnjenja zašto je kapitalizam prevazišao socijalno odgovornu državu blagostanja I transformisao se u Neoliberalni eksperiment. Prvi debitantski nastup ovo stvorenje je doživelo u Latinskoj Americi sredinom 70-tih godina XX-og veka. Od tada se širi čitavim svetom I danas ga proživljavamo svi.

Alternativa ovom progresu kako nam kažu dipl. ekonomisti ne postoji(ima romantika koji bi da kapitalizam vrate fazu nazad u državu blagostanja ali pokušavaju da reše paradoks – vreme ide napred). Ovaj društveni, parazitni sloj ne shvata jednu osnovnu premisu, a ona glasi: Čovek treba da radi da bi živeo, a ne da živi da bi radio. Ako pak ne verujete u bankare, iluminate ili amebe, tu su nevladine organizacije čiji je posao da Srbe nauče da oni nisu ljudska bića potpuno identična kao I sva druga na ovoj planeti, već da su oni Srbi I da mora da postoje neki bogati Srbi a siromašni Srbi će od njih dobiti strategiju izlaska iz siromaštva(koja se u suštini svodi na samosažaljenje). Ah te amebe…


Svaki pokušaj da se stvori sistem u korenu drugačiji od ovog žigoše se u zametku. Kapitalizam proživljava strukturnu krizu, jer umesto da razvijenu industriju, nauku i tehnologiju koristi za blagostanje čitave ljudske vrste on ih koristi za sopstveno profitiranje u skladu sa važečom kapitalističkom teologijom. Fabrike nestaju, nastaju uslužni i tržni centri, mali i veliki, specifični u svakoj banana državi a opet svi podjednako složni u eksploatisanju radnika i uništenju privrede(zamislite toliku radnu snagu zaposlenu na ostvarenju sna vizionara) . Nikakvo vraćanje na osmešeno i na iskeženo humano lice kapitalizma kako neki danas nazivaju vreme blagostanja u Evropi i Severnoj Americi između 1945-1971, pritom zaboravljajući da je to blagostanje posledica radničke borbe za sopstvena prava i mnogo važnije ustupka za spas kapitalizma od Crvene horde sa istoka, dakle jednog alternativnog političko-ekonomskog modela, ne može dovesti do spasa iz trenutne situacije.

Rat kapitalizma protiv alternative je trajao koliko i alternativa. Alternativa koju mnogi danas nepravilno oslovljavaju komunizam ili socijalizam zaživela je u trećini najnerazvijenijeg sveta u svojoj najizopačenijoj formi, bez ikakvih preduslova za njeno ostvareneje. Bez industrije koja bi stvorila komunizam, bez demokratije koja bi taj komunizam sprovela i najvažnije bez svesti neobrazovanih seljaka da u njemu prepoznaju budućnost čitave ljudske rase, baš kao i automobil bez točkova, motora ili goriva. Naravno takav sistem je od početka bio osuđen na propast. Komunističko društvo je društvo bez vlasti a ne bezvlašća , bez palica ili zakona a ne bezakonja, gde svest čoveka reguliše njegove odnose u zajednicii. Cilj zajednice je ostvarenje svakog pojedinca kao mislećeg bića u centru ekonomske aktivnosti, a ne ostvarenje profita.

Osvrćući se na vreme iza nas, na vreme vizionara 60-tih I 70-tih godina proteklog veka, na vreme kada nisam ni bio rođen, o kome sam dosta slušao, koje sam kroz arhive i knjige upoznao, ne verujem u automatsko bolje tada a gore sada ali ne mogu a da ne primetim da su ljudi tada I na Istoku I na Zapadu čvrsto verovali u sebe i shvatali da njihov život zavisi od njihovog zajedničkog delovanja, a ne od mesija, proroka ili ameba. Vizionarima su nazivani ljudi koji su gledali u budućnost i videli jedinstvenu ljudsku rasu daleko van granica sunčevog sistema. Danas ljudi opiveni holivudskim bajkama, vizionarima smatraju “preduzimljive” kapitaliste sa što više nula na računima i izazvanih katastrofa u rezimeu, ne shvatajući dostignuća a i limite nauke, veruju u mitove a ne pameti u svojim glavama i snazi prstiju na svojim rukama. Živimo li onda u doba razumno ili verujemo u mitove, osvrnite se oko sebe pa zaključite(mene zabole vrat)…

autor:
Predrag Radivojević