Sep 11, 2011

Biotehnološki imperijalizam [TXT]

Ako je globalizacija sofisticirani naziv za hegemonizam i imperijalizam, onda genetski inženjering postaje sinonim za biotehnološki imperijalizam. U spiralu biotehnološkog nasilja upleteni su i pipci farmakoindustrije, a u njemu učestvuju velike korporacije, nesavesni korumpirani lekari, čak i ucenjeni studenti. Svi oni deo su lanca zla koji proizvodi bolesti kako bi omogućili nalogodavcima da na tržište iznesu novi „lek“


Dvadeseti vek je obeležila vera pripadnika zapadne civilizacije u neograničene mogućnosti analitičke, dekartovske nauke, ali je stiglo i konačno otrežnjenje – umesto da rezultati te nauke čoveku daju natprirodne moći, postojeći svet su doveli do uništenja.

Knjiga dr Marijana Jošta i dr Tomasa Koksa „Tehnologija samouništenja“ bavi se negativnim posledicama razvoja biotehnologije, upozoravajući na trend opšte degradacije nauke i struke: „Dekartova doktrina dovela je do toga da naučnici danas do te mere sužavaju svoje specijalizacije, da na kraju znaju sve o ni o čemu… Ne samo da je naučnik sve manje svestan celine, u čijem fragmentu stiče nova specijalistička saznanja, nego postaje sve svesniji činjenice da saznajna nauka generiše sve više problema koje valja rešiti, pre no što se prikupi dovoljno informacija za razumevanje celine.“

Autori upozoravaju na činjenicu da je naša generacija prva generacija u istoriji ljudskog roda koja će izgubiti više znanja nego što će ga steći. „Naučnici postaju društveni mesečari, zbog materijalne koristi – koju im osigurava komercijalizacija pronalazaka – ne žele sagledati društvene posledice svojih istraživanja.“ Etika je prva žrtva.

U trci za zaradom, samozvani bioinženjeri ulaze u živi organizam kao u mašinu kojoj treba „unaprediti“ sklop, verujući da je mogu replicirati u bezbroj identičnih kopija. Prepoznavši vezu sa globalnim projektima, koji nam se nasilno nameću od strane centara moći, autori zaključuju da je globalizacija „sofisticirani naziv za hegemonizam i imperijalizam, a genetski inženjering postaje sinonim za biotehnološki imperijalizam“.




NUSPOJAVA SMRT

U spiralu biotehnološkog nasilja upleteni su i pipci farmakoindustrije, koja uz pomoć nesavesnih lekara preuzima svoj deo plena. Velike farmaceutske kuće u SAD potroše i do 40.000 dolara godišnje po lekaru praktičaru, kako bi ga motivisale da prepisuje njihove lekove, kao i da se bave „of label“ marketingom, ne bi li uveli u upotrebu još neispitane lekove.

O ovoj pojavi je, posle višegodišnje saradnje sa lekarima praktičarima, konačno progovorio insajder – dr Džon Virpen, procenivši da je 75 odsto lekara na taj način korumpirano.

Dr Virpen je karijeru započeo u Velikoj Britaniji, radeći kao trgovački putnik za „Lili“, jednu od najvećih farmaceutskih kompanija na svetu, da bi vremenom napredovao do izvršnog direktora i proizvodnog menadžera za Skandinaviju.

Nemirna savest nagnala je dr Virpena da napiše knjigu „Nuspojava smrt“ – svojevrsno javno pokajanje, u kojoj priznaje da je u interesu kompanije učestvovao u podmićivanju, prevarama i davanju lažnih informacija. Ova ispovest je, pre svega, upozorenje ljudima širom sveta na opasnost od nekritičkog uzimanja prepisanih lekova.

Autorov jedini motiv da izdrži na tom poslu, u uslovima surove konkurencije, bio je strah za egzistenciju. Dr Virpen je Indijac (rođen u Britanskoj Gvajani), što je u zapadnoj civilizaciji hendikep, koji je mogao da prevaziđe samo upornim radom i pristajanjem na pravila igre. Do koje mere su „obojeni“ inferiorni u zapadnoj „demokratiji“ svedoči podatak da je bio pred otkazom kad je, bez prethodnog odobrenja pretpostavljenih, angažovao „obojenog“ saradnika.

Dr Virpen konstatuje da se, u međuvremenu, situacija na tom polju drastično izmenila:

„Nekada je ovaj posao zahtevao veliki fizički i emotivni angažman: morao sam da steknem poverenje lekara, čak da postanem prijatelj njegove porodice, da pamtim rođendane njegove dece, kako bih u odsudnom trenutku mogao da zamolim da mi pomogne oko ispunjenja plana. Danas se to odvija na sofisticiranoj tehnološkoj ravni: kompanija koja pravi program povezana je sa proizvođačem – čije lekove ubacuje na listu lekova za određenu bolest. Lekar dobije gotov program, samo ukuca bolest i dobije lek koji treba prepisati. Na taj način je došlo do uštede u broju podmićenih manipulanata, iz čega je često isključen čak i lekar. Drugi način zaštite interesa kompanije se ostvaruje vrbovanjem studenata, koji se donacijama i stipendijama vezuje za „darodavca“, kako bi kasnije na odgovarajući način vratio dug.




BLOGBASTERI

Početkom osamdesetih u firmu su došli novi rukovodioci, što je nagoveštavalo novi marketinški pristup. Dr Virpen je bio šokiran odnosom novog menadžmenta prema trgovačkim putnicima i krajnjim korisnicima, koji je kulminirao posle skandala sa benoksaprofenom:

„Posle predaje leka na odobrenje za prodaju napravljen je marketing, da bi odjednom – usred promocije – lek bio povučen sa tržišta (a već se prodavao u SAD i Engleskoj). Iako je u Engleskoj za nekoliko meseci umrlo 400 ljudi, niko iz rukovodstva me nije obavestio. Iskreno sam verovao u proizvode kompanije, sve dok nisam saznao iz drugih kanala, van zemlje, šta se dešava… ‘Lili’, posle svega, nije kažnjen, kaznu su svalili na izvesnog dr Šledena i trebalo je da plati dvadesetak hiljada dolara. I to je sve. Taj lekar je platio kaznu novcem koji mu je tvrtka dala i nestao“.

U momentu kad kompanija nije imala nijedan novi lek na tržištu, zato što je većina bila zabranjena, lansirali su „prozak“, u početku namenjen gojaznim ljudima. Predloženo je da se proširi ciljna grupa, pa je ponuđen i kao antidepresiv.

„Procedura ispitivanja leka u Švedskoj formalno traje oko sedam godina. Međutim, kompaniji se žurilo da ga iznese na tržište, a moja karijera je zavisila od toga koliko će ubrzati proceduru ispitivanja… U Švedskoj ispitivanja sprovodi stručnjak, ali ih nazivam lopužama“, svedoči dr Virpen, ogorčen što je zbog obaveza prema porodici morao da podlegne ucenama kompanije i krene u podmićivanje „stručnjaka“. Njegov zadatak je bio da sazna koji stručnjak će ispitivati lek i da ga motiviše za ubrzavanje procedure. Kad je „stručnjak“ saznao o kojem se leku radi nasmejao se i rekao da je taj lek beskoristan i da nikad neće biti odobren. Usledila je pogodba, u koju je morala biti uključena i direktorka klinike, koja je potvrdila da je lek klinički ispitivan. I tako je neispitani lek krenuo u svet.

Taj lek je postao popularan i može se smatrati prvim blogbasterom, jer su tužni ljudi u Holivudu postajali srećni kad bi ga uzimali. Neki su postali toliko srećni da su vršili samoubistva.



AUTIZAM JE DOBAR

Nije nikakva tajna da lekari za račun „Big farme“ izmišljaju bolesti, kako bi omogućili nalogodavcima da na tržište iznesu novi „lek“. Jedno od komercijalnih „otkrića“ farmaceutske industrije je sindrom „hiperaktivnog“ ponašanja, poznat kao ADHD.

Ali farmako-lobi je otišao dalje, pa bolesti koje su nastale kao posledica „konzumiranja“ njihovih proizvoda proglašavaju za „normalno stanje organizma prilagođenog izmenama u okruženju“, poželjno i prihvatljivo. Ovo se odnosi na sve češću pojavu autizma, on koincidira sa povećanim brojem vakcina koje lekari ubrizgavaju trudnicama i novorođenoj deci. Niko iz ove branše ne želi da započne istraživanja u tom pravcu, iako je u nekim razvijenim zemljama ova vakcinacija obavezna, a izbegavanje se sankcioniše.

„Biti autističan je prednost“, zaključeno je u izveštaju „Evolutionary Psychology Instituta“, on se bavio ovim bizarnim i antihumanim „ispitivanjima“, sa konačnim rezultatom: „Autizam je dobar za nas, to je rezultat evolucije“.

Profesor Džared Reser, naučnik koji se bavi proučavanjem mozga na odseku za psihologiju na Kalifornijskom univerzitetu, tvrdi da mnoge osobine primećene kod autističnih osoba, uključujući visoku sposobnost koncentracije, prostornu inteligenciju i memoriju – pa čak i neuobičajenu sposobnost da se bude sam i nezavistan od uobičajenih socijalnih aktivnosti – mogu učiniti osobu visoko sposobnom za opstanak.

Ova hipoteza izaziva bes i nevericu. Mnogi se pitaju da li je evolucija „zaslužna“ za širenje ove bolesti ili su ovo posledice nekontrolisanog povećanja broja vakcina u poslednjih 40 godina. Uprkos sumnji da je bolest prouzrokovana izlaganjem dece toksičnim medikamentima, niko ne preduzima mere da se ona otkloni.

Osnovno pitanje, koje postavlja i dr Rima Lajbou bilo bi:

„Ko je naručilac ove doktorske teze, i do kojih granica je moguće tolerisati akademsku prostituciju, koja – u ovom slučaju – manipuliše porodičnom tragedijom ‘slaveći’ bolest, umesto da joj traži uzrok i lek? Oni su bića koja pate, kao i njihove porodice, i ova sramna disertacija svedoči o sprezi onih koji su izazvali bolest sa akademskim krugovima što prikrivaju tragove, koji vode ka onima što podržavaju laži o ‘efikasnim’, ‘bezbednim’, ‘neophodnim’ vakcinama, čiji broj svake godine zabrinjavajuće raste?“