Apr 10, 2011

[TXT] Surova istina


Odlika svih vrsta kolektivnih ideologija (hrišćanstvo, ”slobodna demokratija”, fašizam, komunizam (“narodna demokratija”), sve podvrste navedenih, i dr.) je prebacivanje odgovornosti sa društva na jedinku. Kolektivističke ideologije same sebe vide kao nepogrešive istine, pa je stoga sva odgovornost na pojedincu za sva njegova dela bila ona dobra ili loša. Razlika je u tome što se u ovakvim sistemima uspeh pripisuje poštovanju već postavljenih normi, poštovanju ideologije, dakle uspeh pojedinca služi višem cilju, dok je za svaki neuspeh okrivljen pojedinac, ali onaj otuđen od pravila i normi ideologije, osamostaljeni pojedinac odbacuje jedinu pravu istinu, stoga on je kriv. Dakle, kolektivistička ideologija je put, ona je cilj, ona je ŽIVOT. Sistem je jedan, savršen i on se ne dovodi u pitanje.



U ”slobodnoj demokratiji”, naizgled odgovornost pada u velikoj meri na same sisteme (na društvo). Jedinka biva nagrađena plodovima svoga slobodnog poduhvata, a slobodu da ostvari iste obezbeđuje sistem. Kontrola pojedinca se vrši posredno kroz motivaciju (novcem, položajem i dr.). Razlozi za dobro ili loše su isti, nevezano za tip oligarhijske ideologije, uvek je u pitanju očuvanje elite koja vlada, a sebe naziva stožerom sistema. Iako je naizgled društvo odgovorno, pojedinac je taj koji snosi posledice. Masama se daje privid uživanja demokratije. Današnja ”slobodna demokratija” predstavlja najsofisticiraniji oblik oligarhijskog kolektivizma okarakterisan fuzijom elemenata iz svih prethodnih oblika kolektivizama.

Oligarhijski kolektivizam u Srbiji danas sačinjavaju određene interesne grupe, popularno interesni karteli. Kako u prividu demokratije postoje određena pravila igre (popularno zakoni), čija je primarna svrha uništenje ili blaže rečeno zaustavljanje procesa prave demokratije i nametanje stavova oligarhijske manjine, pod izgovorom legitimnosti, karteli se za svoje interese nadmeću u skladu sa ovim novoformiranim aparatima kontrole. Da bi se jedan kartel predstavio masama u najboljem svetlu i nad njima pokušao da ostvari svoje interese unajmljuje PR menadžera (popularno političke partije). Partije se obavezuju da će poštovati određene principe (popularno zakone). Kada partije na pravoj prema sopstvenom nahođenju (često i dogovorom) zaumu levo, desno ili centralno mesto, scena je postavljena (popularno politička scena) tada borba za resurse (popularno glasače) može da počne. Masama se daje hleb, na čisto totalitarnom principu , mase se preplavljuju informacijama, pa slabo pamte… Danas je hleb 30 jedinica kartelske monopol valute, sutra je 50, ali zato je već za dva dana samo 35. Za one kojima egzistencija nije primarna preokupacija , karteli redovno emituju i mitove. Radilo se tu o kosovskim, velikosrpskim, malosrpskim, narodnim, urbanim, serijskim, EVROPSKIM i dr. Režija i postprodukcija se razlikuju zavisno od kartela, ali je jedna stvar zajednička, a to je adaptacija MITA. Nijedan mit koji se masama proda nije ostvarljiv. Iako je on naizgled dostižan (što je primarni zahtev za njegovo plasiranje) on zapravo usled promena koje su konstantne nije ostvarljiv (uslovi će se uvek dodavati, kao i pretnje po njegovo ostvarenje, zatim pretnje nestaju pa se ponovo dodaju i tako u krug). Prodaja mita masama od strane kartela nema za cilj alarmiranje ljudi radi realizacije istog, već upravo utemeljenje mita u samo društveno vlakno i davanje osnove za neograničenu vladavinu Elite koja mit prodaje.

Da je cilj mita ostvarenje i ispunjenje zaveta sa bogovima ili ljudima, mitovi bi odavno izgubili svaki smisao, kao što i bilo koji ugovor ima, rok imao bi ga i mit. Ali osnova svih mitova je kohezija nejedinstva i obmanjivanje masa. Prodajom mita na scenu stupa kartel koji se vešto prikazuje kao ujedinitelj. Ovim se rađa mogućnost za modifikaciju sopstvenog mita radi očuvanja jedinstva čime se stvaraju uslovi za neprekidnu vlast nad celokupnim društvom. Zvao se taj ujedinitelj Aleksandar, Josip Broz , Slobodan, Boris ili kako god već jedinstva nema, ono dolazi ne sa vrha društvene lestvice već u umovima svih ljudi pojedinačno. Nadnacionalni ljudi, nemaju potrebu za nacionalnom svešću jer ne strahuju od života, slobode, nepoznatog. Jedinstvo, ali pravo jedinstvo je smisao postojanja tih ljudi, a ne samo jedinstvo ljudi sa istog (govornog područja, geografskog podneblja, rase, ekonomske moći, pogleda na svet svih vrsta opredeljenja ili religija). Ujedinjenje ili jedinstvo ima smisla samo ako ga mit kao takav nema.

Koje god vrste on bio MIT je MIT. Gledajući našu “avliju” u kojoj smo danas, ograđenu bedemima sa mnogo brazdi unutar nje same, ne možemo, a da se ne zapitamo gde smo bili juče, kako smo dospeli ovde danas, i ono najvažnije kada će nestati sve ove ograde i brazde?

autor:
Predrag Radivojević


 - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -


preporučujemo da pogledate serijale:

• Municija ispravnih definicija •

FILOZOFIJA SLOBODE - Način razmišljanja za bolji svet

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -