Propast Imperije: Vizantijska Lekcija
Prema autoru filma, arhimandritu Tihonu Ševkunovu, igumanu Sretenjskog manastira (po nekima licnom ispovedniku ruskog predsednika Vladimira Putina), Vizantijsko carstvo, koje je trajalo od pocetka 4. do polovine 15. veka i, posebno, njegova prestonica Konstantinopolj pali su kao žrtva zanemarivanja sopstvene hiljadugodišnje tradicije i neselektivnog prihvatanja agresivnih spoljnih uticaja. Ovo se odnosilo na sve sfere delovanja države – od političkog, pravnog i socijalnog sistema, do stvaranja uskog kruga oligarha ili razbijanja armije. Umesto da nastavi putem koji joj je doneo status najmoćnije države sveta tog vremena, i osloni se na sopstvene snage, Vizantija se priklonila „pogubnim reformama” koje su joj, na suptilne načine, nametane od strane katolicke Evrope.
Koreni Ruske civilizacije
Jedno je sigurno: ko god je odgledao film oca Tihona ne može da prenebregne jasnu paralelu sa Rusijom postsovjetskog doba. Ipak, prema mišljenju autora, „Propast imperije” nije antizapadni film. „Ne bi bilo pošteno kazati da je Zapad pravi vinovnik nesreće i pada Vizantije. Zapad je samo sledio svoje interese, što je potpuno legitimno. Istorijski poraz Vizantije desio se onda kada su sami Vizantinci izmenili principe na kojima je opstajala imperija. Ako se osvrnemo u istoriju videćemo da se Zapad razvijao na sasvim poseban način. Iako na daleko nižem civilizacijskom stupnju, osvojio je 1204. Konstantinopolj i stekao ogromna sredstva (finansijska i tehnološka) za razvoj svojih država i naroda. To što su stekli, činjenica je, upotrebili su izuzetno pametno. Kada su ta blaga iscrpena krajem 15. veka krenulo se dalje u osvajanja, na red su došli Amerika, Indija, Kina… Rezultat sjedinjenja grabeži i genijalnog naučnog i ekonomskog stvaranja je pred nama. Da li je to dobro ili ne, drugo je pitanje”, objašnjava otac Tihon, uz napomenu da taj proces do danas nije okončan.
„Nije stvar u tome što su ruski gledaoci prvi put mogli da vide toliko beskompromisnu antizapadnu pravoslavnu dokumentaristiku, nego u činjenici što ovaj film, prikazan na vodećem državnom televizijskom kanalu, predstavlja ideološki preokret. Tačnije, pokušaj da se na zvaničnom nivou traga za korenima ruske civilizacije, ne u srednjovekovnoj Evropi, ili mongolskim hordama, već tamo odakle oni zaista potiču – Vizantiji i njenom pravoslavnom okruženju”, napisao je jedan kritičar.
Od dolaska na vlast Vladimira Putina Rusija, polako ali definitivno, oživljava svoj, silom prilika prigušeni, imperijalni status. Ogleda se to u mnogo čemu – u državnim simbolima, izgradnji vertikale vlasti, strateškom spoljnopolitickom prestrojavanju, spoznavanju sopstvene ključne uloge u Evropi, isticanju posebnosti proisteklih iz bogate istorije, povratku crkvi…
Poruke iz prošlosti
Poruke srednjovekovne Vizantije današnjoj Rusiji više su nego otvorene. I srednjovekovna carevina muku je mučila sa oligarsima, u jednom periodu čak se i smena vladara odvijala u proseku na svake četiri godine (koliko danas traje predsednički mandat). Često pominjani „stabilizacioni fond”, nastao u proteklim godinama na blagodetima skupih energenata i predviden za ulaganja u socijalnu sferu današnje Rusije, takode ima, na neki način, svoju preteču u Vizantiji. U carevini su ovakvi fondovi, na primer, korišćeni za izgradnju čuvene crkve Svete Sofije i prisajedinjenje zemalja odvojenih od imperije (u vreme cara Justinijana), kao i u vreme Vasilija Drugog (976–1025) kada su pare ulagane u jačanje države i, pre svega, armije.
Otac Tihon priznaje: „Analogija sa savremenom Rusijom namerno je naglašena. Uzeli smo upravo te primere na kojima smo mogli da pokažemo paralelu izmedju onoga što se dešavalo u Vizantiji i onoga što se dešava danas u Rusiji.” „Rec je o izboru puta. U kom pravcu ćemo krenuti, koji vektor ćemo odabrati u svetskoj krizi koja nam sve više preti”, zaključuje otac Tihon.
