Apr 2, 2011

[TXT] Priča o Srpskom ludilu





Veselin Vesko Savić
Mi smo pokušali da u srpskom slučaju prepoznamo elemente poraza i elemente trijumfa.
Ove druge smatramo temeljom srpske zavere iza koje stoje trojica psihijatara, doktori, Veselin Vesko Savić, Jovan Rašković i Radovan Karadžić i njihov, od prilike do prilike, medijum, medijator, manipulator, marioneta i žrtveno jagnje, gospodin Slobodan Milošević.

Ljudi dinarskog tipa su po pravilu živog temperamenta.

Najdarovitiji od njih, smeli, kadri da prime duboke utiske, mogu biti revolucionarni i u pogledu ideja, ali najčešće akcijom pomažu društvenom napretku; mogu stvoriti huk i pokrete koji obuhvate narodnu masu, i takvi postaju vođe narodnih pokreta i revolucija. Među njima ima ljudi najvećeg požrtvovanja, koji lako i kao nesvesno daju svoj život za moralne ideje i plemenite pokrete; utiču zarazno na okolinu i na ljude manje jakog temperamenta: silinom jedne povuku, druge ućutkaju. Jedni “pravedni kao Bog”, drugi mogu mrzeti usijanom mržnjom, jarost može dospeti do belog usijanja, a ovi su glavni nosioci i raznosači dinarske devize: sveta osveta.
Mogu se izmetnuti i u razvratne intereždžije, koji ne prezaju ni od kakvih podvala i smicalica. Ali glavni pravac u kome se do sada izražavala osećajnost i afekti ovoga temperamenta jeste srpska nacionalna ideja, i od njih su postajali hajduci, uskoci, osvetnici; i sada, bez ikakvog okolišenja, i mnogo njih kadri su da daju i daju glavu za nacionalnu ideju.




Srpski psihijatar Broj jedan: dr Vesko Savić

Prvi put smo za Veska Savića čuli od Đilasa, neposredno posle zbivanja ’68. godine.
Bilo je to na jednoj prijatnoj južnjačkoj večeri kod Đilasovog izdavača i prijatelja Brejsa Jovanovića. Tom prilikom nam je Đilas guslao, a onda je priča otišla u pravcu koji je interesovao najviše Milovana, a to je bio doktor Savić.

CIA, i DOA i FBI, ipak, imaju najviše podataka o srpskom psihijatru i magu, guruu i duhovnom vođi Veselinu Saviću.

Pa, ipak, u jugoslovenskoj široj javnosti on nije ni izdaleka dostigao popularnost i slavu doktora Karadžića i doktora Raškovića, ali za srpske intelektualce i obaveštajne službe, on je možda i najznačajniji od sve trojice.
Neki izvori tvrde da je Savić kao jedini preživeli član Kominterne opstao zahvaljujući činjenici da je znao tajnu “ko je zapravo Tito”, i da je na neki neverovatan način tako držao ucenjenog oca jugoslovenske nacije.

Da u ovome ima nečeg tačnog govori činjenica da je Tito tolerisao i antikomunistički, disidentski salon Veska Savića u sred crvenog Beograda, ali je, što je još čudnije, trpeo njegovo osorno ponašanje i cinizam.
Doktor Savić je jedini koji je mogao da bilo kad vikne na Tita i da mu čak opsuje. Ova rečenica stoji u Savićevom i ruskom i američkom kartonu.

Ekspert za Teslino oružje, hipnozu, ezoteriju, teozofiju, hiperbarične komore i najsuptilnija mentalna oboljenja, na izvestan način je tvorac i samog Miloševića i potonje opozicione scene.
Spisak onih koji su se lečili, družili ili bar tražili utehu u kabinetu Savića je šokantan.
CIA raspolaže eksplicitnim dokazima da se upravo tu, u tom salonu, prvi put i pojavilo ime Slobodana Miloševića.

Da su tu pod Veskovim nadzorom akademici, pisci, disidenti, pesnici, slikari, ideolozi pisali pisma i ode bankaru koji će “spasiti srpski narod”.
Za razliku od srpskog naroda, svaki srpski intelektualac je čuo za doktora Savića, njegov salon, terapije, tajne, ideje. Osoba koje je ni manje ni više već tri puta doživela kliničku smrt i koja je na neki sebi osoben način lečila one slučajeve od kojih su svi dizali ruke.

Formalno, postoji odvojen Savićev rad na fakultetu, pri bolnici i onaj u njegovom kabinetu.
Ovaj ekscentrik, koji je voleo da sedi u pumpericama i sa čiroki frizurom, bio je neka vrsta savremenog šamana koji je potpuno kontrolisao srpsku političku i duhovnu scenu.

U njegovom salonu su bili prisutni i Vuk Drašković, dugogodišnji vođa srpske nacionalističke opozicije čiji je raspućinovski imidž po svoj prilici delo Savićeve radionice i Vojislav Šešelj, srpski radikal, čiji je ideološki melanž na pola puta između monarhizma i komunizma, tipičan savićevski ideogram je i gospodin Mićunović, jedan od retkih koji su prošli Titovo antistaljinističko čistilište, a zatim se vratili na političku scenu. Iza toga je, naravno, stajala propusnica Savićevog psihijatrijskog salona. Tu su i desetine drugih na koje ćete, pre ili kasnije, naići ako iole pokušate da shvatite glavne aktere srpske nacionalne ideje.

Za razliku od Raškovića i Karadžića, inicijacije doktora Savića bile su šire. Njegov eksperimentalni rad sa mentalno obolelim osobama prevazilazio je nadaleko okvire nama poznate medicine.
Upravo je doktor Savić objasnio Titovim protivnicima da je nepoznati bankar po imenu Slobodan Milošević osoba koja će osloboditi Srbiju.

Paradoksalno, vrlo brzo već ’91. Savić će shvatiti da Milošević izdaje ideju zbog koje je doveden, i tada će organizovati pobunu i opoziciju, ali će umreti pre demonstracija devetog marta, koje je sam i zamislio.
Na kraju svog života, verovao je da je kralj jedini spas za Srbiju.
Ali, vratimo se na početak, ko je zapravo doktor Savić i zašto je on bio toliko važan i za ruske i za američke obaveštajne službe i kome je on zapravo bio naklonjen?

Doktor Savić, ukoliko je verovati arhivi KGB-a, jedno vreme je bio i agent NKVD-a. Taj njegov čudni put od ruskog agenta do najpoverljivijeg američkog čoveka, a da se pri tom nikada i nije bavio ničim drugim sem naukom, učinila je ovu osobu u ezoterijskom smislu najvažnijom za srpsku političku i intelektualnu scenu.
Ovaj bivši trockist, ostajući u duši menjševik, okupljao je u salonu sve one koji su bili dovoljno sazreli ili ludi da poveruju da je otac nacije Tito, manijak, ludak i sasvim fatalan za Srbe.

Pokušavali smo prvo preko Đilasa i njegovog izdavača Brejs Jovanovića da skupimo što više podataka o tome šta se dešavalo u antititoističkom salonu Veska Savića i to nam je samo delimično polazilo za rukom, jer je tražilo bolje poznavanje srpske intelektualne i disidentske scene.

Ono što je zanimljivo i o čemu se dosta pričalo je da je i sam Tito, kada bi imao ozbiljnije zdravstvene probleme, u nekoliko navrata slao svog sina Žarka da dođe po dr Savića. Jednom prilikom Žarko Broz je došao u zadimljen i prekrcan Veskov salon (doktora Savića su svi njegovi prijatelji, sledbenici i pacijenti oslovljavali imenom – Vesko) i rekao:
– Zove te, Stari, boli ga glava!Sedeći u sada već legendarnim pumpericama sa čiroki sedom frizurom, doktor Savić je rekao: “I treba da ga boli, reci mu da nemam vremena da ga vidim, imam goste, baš mi se jebe što ga boli glava!”

Neki očevici kažu da je Žarko tada izvadio pištolj, ali da ga je Vesko potpuno blokirao svojim drčnim ponašanjem, i da se ovaj izbezumljen vratio ocu i saopštio mu da Vesko nema vremena za njega.
Savić je svima pokazivao nacrt crkve Sv. Marka koja se nalazi u centralnom delu Beograda, koju je nameravao da pretvori u ogromnu hiperbaričnu komoru, stavivši svoj aparat na krov.
– Tako bi Srbi posle liturgije izlazili osveženog i kiseonikom napunjenog mozga!
Tri pomenute kliničke smrti, koje je dr Savić iskusio (jednu za vreme Drugog svetskog rata, a druge dve posle) učinile su da njegove prioritetne interese upravo zaokupiraju “paranaučni fenomeni”.
Njegova neverovatna harizma, energija i duhovitost učinila je da u Jugoslaviji, u sred Titovog crvenog Beograda, postoji antititoističko jezgro.

U njemu se formirala većina ličnosti koji su određivali srpsku političku scenu u poslednjoj deceniji prošlog veka: Milovan Đilas, Vojislav Šešelj, Vuk i Danica Drašković, Dragoljub Mićunović, Matija Bećković, kultni srpski pesnik te generacije, Stevan Raičković, jevrejski aktivist, gospođa Klara Mandić, koja je pre izvesnog vremena likvidirana, čuveni filosof – praksisovac Ljuba Tadić, književnik, potonji jugoslovenski predsednik Dobrica Ćosić, novinar Dragan Tanasić, veliki majstor jedne od reaktiviranih, “upaljenih” srpskih masonskih loža… i mnogi drugi, među njima i visoki crkveni velikodostojnici poput opskurnog arhiepiskopa Filareta, itd.
Kako je doktor Savić došao na ideju da će baš bankar Slobodan Milošević pomoći oslobođenje srpskog naroda od aveti titoizma, propovedajući da je to najbrži put u demokratiju?



Amerikanci su tipovali na Miloševića



Po nekim američkim izvorima, navodno su se doktor Savić i Milošević upravo sreli u Americi, onda kada je Milošević tamo bio kao bankar.

O tom susretu CIA i DOA imaju vrlo malo podataka, ali neki izvori misle da je upravo Savić bio taj koji je američki gaverment ubedio da se ovom čoveku mora pomoći da dođe na čelo srpske Komunističke partije.
Na čemu se bazirao Savićev interes za Slobodana Miloševića?
Teško je to danas sa sigurnošću reći, ali ukoliko možemo verovati jednom američkom izvoru, doktor Savić je upravo od Amerikanaca dobio nalog da prouči psihološki profil mladog bankara.
Izveštaj doktora Savića sadržao je sledeće stavove. Neki od njih su nedostupni, jer su još “top sikrit”. O tim sadržajima ne možemo da govorimo, ali ono u šta smo lično imali uvid tiče se sledeće procene koju ćemo u navodu parafrazirati:

Slobodan Milošević je vrlo zanimljiva osoba sa jakim egom i jakom aurom. Njegov karakter mešavina je sasvim antinomičnih osobina koje na prvi pogled mogu izgledati konfuzno, ali koje su zapravo idealne za prelazni period u razbijanju komunizma. Jake socijalne i komunističke ideje pomešane su sa arhetipskim nacionalnim osećanjima, stoga je moje mišljenje, da ovaj čovek više nego bilo ko drugi iz Komunističke partije može izvesti promenu nad narodom čije je mentalno stanje isto tako rovito i svo u suprotnostima. Ako moramo govoriti o problemima, potencijalni problemi se tiču njegove supruge M. Marković i njegove gotovo infantilne vezanosti za nju. Drugi problem koji bi mogao postati prednost je broj samoubistava u njegovoj najužoj familiji, koji su u njegovom slučaju neka vrsta kompleksa i rešenosti da nikada, i ni po koju cenu ne okonča na taj način. U razgovoru on je duhovit, sa jasnim autoritetom i moralnim kodeksom u koji duboko veruje. Žovijalan i sklon zapadnim principima koje dobro poznaje…

Shodno svemu ovome teško je proceniti da li je ideja da bi Milošević mogao doći lako i u euforiji na čelo srpskog naroda, američka ideja preuzeta od Savića, ili je Savić mislio da je to izvanredna ideja koju su primarno inicirali Amerikanci.
Odatle verovatno datiraju i priče da je Milošević bio u početku američki čovek koji im je okrenuo leđa.
Komplikovana i nimalo naivna istraživanja doktora Savića zasnivala su se u većini na teozofskim učenjima.
Od predstavnika tajne policije, sveštenstva, četničkih emisara u Srbiji do komunističkih otpadnika poput Šešelja i Draškovića, svi su polako ali sigurno bili inicirani u ideju da je Milošević novi srpski lider koji će obnoviti zaboravljene mitove i srušiti komunizam.

Mora se shvatiti da ta čudna grupacija ljudi, koja zahvata preko sto pedeset elitnih Srba, nije bila unisona u svojim ideološkim i političkim stavovima, ali je njihova emocija, kontrolisana i usmeravana, na kraju bila sasvim spremna da ovaj model bankara-komuniste uklopi u tranzitnu poziciju Srbije koja se oslobađa crvene napasti.

Pokojni doktor Nikola Koljević, vodeći srpski šekspirolog i najbliži saradnik dr Radovana Karadžića, koji je svoj život tragično okončao (samoubistvom?!) nekoliko meseci posle Dejtona, takođe nam je dosta pričao o doktoru Saviću. Pri jednom našem susretu u Londonu, kada je doktor Koljević tražio podršku Engleza za neke sasvim kliske stvari, ovaj prekrasan čovek i intelektualac nam je u žovijalnom razgovoru predočio ono šta je on znao o Saviću i ti su se podaci slagali sa onima koje smo već imali.
Doktor Savić je bio čovek koga je teško definisati po pravilima špijunskih službi. Najviše veran sebi, ali čovek koji je u određenim trenucima bio u kontaktu i sa CIA-om, i sa KGB-om, ali i sa MI5… Čovek o kome je Udba pokušavala sve da zna, ali i čovek koji je usmeravao Udbu u pravcu u kome je to njemu odgovaralo.

Dr Savić nije bio fasciniran Miloševićem kao njegovi sledbenici, ali on je verovao u njega i u to šta može da donese njegovo preuzimanje političke moći.

To, naravno, nije bio njegov krajnji cilj – postavljanje Miloševića na čelo Srbije. On je na to gledao kao na manje-više prelazni period dok ne bi uspeo da ubedi srpski narod, uz pomoć opozicije koju je sam konstruisao, da je kralj jedino rešenje za Srbe.
Milošević je to, naravno znao i zato je tolerisao, ali i bio oprezan prema tome šta Savić radi u svom salonu.
U povodu samog Savića, i napomene jednog američkog kongresmena – da se čovek koji ga je doveo okreće protiv njega – Milošević je odgovorio:
Ako, on i dalje radi za mene – ako će mi ta gomila ludaka i manijaka biti opozicija – onda ću ja decenijama moći mirno da vladam Srbijom.Činjenica, to je bio mač sa dve oštrice. Iako su kartoni u kartoteci doktora Savića bili njegovo lično vlasništvo, šef srpske policije je posedovao sve podatke o bolestima, ludilu, gresima i jadima budućih srpskih opozicionara i intelektualnih lidera. Spisak je bio šarolik i raznovrstan i ne sumnjamo da će jednoga dana otvaranje tih dosijea izazvati najveću buru u Srbiji.
Milošević se nije previše plašio da izgubi naklonost psihijatra, koji je omogućio njegov prodor u kolektivno nesvesno srpske populacije. On se već osećao isuviše sigurno. Imao je svoje kontakte sa Amerikancima, Rusima, i u suštini je potpuno preuzeo sve konce srpske tajne policije.
Najveći sukob između njih nastupio je onog trenutka kada je psihijatar Savić počeo da Amerikancima šalje prve znakove upozorenja da se Milošević otrgao, i da ga je bilo potrebno što pre zameniti. Ali, sa kim ga je uopšte bilo moguće zameniti, sa Veskovim pacijentima?





Da li su Srbi ili Amerikanci – Teslini naslednici

Drugi problem je nastupio oko zaostavštine velikog američkog naučnika, šamana, Nikole Tesle, pravoslavnog Srbina kojeg zbog njegovog geografskog porekla, svojataju i Hrvati. Nakon prebacivanja njegovih spisa iz Amerike u beogradski Teslin muzej, srpski kuloari su, naslonjeni na dezinformacije Kontraobaveštajne službe Jugoslovenske armije, širili famu o famoznom Teslinom oružju koje predstavlja idealni defanzivni kišobran. Činjenica je da je Vesko uspeo od Amerikanaca da izvuče tajne Tesline spise, ali niko posle njega nije bio u stanju da iskontroliše celu stvar i CIA je neposredno posle smrti doktora Savića poslala ljude koji su formalno oteli pomenute dokumente i vratili ih u Ameriku.

Na izvestan način, Milošević je potcenio moć i uticaj psihijatra koji ga je doveo na vlast, psihijatra koji je potvrdio Amerikancima da je on podesan izbor i psihijatra koji je umirivao Ruse da daju podršku novom partijskom vođi u trenutku kada se stara Jugoslavija raspadala.

Deveti mart devedeset prve godine je bila još jedna originalna zamisao Veska Savića. One iste koje je hipnotisao da obožavaju svoga vođu sada je trebalo kroz opšti građanski bunt dehipnotisati i on je to izvanredno zamislio.

Jedino nije predvideo jednu stvar, da će umreti pre nego što se akcija izvede, i da će njegovi pacijenti još zadugo ostati dezorijentisani i izgubljeni bez svog gurua. Tu bi trebalo i tražiti odgovor zašto je toliko dugo srpskoj opoziciji trebalo da smeni Miloševića – celih devet godina… Za dalju je analizu činjenica da su vlast konačno preuzeli ljudi koji nikad nisu ni bili u Veskovoj kartoteci.

U svakom slučaju, tri srpska psihijatra vrlo brzo, brže od političara oko njih, shvatiće šta se priprema i na neki način pokušati da se suprotstave scenariju koji je bio namenjen njihovoj naciji.
Doktor Savić je navodno, ukoliko je verovati iskazu pokojnog Koljevića, čak upozorio Miloševića šta sledi na međunarodnom planu. Dao mu je detaljan plan šta će se sve dešavati i čak mu ukazao na to da će Amerikanci na kraju morati i da bombarduju Srbe.

Miloševiću se u svemu tome nije dopadala ideja da ode sa vlasti i sam je rekao Saviću da on vrlo dobro zna da nema u ime koga ni da se povuče. Savić je insistirao na tome da ni on, ni bilo ko drugi, uskoro neće moći da kontroliše situaciju i da je neophodno stvoriti sliku o promeni.

Znajući bolje od Ortege i Gaseta, koliko je masa promenjiva i elastična, Savić je metode, koje je pre toga preporučivao Miloševiću, sada rešio da upotrebi protiv njega.

Zahvaljujući psiho procenama ovog doktora, Srbi su naprosto deceniju bili zatrpani mitinzima.
“Mitinzi odgovaraju srpskom narodu, njegovoj želji za kolektivnim i održavaju euforije u naciji, koja je sklona depresiji i melanholiji, neradu i paranoji…”
Studija doktora Savića o sopstvenom narodu nešto je od najdragocenijeg što je ikada napisano. Kao i svi masoni i veliki majstori, Savić nije ostavio previše pisanog materijala. Nekoliko intervjua, nešto beleški, i nekolicina dragocenih studija.

Njegova istraživanja na polju astralne projekcije, začudo, našla su se na stolu MI5. Njegovi nepobitni dokazi o eksperimentalnom životu duše posle smrti bunkerisala je DOA. Na neki neobičan način, srpska nauka nije bila dovoljno ni integrisana, ni jaka za sve potencijale čuvenog beogradskog psihijatra.

Ostaje otvoreno pitanje kako su se Amerikanci dokopali dela njegovih poverljivih dokumenata i kartoteke. Da li je to prodao neko od Savićevih poverenika, on sam, ili se radi o trećoj varijanti. Na osnovu toga u svakom trenutku svetske tajne službe su lako mogle da prate, ali i da predvide politička zbivanja u Srbiji.
Neke od svojih pacijenata Savić je lečio magnetizmom, neke hipnozom, neke antropozofijskim metodom. Njegov širok spektar mentalnih bolesti od kojih su patili srpski disidenti postaće i glavna kočnica demokratije u koju je na neki način verovao.

Kao ni u slučaju dr Raškovića, tako ni u slučaju psihijatra Savića nije izražena sumnja da je ubijen. Međutim, činjenica u kom je trenutku i kako umro baca senku na celi slučaj. Da je dr Savić ostao u životu, deveti mart ’91. bi kao prevrat uspeo. Ovako, on je bio samo burleskna manifestacija njegovih pobunjenih pacijenata koji, poput Direnmatovih “Fizičara”, nisu znali kako dalje. Šta uraditi protiv vođe u koga su nekoliko sezona ranije verovali.
Na pitanje kome je Savić u tom trenutku najviše smetao, odgovor je prost – Amerikancima. On bi sprečio projekat naše administracije da, odgađajući diskusiju sa “azijatima”, islamski, antievropski manevar izvede preko srpskih leđa. On bi sprečio da svetska zajednica i Pentagon od Srba naprave žrtvenu jagnjad.
Činjenica da on kao takav odgovara Amerikancima, učvrstila je Miloševića u uverenju da će im odgovarati dugo, a da će on za to vreme moći odigrati igru i na drugačiji način. On je, uostalom, tada potražio pomoć i podršku jednog drugog psihijatra, doktora Jovana Raškovića, a u Bosni se pripremao i treći psihijatar, doktor Radovan Karadžić.


Šta posle Tita?

Srpska elita nije želela Tita. Iako je hrvatska komunistička birokratija, koja će početkom sedamdesetih isprovocirati nacionalističku euforiju, u Beogradu, kao prestonici, pa tako, u Srbima gledala centar komunističke moći, nastavljajući zapravo da jaše na izvornoj hrvatskoj secesionističkoj ideji, Beograd je, u uskim elitnim kružocima koji su se koncentrično kružili oko Veskovog salona, komunizam identifikovao sa Hrvatom Titom, a za stvarnu prestonicu titoističke Jugoslavije je smatrao Brione, ostrvo u severnom, hrvatskom Jadranskom moru. Brioni su zaista bili centar Titove strahovlade, kojoj je, kao što je rečeno, američki kenanizam duvao u jedra volstritskim kapitalom.

Tu na Brionima, u susedstvu svog NKVD-saputnika, svetskog vagabunda, misterioznog Kopiniča, Tito je primao svetsku elitu, od komunističkih krtica na Zapadu, iz sveta šou-biznisa, poput alkoholičara Ričarda Bartona i Orsona Velsa, do vedeta njegove internacionale “neangažovanih”, cara Selasija ili persijskog hedoniste Reze Pahlavija, lidera Titovog “Trećeg sveta”, koji su kod naših atlantista, Kisindžera i Bžežinskog, izazivali najdublje gađenje.

Ali tu gde je trebalo pronaći kopču između srpskog i američkog nacionalizma, Amerikanci su napravili presudnu grešku, pretpostavljajući srpskoj samodovoljnoj ekskluzivnosti Titov kosmopolitski, globalistički potencijal.

Srbi su, na njihovu sreću, naspram maršala i njegovog ezoteričnog rivala i dubinskog savetnika Kopiniča, imali svog trockističkog gurua, dr Savića. Njegov princip je bio plod šamanskog iskustva. On je srpsku elitu usmerio na najdublju introspektivnu koncentraciju koja je posezala za nacionalnim tradicijskim arhetipovima.
Ali, za razliku od Savićeve antikomunističke, antiinternacionalističke Srbije, postreganovska Amerika je krenula suprotnim smerom. Država u kojoj su pogaženi osnovni tradiconalni principi, u kojoj je izbrisan autoritet parohijskog sveštenika, ili ugled najboljeg poštara, zemlja koja više ne poštuje ideju solidarnosti, u kojoj ne postoji poverenje prema komšiji, naprosto biva žrtva ideje progresa. Ona postaje funkcija patologizovane elite, korumpiranih tajnih službi i stupidnog gavermenta.


Jaz između progresivne Amerike i konzervativne Srbije bivaće nadalje sve veći, jaz između globalizma i suverenizma, između kosmopolitizma i nacionalizma, između pravde i slobode. Vremena su se promenila, za vreme Regana i dr Savića američki konzervativni intelektualci su se s pravom ponosili činjenicom da se na Zapadu u ime slobode manipuliše pravdom, što je puno razumnije i humanije od sovjetskog manipulisanja slobodom u ime pravde. Čini se da su se danas uloge izmenile, ako ne definitivno između Vašingtona i Moskve, onda između Njujorka i Beograda.

Da bi se oduprli ideji pravde po homoseksualcima, feministkinjama, okultistima i mešanim migrantima, Srbi su morali da se oslone na autoritete koji su vladali adekvatnim tehnikama odbrane od medijskog ispiranja mozga, od svakojakih hipnotičkih fiksacija imprinta, komprimovanih dezinformacija i agresivnih implikacija.
Posle smrti dr Savića, na scenu je stupio njegov najbolji učenik, sledbenik i kolega, dr Jovan Rašković.





Srpski psihijatar Broj dva: doktor Jovan Rašković

Oni koji su poznavali doktora Jovana Raškovića bili su opsednuti njegovom erudicijom i širinom znanja. Mnogi srpski emigranti, pa i neki ljudi iz američke administracije, mesecima su nas uveravali da je Rašković najvažnija figura novonastale političke situacije. Krajina je ležala na njegovim ramenima i cela ideja je bila njegova. Nekoliko puta pokušali smo da zakažemo viđenje, ali se to uvek završilo na telefonskim razgovorima.
Doktor Rašković je bio stalno na putu. I to uglavnom po nekim zabitim selima i mestašcima gde je širio svoje ideje i pokušao da konsoliduje partijsku strukturu za rat koji je dolazio. Iako su ga okolnosti naterale da svoju akademsku, univerzitetsku praksu zameni eksterijerima, stadionima ili običnim livadama, pokadšto i zadimljenim konspirativnim sobičcima koji podsećaju na atmosferu srpskog zavereništva iz vremena balkanskih ratova, dr Jovan Rašković je u principu bio, ako ne kabinetski tip, ono skloniji salonskoj à la guru Savić razmeni više jedne životne mudrosti nego elaboriranju filosofskih sistema.

Prema navodima njegovih prijatelja kojih u Americi ima dosta, jer je imao živi kontakt sa dijasporom, osećajući tu pripadnost u zaleđu Hrvatske, u Kninskoj krajini, takođe odvojenoj od matice, dr Rašković je bio skloniji azijatskom lapidarnom govoru nego evropskom meandrirajućem teoretisanju.
On, da nije iznenada umro, kada je Srbima bio najpotrebniji, mogao je biti podesniji sagovornik sa angloameričkom vrhuškom, od bilo kog srpskog lidera. Mnogi smatraju da je Raškovićev dom predstavljao godinama istureno zapadno odeljenje “ordinacije” dr Savića. Retko je koji srpski intelektualac stizao do jadranske obale, a da u Šibeniku nije svraćao do kanabeta doktora Jove. A svi su oni voleli da dođu do Rovinja, malog letovališta na severu hrvatske obale, nošeni magnetičnom mržnjom prema Titu, kao da su mu, kada se skloni na Brione, nastojali da budu što bliže, da mu prkose i da ga opominju na svoje prisustvo.
Dr Jovan Rašković je bio na središtu transferzale Beograd–Rovinj. Beograd–Knin–Rovinj, to je bila jedna zamišljena linija srpske nacionalne utopije, kičma ideje Velike Srbije, koja je izgorela u pepelu Miloševićevog poraza. Srpski rat samih protiv svih je završen katastrofalnim porazom, a najstrašnije konsekvence je ostavio po Raškovićevu popaljenu, urušenu i poniženu kninsku Krajinu.


Srbi iz Krajine, čiji su preci vojevali sa četnicima vojvode Đujića, legendarnog Popa-Đujića, koji će doživeti duboku starost u Americi, nedočekavši da se vrati u slobodnu Krajinu, slobodnu od komunista i slobodnu od ustaških nacista, nikada nisu zaboravili srpski pepeo u Jasenovcu, srpske kosturnice rasute po vrtačama i jamama širom Like, Krajine, Zagore i Dalmacije. Istog dana u Srbu, mesto eksplicitne nacionalne poruke, nadomak Knina proglašavaju, zadojeni demokratskom antikomunističkom terminologijom (oni kažu da usvajaju što je, uprkos konsenzusu, naglašavalo pravo na raspravu), Deklaraciju o suverenosti i autonomiji srpskog naroda, naroda koji ne želi da jede hleb i pije vino, da uzima evharistiju u crkvi dok mu se na jarbolu ispred porte vijori zastava sa grbom pod kojim su ustaše kardinala Stepinca bodežima krstile srpsku decu, devojke i starice, dečake i starce.

Konstituisanje Srpskog nacionalnog veća, kao vrhovnog organa srpske enklave u otcepljujućoj Hrvatskoj, doktor Jovan Rašković je tada nazvao “srpskim ustankom bez oružja”.
Ova formulacija još jednom sugeriše Raškovićev afinitet prema istočnjačkoj gandijevskoj ideji otpora. Nesumnjivo je da su i dr Rašković i njegov guru dr Savić apsolutno vladali onim ezoterijskim znanjima za čijim misterijama su zapadnjaci tako pohlepno tragali, tako pohlepno da su bili spremni da promene i pet antagonističkih službi, da prodaju svaku državnu tajnu, samo da dokuče tu višu ideju, koja, kako će se videti, nije u njihovim primislima slutila Boga, nego je tragala za definicijom besmrtnosti.
Ovaj mudrac koji je doista vladao mističkim hermetičkim znanjima, nastojao je ličnim kontaktima, psihološkim manevrima da srpskoj stvari osigura prostor i vreme kojim bi se izbeglo krvoproliće. Njegov magnetizam i autoritet je kod Srba bio neprikosnoven, ali on je svestan hrvatskih ambicija i realnih parametara nadolazeće drame, nastojao da deluje u diplomatskoj sferi. Uostalom, on je bio zapravo jedini Srbin kojem je Tuđman, bivši Titov general i potonji hrvatski lider ekstremne antisemitske orijentacije, bio spreman da pogleda u oči.

Jedan takav kontakt, na kojem je u prisustvu Tuđmanovog savetnika gospodina Slavka Letvice, pred tajnim objektivom televizijske, sekjuriti-kamere, onakve kakvu u svojim vilama instaliraju degenerisani mafiozi, doneće doktoru Raškoviću neslavnu reputaciju.


Njegova demagoška retorička figura kojom je trebalo zapravo provocirati oprez kod krvnika, koji se poput njegovog uzora ustaškog doglavnika Ante Pavelića sprema da za nekog novog CNN-Malapartea, Kristijan Amampur, na primer, pripremi činiju u kojoj će umesto školjki biti oči srpske dece, koštala je doktora Raškovića nacionalne reputacije.
Pazite, to je lud narod – rekao je doktor Rašković, misleći na Srbe!

Od tog momenta doktor Rašković se lagano udaljavao sa scene. Da ga kroz koju godinu, nenadna bolest, a na Balkanu, nenadne bolesti nikada ne bivaju oslobođene podozrenja, nije udaljila sa političke scene, da nije iznenada umro, doktor Rašković bi verovatno pokušao da deluje iz drugog plana.


Pre svega, protiv Miloševića, koji ga nije otpisao zbog izjave da su Srbi lud narod, nego zato što ga je, poput svakog iskusnog psihijatra, već prilikom prvog susreta u četiri oka pitao da li je ikada prevario svoju ženu.
Doktor Rašković je svojim kompetencijama, dubokim promišljanjem odnosa agresivnosti i seksualnosti, preciznim markacijama patološkog prostora u kojem se gnezdi ideja vođe, bio izuzetno podesan da bude spiritus movens lideru koji je bio neophodan Srbiji razapetoj između orijentalnog potiska i vatikanskog pritiska. Mada je izašao iz (kontra)hipnotičke laboratorije doktora Savića, u kojoj su budući lideri srpske opozicije mantrali za Slobodana Miloševića pred njegov mitski kosovski nastup kojim je Srbija podignuta na noge (i nadalje će svi započinjati mitinge podvriskujući “Ustala je Srbija”), antikomunista dr Rašković je imao priliku, prema pričanju jednog njegovog bliskog prijatelja iz Detroita, profesora I. K, da poseti gospodina Miloševića u njegovoj rezidenciji.

Zapravo, da na njegovu molbu porazgovara sa prvom damom, drugaricom Mirom Marković. Budućeg tvorca JUL-a, sasvim nejasne voluntarističko-političke asocijacije bez presedana u svetskoj evro-američko-afričko-azijskoj politici, doktor Rašković je zatekao kako sa cvetom u kosi, koji mnogi njeni neprijatelji smatraju znakom pripadnosti Sajih Babinoj sekti, u potpuno mračnoj sobi sa nekakvom knjigom u rukama gleda televiziju.

Kad je ušao u prostoriju, ona se naglo okrenula prema njemu i besno zavitlavši knjigu u doktorovom pravcu, vrisnula, reagujući na neki bezazleni politički komentar na televiziji: “Vidite šta oni govore o meni!”Doktor je otišao i više se nije vraćao. Njegov deo srpske istorijske misije kao da je time bio završen.





Srpski psihijatar Broj tri: Radovan Karadžić

Najmlađi od trojice srpskih lidera koji su srpskom nacionalnom idejom uspeli da blokiraju patološku emisiju novih elita, uspevajući da dokoličarsku percepciju kvalitativno ispune tradicionalnim sadržajem, klasičnim vrednostima, patriotskim zanosom, u izvesnom smislu je srpskiji od svojih “prethodnika”.

Za razliku od doktora Savića koji je prevashodno čovek kontemplacije i kamerne laboratorijske vokacije, za razliku od doktora Raškovića koji je prevashodno intelektualac univerzitetske akribije i diplomata sofistikovane hermetične i iluminativne metodologije, doktor Radovan Karadžić je čovek akcije. Ako smo za doktora Raškovića na Istoku pronašli pandan, na Zapadu nikada dovoljno shvaćenog Gandija, uprkos više puta prevođenoj na engleski Tagorinoj studiji o zapadnom i istočnom nesporazumu, onda bi doktora Karadžića, pesnika, koji je svakako itekako dobro proučio Tagoru, pre nego je krenuo u akciju, mogli da uporedimo sa Mišimom.

Za razliku od Mišime koji je bio Japanac, doktor Karadžić je Srbin, dinarac.
Prva krv se u Sarajevu prolila, kad su agresivni fundamentalisti nasrnuli na srpske svatove, spalili srpsku zastavu i ubili mladoženjinog oca Nikolu Gardovića.

Poniženi i uvređeni Srbi upoređivali su ubistvo srpskog svata sa ubistvom srpskog dečaka na Čukur-česmi u prošlom veku, nakon čega je Beograd iz turskih prešao u srpske ruke. Oba ubistva kao da su bila – poslednja kap u čaši poniženja koje su muslimani servirali Srbima kao DIMI narodu (manjinski nemuslimanski narodi u islamskim zemljama).
Doktor Radovan Karadžić ne liči mnogo ni na doktora Savića ni na Raškovića. On je uostalom i jedini živ od ove trojke koja je pokušala da na svoj način spasi svoj narod od sveg zla koje ga je zadesilo.
Doktor Karadžić je, kako pričaju oni koji su ga poznavali dok je još vodio miran porodični život, radio u najpoznatijoj sarajevskoj ludnici, povremeno pisao poeziju i bio principijelno miran čovek.
Mnoge naše kolege se iznenade kada im saopštimo da je “svetski odmetnik broj jedan” upravo psihijatar i to jedan od prestižnijih u vremenu i prostoru eks Jugoslavije.

Za razliku od dvojice svojih kolega, Karadžić se nije okrenuo ni ezoteriji, ni politici, već akciji. Neke njegove kolege kažu da je Karadžić pokušao da kroz svoju ličnost realizuje sve one srpske mitove koji su ovaj narod održavali kroz vekove.

Činjenica je da slika koju ostavlja ovaj doktor uopšte ne liči na zapadnu sliku psihijatra. Često sa narodnim instrumentom guslama, podređen veri i porodici, ovaj srpski postmoderni hajduk kažu da se od Haškog tribunala krije u pećinama, okružen svojim odanim ljudima i uvek sa pištoljem spremnim da opali.
Sam Milošević, dok je ispijao viski u Dejtonu kada se pravila nova mapa balkanskih zemalja, verovatno nije mogao ni da zamisli da bi se on potencijalno mogao naći u Hagu pre Karadžića.

Veliki broj srpskih intelektualaca koji je bio protiv Miloševića, stao je uz Karadžića, a što je još zanimljivije – Karadžić je nekako uspeo da prećutno ima srpski narod Republike Srpske uz sebe i to čini njegovu moć.
Karadžić je možda bolje i intenzivnije od svojih kolega Raškovića i Savića otkrio da je mit suština srpskog naroda i da je jedini način da se vlada ako i sam postanete deo mita.
Opsednutost mitom nikada nije uništila psihijatra u njemu, ali je ovaj spoj doveo do jedne sasvim neverovatne dinamike ličnosti koja ga je dovela na spisak najtraženijih ljudi sveta.
Oni koji su poznavali i Karadžića i Miloševića tvrde da je Radovan ubeđivao Slobodana da se pre svega mora staviti na stranu mita, a da je ovaj drugi verovao da je moguće napraviti neku sintezu modernog i mitskog društva, komunističkog i demokratskog koje bi se integrisalo i sa Istokom, i sa Zapadom.
Karadžić je verovao u punu rekonstrukciju srpskog mitskog vremena, on je počeo da živi mit koji je sam proizveo.

Za jedne heroj, za druge zločinac, kao i svi mitološki junaci uostalom, on je svoju ratnu dinamiku i praktiku bazirao na nečemu što bi se moglo nazvati psihološka osnova srpskog mitološkog bića.
Karadžić nije bio šarmantan kao Rašković, ni žovijalan kao doktor Savić, ali on je možda bolje nego iko drugi razumeo arhetipove sopstvenog naroda.

Vraćajući se svojim arhetipskim premisama, afirmišući najlepše i najplemenitije u svom narodu, Karadžić je zapravo ponudio jedan psihorecept obnove i revitalizacije srpskog naroda.
Ovaj koncept trebalo je da posluži kao osnova za odbranu od islama s jedne strane, hrvatskog agresivnog antisrpskog koncepta s druge, a ”nju ejdž melting pot” Novog svetskog poretka s treće.
Teško da bi se na celoj kugli zemaljskoj, u ovom trenutku, mogao da pronađe čovek koji bolje od izopštenog i progonjenog Karadžića, razume krvavu suštinu i morbidnu dubinu islamskog džihada, kao što je nemoguće pronaći naciju čije bi se istorijsko iskustvo u sukobu sa islamskom doktrinom moglo porediti sa srpskim.
Međutim, tek su posle njujorške tragedije 11. septembra shvatili da bi na srpskom primeru, ma kako on bio poražavajući, morali ponešto da nauče. Pre svega da prepoznaju stvarnog neprijatelja i na njega upere prst, pre nego on uperi prst na njih.


Japan je još daleko, daleko od Amerike koliko je udaljen i od Kine koja istrajava u svom crvenom ideogramu, ali nam se čini da je Hirošima sve bliža Kaliforniji. Voleli bi da nam se to priviđa, ali pre nego se sudarimo sa javom tog košmarnog sna, jednom za svagda ćemo morati da zaklopimo Šeherezadine golicave priče. Mislimo da je hiljadu i jedna noć protekla, ili je to samo naš san.
Srpska krvava java će biti okončana onoga dana kada se završi haška frivolna groteska.


izvor:
Profil
www.profil.co.yu (nekada)