Lazanski: Nekadašnji kolaboracionisti postaju borci protiv fašizma
Kod nas je obeležen međunarodni dan holokausta, u Evropi taj dan ima posebno značenje, jer u EU kažu da se moderna Evropa temelji na tekovinama antifašizma.
Dakle, dan je obeležen uz istovremeno pitanje je li istorija, zapravo, odabrala desnicu, da li budućnost pripada desnici?
Da li je to jedina stvar koju je Hitler možda pogodio?
Jer nema više Jugoslavije, nema Sovjetskog Saveza, nema Čehoslovačke, tri višenacionalne države u Evropi razbijene su početkom devedesetih. Što se nas tiče, granice su tamo gde nikada pre nisu bile, pravi se opet velika Albanija, koju su uostalom Hitler i Musolini i stvorili u Drugom svetskom ratu. Novi svetski i evropski poredak praktično je izjednačio komunizam i nacizam, rezolucija Evropskog parlamenta od pre nekoliko godina, u nekim državama EU podižu se spomenici domaćim nacistima, a ruše spomenici Crvenoj armiji, „Majn kamfp” doživljava nova izdanja i prodaje se slobodno takođe u nekim zemljama EU, osporava se holokaust, antisemitizam je u porastu, a niču i nove neonacističke organizacije.
Jesmo li to onda i svedoci potpune revizije rezultata Drugog svetskog rata?
U geografsko-strateškom, pa i u političkom smislu? Je li Rusija opet „opkoljena” istim onim zemljama, iz centralne Evrope i sa Balkana, čije su armije, zajedno sa Vermahtom, nekada jurišale na Staljingrad?
Može li se izjednačavati smrt od gladi jednog deteta ukrajinskog kulaka koje je, kako piše Stefan Kurtoa u svojoj „Crnoj knjizi”, staljinistički režim svesno osudio na gladovanje, i smrt od gladi jednog jevrejskog deteta u Varšavskom getu koje je izazvao nacistički režim?
Iako je ukrajinsko dete moglo slučajno i da preživi tu glad i imalo ceo život pred sobom, dok je jevrejsko dete, ako bi i preživelo glad u getu, čekala gasna komora u Treblinki. Nijedno razumno biće ne može da poredi Aušvic sa najgorim logorima sovjetskih gulaga. Ali neki to danas u Evropi 21. veka porede?
Crno mesto na crvenoj pozadini?
Analogija između nacizma i komunizma, sa 25 miliona žrtava sa jedne, i s oko 100 miliona ubijenih sa druge strane pokušava se dokazati da je ovaj prvi četiri puta veći zločinac od drugog. Naravno, žrtve se ne porede. Jevreji, Srbi i Romi ubijani su kao takvi. Boljševici su svoje žrtve, kako piše Stefan Kurtoa, buržuje i kulake i druge, likvidirali kao pripadnike „jedne klase”. On, znači, uvodi koncept „klasnog genocida”, koji bi bio u istoj ravni kao „rasni genocid”, što je intelektualna podvala na granici drskosti. Jer u očima nacista, Jevrejin je od začeća do smrti određen svojim jevrejstvom. Dok jedan buržuj kome su komunisti prethodno sve oduzeli više i nije buržuj, ne pripada više toj klasi. Francuska revolucija je htela, i u izvesnoj meri i uspela, da likvidira aristokratiju kao klasu ili kastu. Ali kada su buržuji ostali bez imovine i privilegija nisu automatski završavali na gubilištu, gde ih je uostalom manje stradalo nego radnika ili seljaka.
Danas u EU mnogi kažu kako komunizam nosi u sebi teror kao što oblak nosi u sebi oluju. Oduvek i zauvek zapisano u njegovom genetsko-političkom kodu?
Istorijsko-politička maskarada modernog evropskog samopovređivanja u 21. veku?
Iskrivljavanje istorije, propagandna tehnika u istorijskom postupku, instrumentalizacija žrtava u propagandne svrhe?
Po ne znam kojem i kakvom to mađioničarskom triku nekadašnji kolaboracionisti postaju borci protiv fašizma. Modernom Evropom kruži bauk, bauk iskrivljene istorije.
Za vreme Drugog svetskog rata 1939–1945. godine pesnik modernog socijalizma Fransoa Miteran je bio pravi kolaboracionista, odlikovao ga je maršal Peten: nastavio je svoje sumnjive veze i posle rata, polagao je svake godine cveće na Petenov grob i zaštitio je od pravog suđenja svog prijatelja, beskrupuloznog Buskea.
Da se ne zaboravi da je ovaj veliki socijalista tvrdio, godinu dana posle racije u Vel d’Ivu, da ne zna za postojanje antijevrejskih zakona u Francuskoj. Autentičnost mreže otpora, kojom je u vreme Drugog svetskog rata rukovodio Miteran, ostaje i dalje vrlo sumnjiva, priznata je kao pravi pokret otpora tek 1992. godine. Eto, i ovakvi političari stvarali su i stvaraju današnju modernu zajedničku Evropu. Koji lažu, kradu, podmeću obaveštajne službe da diskredituju svoje političke protivnike, javno seksualno orgijaju, što i nije neki greh.
Zato sam uvek pomalo skeptičan kada se kod nas skoro histerično pozivamo na evropske vrednosti u našem putu ka svetloj budućnosti. Sve u maniru fanatizma, koji veoma liči na ostrašćenu versku poziciju.
Poput staromodnog staljinizma, pa ako i za nekoliko milimetara odstupite od „glavne linije” rizikujete marginalizaciju i epitet retrogradnih snaga iz mračnih devedesetih godina.
A onda svaka normalna rasprava postaje iracionalna.
Gubljenje vremena.
