Jan 7, 2012

Zašto volimo Najdžela Feridža ili Britanac koji govori umesto nas

Nigel Farage
Kao melem na ranu, svih mislećih, bili oni evroskeptici ili evrorealisti, legli su istupi britanskog poslanika

Apsolutni hit u Srbiji poslednjih meseci jesu obraćanja Najdžela Feridža, lidera Britanske partije za nezavisnost i poslanika Evropskog parlamenta. Pre samo nekoliko godina, dok je evropska konstrukcija stajala relativno stabilno, njegovi istupi i performansi sa svojim istomišljenicima u i oko EP služili za podsmeh, bili prava atrakcija i dobra zabava za medije. Njegov govornički dar i verodostojna obrazloženja nisu privlačili dovoljnu pažnju jer se upravo rađala nova supersila. Međutim, produbljivanje krize u EU sve više je gurala u prvi plan ovog nespornog znalca sa rečima. Obzirom na opštu situaciju, možda nije čudno što je premijer ili čak ambasador jedne druge države popularniji od mnogih domaćih političara.

Šta je to tako dopadljivo kod ovog hladnog Engleza i kakav je to magnetizam koji privlači temperamentne Balkance?


Razočarenje građana Srbije odnosom vodećih država EU prema našoj zemlji, ne samo po pitanju Kosova i Metohije, gledajući poslednje ankete, smanjio je broj onih koji su radi da pristupimo istoj. Rezigniranost je opravdana, to ne mogu da ospore ni dušebrižni preokretači naših sudbina. Ako je isporučivanje haških optuženika, odnosno poštovanje sopstvenog zakona o saradnji sa Tribunalom, bila poslednja prepreka u dobijanju statusa kandidata, odricanje dela teritorije nije, niti je smelo biti dodatni uslov. Ni juče, ni danas, ni sutra! Domaći politički vrh, očigledno nesposoban da pronađe pravi put, samo je stvarao veći haos svojim izjavama i potezima i tako još više sluđivao i previše dezorijentisane građane. U takvim okolnostima sasvim je prirodno i normalno da se traži neko van domaće političke scene sa jasnim političkim ciljevima i retorikom.


Našli su ga na neočekivanom mestu – za govornicom EP dok otvoreno prekorava briselske birokrate, koji ne bi mnogo bolje prošli ukoliko bi im se sa iste govornice obratila većina građana ove zemlje. Iako argumentacija ne bi bila ista, oni koji su ogorčeni odnosom i politikom EU potpuno su se poistovetili sa onim koji je u mogućnosti da im sve saspe u lice. Obrazloženja su toliko oštra da gode uhu našeg čoveka, te se najistinitiji istupi Najdžela Feridža masovno prevode na naš jezik i plasiraju putem interneta.


Kompilaciju Najdželovih izjava možete videti u ovoj ↓ playlisti:



Drugi razlog za ovu ljubav svakako je duboka kriza EU. U beznađu u kome se građani nalaze ona se sudarila sa izneverenim desetogodišnjim snevanjima o svetloj budućnosti u okvirima zajednice evropskih država. Ono što se na domaćem političkom tržištu, nekad i sa pravom, nudilo kao Eldorado sve više se poredi sa Titanikom. Sudbina EU je nepredvidiva, ali ona sigurno neće više biti onakva za kakvu smo se spremali. Neozbiljnost nosilaca vlasti neodoljivo podseća na komesare iz '45, koji su ratom i radom iscrpljenom seljaku obećavali komunizam – do sledeće setve, sigurno!. Doduše, bilo je i onih koji su bili veštiji, pa su govorili da se komunizam mora izgraditi.




ŠTA JE NAŠ DEMOKRATSKI POTENCIJAL

Interesantno je da se mentalni sklop ljudi na ovim prostoru nije mnogo promenio poslednjih šezdeset godina iako je zbog istorijskog iskustva moralo biti drugačije. Retko, gotovo niko nije potencirao da se sami moramo izgraditi u svakom pogledu, od celokupnog društva do pojedinca. Nekad zaista delujemo kao razmažena deca koja slepo veruju i čekaju šarenu lažu, pa nije ni čudno što se veći i zreliji od nas neprekidno poigravaju s nama.



Slušajući britanskog političara u Evropskom parlamentu, svoje razočarenje u sopstveni i neuspeh političke elite prebacuju na one od kojih su očekivali bolji život kada jednoga dana budemo bili u istoj zajednici. Loše planiranje i nejasna vizija, kao i kritike koje je uputio Feridž birokratama iz Brisela, svakodnevno se mogu čuti diljem Srbije upućene glavešinama u Beogradu.



Treći i samo naizgled nepostojeći razlog jeste demokratski kapacitet građana Srbije. Zbog specifičnih istorijskih okolnosti demokratski potencijal i tradicije srpske države nisu onoliko velike kakvim neki žele da predstave, ali svakako ni toliko male, što je još češće viđenje. U krajnju ruku, osećaj za pravdu je svojstven svim ljudima i nacijama, a ne samo našoj. Najdžel Feridž insistira na referendumu, izborima i ostalim potvrđenim demokratskim načelima i treba mu verovati. Kada to kaže Britanac, čovek koji dolazi iz nacije koja sebe smatra kolevkom parlamentarne demokratije, on je zaista ubeđen u pomenute principe. Nama, koji nemamo takvo nasleđe sa viševekovnim demokratskim procesima, možda ne može uvek da bude jasno. Ali osećaj za ispravno, pošteno i ujednačeno, svakako da. To i jeste smisao svakog boljitka i napretka, čega je naš čovek decenijama željan.


U deceniji za nama usamljeni su bili glasovi koji su insistirali na što široj i otvorenijoj raspravi o našim potencijalima i odnosu prema EU u procesu pridruživanja. Među njima je bilo i onih koji su otvoreno protiv pristupanja, ali i pojedinih pristalica integracije Srbije u EU iz pragmatičnih i patriotski pobuda. Nažalost, umesto polemike i debata, konsenzus je postala magična reč. Neki ovde smatraju jeretičkim pomisao da se EU kao savršena tvorevina sme kritikovati. Takav dogmatski pristup smo i sami osetili na svojoj koži i u jednom takvom sistemu je država grcala više od pola veka. Kritika je ovde bila strogo zabranjena, čak do te mere da se kriticizam izjednačavao sa umnom bolešću. I gle čuda, to su nametali izvikani demokrati i evropejci, stasali u vremenu totalitariuzma, a svoj odnos prema državi i društvu nisu promenili. Ističući svoju širinu, samo su javno pokazivali svoju uskogrudost. Nije ni čudo što su mnogi predstavnici proevropskih stranaka u jednom trenutku javno govorili da polako postaju evroskeptici. Razlog je više nego jasan. To nije bila politička ideologija niti praktična strana čitavog procesa, to je postalo religijsko osećanje, to je vera! Da nije bilo samo antikritike već kritike i samokritike do privremenih lomova u glavama ovih ljudi, koji pretenduju da predvode naciju, nikada ne bi došlo. Pragmatičnost i racionalizam Zapada u političkom delanju i višedeceniskim naporima u stvaranju evropske konstrukcije kod nas se prihvata srčano, onako kako mi najbolje znamo. I po pravilu na našu štetu.




EVROPA NACIJA

Ko smo, sa čime i kuda idemo su bazična pitanja koja sami sebi nismo postavili, pa do odgovora nismo ni mogli doći. Kao melem na ranu, svih mislećih, bili oni evroskeptici ili evrorealisti, legli su istupi britanskog poslanika. Srbi su posebno osetljivi jer na području jugoistočne Evrope jedino srpsko pitanje nije rešeno. Najavljuju se i nova žarišta kriza, a sa vrha države i od intelektalne javnosti nema odgovora na potencijalne izazove. Da nije istinita tvrdnja kako je cela Evropa prihvatila stvaranje nadnacionalne evropske države i da je poprilično rasprosranjeno gledište o „Evropi nacija“ svedoči i Najdžel Feridž. U Evropi su države koje su manje-više rešila svoja etnička i regionalna pitanja, dok se Srbiji taj „luksuz“ ne dozvoljava već se rešenja nameću i služe za ucene velikih koji žele da ostvare svoje interese na Balkanu. Najdžel Feridž opominje da je uskraćivanje prava nacijama na njihov identitet opasnost koja može izazvati nacionalizam i nasilje. Poraznije od tog upozorenja je što, ne osluškujući sopstveno iskustvo, medijski eksponirani evrofanatici i dalje nojevski drže glavu u pesku pred ovim činjenicama. Kratko pamćenje je jedna od naših glavnih osobina. Dodajući nove generacije koje slabo ili nikako ne pamte razaranja tokom građanskog rata 90-tih godina, logično je da svest o greškama iz prošlosti isčezava.



Ipak, nacionalno pitanje nije prioritet u istupima Najdžela Feridža, već opstanak suverenih država i njihovih demokratija. Ali ključni razlog insistiranja na ovome jesu ekonomski problemi i nefunkcionalnost na nivou EU. Zato je, gostujući u Hrvatskoj, upozoravao da iz, pre svega, ekonomskih razloga Hrvatska ne treba da preda deo svog suvereniteta Briselu. Srljanje u što čvršći zagrljaj je sada više nego očigledna politika kada je u pitanju Srbija. Poslednji je momenat da se uspori i razmisli na koji način se treba odnositi prema EU projektu. Pre svega, EU nije baš zagrejana za dalja proširenja, što je u našem slučaju može biti dobro jer ne znamo budućnost i formu odnosa u okviru takve Unije. Nikako ne smemo sebi dozvoliti manihejsko razmišljanje, jer nismo u takvoj poziciji i nastavak pridruživanja ne bi trebalo potpuno prekidati, pre svega ukoliko je korist veća od štete. Obzirom da ovdašnje političke elite slepo slušaju mišljenje Brisela, dobra je strana što su uslovi za pristupanje regulative proistekle iz iskustva najuređenijih država koje se nameću budućim članicama, koje mogu biti nama na korist u izgradnju sosptvene države.




Nakon posete budućoj članici i našem susedu, u Srbiji se ne primećuje politička volja da se bliže sarađuje sa partijom Najdžela Feridža, što i dalje govori o nama kao posebnom ostrvu na tlu Evrope, sopstvenoj umišljenosti i osećanju da smo toliko bitni da nas treba vući za rukav. Protivnicima EU na političkoj sceni Srbije nisu potrebne ekstremne desničarske grupacije iz Evrope, već je sasvim dovoljno da jednog umerenog evropskog političara pozovu na saradnju. Ne želim da budem savetnik domaćim evroskeptičnim političkim organizacijama, ali zamislite saradnju i kao krunu dolazak Najdžela Feridža na predizbornu konvenciju nekog od aktera budućih izbora. U trenutku opadanja podrške pristupanju Uniji, bio bi pun pogodak na domaćem političkom terenu.